Ubice u ime Francuske Republike

Lista sa imenima za odstrel je jedna od najvećih tajni Francuske Republike. Od kada je stupio na vlast, Fransoa Oland daje „dozvolu za ubijanje“ odlučnije od svojih prethodnika, rezultat je trogodišnjeg istraživanja francuskog novinara i publiciste Vensana Nuzila.

Njegova knjiga „Les tueurs de la République“ („Ubice Republike“), koja je nedavno objavljena u Francuskoj, bavi se ubistvima i specijalnim operacijama tajnih službi u francuskim zonama uticaja u Africi, ali i na Bliskom istoku i u bivšoj Jugoslaviji.

Oland čuva listu za odstrel u svom kabinetu u Jelisejskoj palati. Na njoj su imena onih čije ubistvo je tajno odobreno. U zavisnosti od okolnosti, to mogu da budu ciljana ubistva za koja su zaduženi vojnici, agenti francuske tajne službe ili zemalja saveznica. U kodiranom jeziku profesionalnih obaveštajaca, reč je o „operaciji Omo“ („homicide“, ubistvo).

U specijalnom intervjuu za Sputnjik, autor otkriva kako je jedna takva operacija sprovedena u Bosni i Hercegovini (Republici Srbskoj) u kojoj je „eliminisan“ Srbin optužen za ratne zločine.

Tokom rata u bivšoj Jugoslaviji za operacije „Omo“ su bili zaduženi Fransoa Miteran i Žak Širak.

- Miteran se ustezao da se izjasni protiv Srba, važio je za srbofila, govorio je da ne treba „dodavati rat na rat“. Sa dolaskom Širaka nastupio je zaokret. Tek što je izabran za predsednika, 1995. godine, suočio se sa kriznom situacijom, kada su trupe Ratka Mladića u blizini Sarajeva zarobile oko trista plavih šlemova, među kojima je bilo stotinak francuskih vojnika. Širak je bio besan i ponižen i spremao se da uzvrati.

Vojska ga je savetovala da pošalje komandose da oslobode zarobljenike i ubiju srpske vojnike. Plan je bio da se pošalje više od 250 vojnika i četrdesetak helikoptera. U isto vreme je Jelisejska palata uputila generala Bertrana de la Presla da pregovara sa Mladićem i Radovanom Karadžićem. Pregovori su uspeli, vojnici su oslobođeni i operacija je otkazana. Potom se dogodila Srebrenica i savetovano mu je da pošalje padobrance kako bi spasao civile. Širak je procenio da je to suviše rizično, da bi mogao da izgubi pedesetak vojnika u momentu kada je tek ušao u Jelisejsku palatu. U tom trenutku je bio spreman da naredi ubistvo lidera Srba. Smirio se kada je potpisan mir u Dejtonu, koji su nametnuli Amerikanci, a ne Evropljani.

Operacija „Omo“ je sprovedena nešto kasnije.

-  Od leta '97. do kraja '98. postojao je jak pritisak na Francuze da uhvate osumnjičene za ratne zločine u njihovoj zoni. Haški tribunal ih je optužio da se ne trude i da štite osumnjičene. Na meti se našao Dragan Gagović, bivši šef policije u Foči, koji se krio u francuskoj zoni. Francuske specijalne jedinice su mu postavile zasedu. Njeni pripadnici su se maskirali u vojnike SFOR-a, jedna ekipa je bila zadužena da o njegovom dolasku obavesti drugu ekipu koja je postavila barikade na putu. U automobilu je, međutim, bilo petoro dece, od jedanaest do dvanaest godina, koja su se vraćala sa turnira u karateu. Operacija je trebalo da bude prekinuta zbog nepredviđenog prisustva dece, ali prva ekipa nije upozorila drugu, ili druga to nije uzela u obzir. Na automobil su ispaljena 22 metka i on se srušio u obližnji jarak. Gagović je ubijen, a pravo je čudo što su deca preživela.

Zvanična verzija je bila da Gagović nije hteo da se zaustavi na barikadi i da je na njega pucano iz legitimne odbrane. Izvori iz vojnog vrha su mi potvrdili da je naređenje bilo da ga uklone.

Naređenje je izdao Širak?

- Doneto je na vrlo visokom nivou, ali ne znači da je Širak bio obavešten. On je izvršio pritisak na vojsku da se nešto preduzme i oni su prešli u akciju. Skandal je izbio zbog prisustva dece u kolima, jer su mogli da ih ubiju, ali francuski vojnici nisu pokazali kajanje. Poruka je bila jasna: „Gospodo ratni zločinci, gotovo je sa nekažnjavanjem, možemo da vas uhapsimo ili da vas ubijemo“.

Između francuske i američke obaveštajne službe su u to vreme vladale tenzije?

- Jedni druge su optuživali da su se dogovorili sa Slobodanom Miloševićem da ne uhvate Karadžića i Mladića. Amerikanci su govorili da su Francuzi u direktnoj vezi sa Karadžićem, što se kasnije pokazalo tačnim, jer je jedan francuski vojnik, koji je bio posrednik, osuđen. Mostovi nisu srušeni, uključujući i period kada se tragalo za ratnim zločincima.

Francuzi su sa svoje strane sumnjali da su Amerikanci u Dejtonu postigli dogovor sa Miloševićem o potpisivanju primirja, pod uslovom da se ne diraju Karadžić i Mladić. Umesto da su sarađivali na njihovom hvatanju, ove dve službe su bile u konkurenciji i međusobno su se optuživale. Neke operacije su propale zbog toga što jedna ili druga strana nije sarađivala. To je bio ogroman neuspeh.

Da li za to postoje politički razlozi?

- Mnogima nije išlo u prilog da se Karadžić i Mladić uhapse suviše rano. Postojao je politički pritisak Tribunala, pa su morali nešto da preduzmu, ali tek kasnije su uložena značajna sredstva kako bi Karadžić  bio uhvaćen.

Širak i Klinton su razgovarali o tome da se oni „neutrališu“?

- Da, na neformalni način. O tome nema pisanog traga, ali mi je to ponovo potvrđeno nakon objavljivanja knjige. Tokom potpisivanja mirovnog sporazuma u Dejtonu, Klinton i Širak su govorili o mogućnosti da Karadžić i Mladić budu neutralisani, što bi moglo da znači i u političkom smislu. To je, uostalom, bila uloga Miloševića u Dejtonu, da se sklone Karadžić i Mladić. A potom, ukoliko suviše budu smetali, da se eliminišu. Ta mogućnost je spomenuta, francuska i američka obaveštajna služba su na tome radile, iako možda nisu zaista nameravali da ih ubiju.

O tome je bilo reči i u Jelisejskoj palati?

- Piter Tarnof, državni podsekretar Bila Klintona, aludirao je 1996. godine na moguću eliminaciju Karadžića i Mladića u razgovoru sa Žanom Davidom Levitom, Širakovim diplomatskim savetnikom. Levit nije znao šta da odgovori, pa je pitao Širaka, koji je odgovorio zašto da ne, ali da to urade Amerikanci a ne mi.

Francuska je organizovala tajne operacije i u Hrvatskoj?

- Moji izvori su mi potvrdili da su oficiri Službe za akcije (Service d'action) bili u redovima hrvatske vojske, uključujući i u operaciji „Oluja“. Predstavljali su se kao plaćenici ili instruktori hrvatskih specijalnih jedinica. Operaciju je odobrila francuska obaveštajna služba, koja je dobila zeleno svetlo od državnog vrha.

Francuska nije htela da se angažuje na terenu na vidljiv način, ali obaveštajna služba, DGSE, služi za to da pokrene nevidljive kanale. Jedan broj hrvatskih specijalnih jedinica su predvodili oficiri iz Službe za akcije, koji su tamo stigli uz odobrenje Ante Gotovine. Hrvatski general koji je bio legionar u francuskoj vojsci pozvao je svoje kontakte kako bi dobio podršku francuske tajne službe za ovu operaciju. Postojala je, dakle, odluka obaveštajne službe, koja zavisi od ministarstva odbrane i Jelisejske palate, da se pomogne generalu Gotovini da organizuje specijalne jedinice. Direktor operacija, pukovnik Pjer Žak Kostedoa, sastao se u Zagrebu sa Gotovinom kako bi organizovali ovu tajnu operaciju koja je nazvana „Simond“. Cilj operacije je bio da se zaustavi napredovanje Srba i pripremi kontranapad za čišćenje teritorije od Srba koji su se tu naselili.

Deset godina kasnije za Gotovinom, kao jednim od optuženika za ratne zločine, tragao je Haški tribunal.

- Potvrđeno mi je da je Gotovinu štitila francuska tajna služba, iako je bio na listi ratnih zločinaca, jer je postojao rizik da otkrije njihove veze. Pronašao sam trag kontakta između Gotovine i francuske obaveštajne službe u trenutku kada za njim traga Tribunal, gde on kaže da neće otkriti ništa o njihovim vezama i da se oseća zaštićenim od svojih hrvatskih prijatelja. Nije se plašio da će biti uhapšen. Kada se to dogodilo 2005. godine, osuđen je, a potom oslobođen optužbi u žalbenom postupku.

Da li je bilo političkih pritisaka da se oslobodi?

- Ne znam da li je oslobađanje Gotovine rezultat pritisaka Francuske ili neke druge zemlje, ali znamo da su tokom nekoliko godina zvanično tragali za njim, a nezvanično mu pomagali. Postavlja se, međutim, pitanje presuda Tribunala u žalbenom postupku i u drugim slučajevima, jer je često prva presuda izuzetno ozbiljna, a druga oslobađajuća.

Čovek za vezu sa Gotovinom bio je general Rondo, savetnik za obaveštajne aktivnosti i specijalne operacije više ministara odbrane.

- To je počelo sa Alanom Rišarom, ministrom odbrane Lionela Žospena, u vreme levičarske vlade, a nastavilo se sa desnicom na vlasti. General Rondo je osmislio operaciju pomoći francuske obaveštajne službe generalu Gotovini 1992. godine, a potom su od njega tražili da krene u potragu za njim. Sredinom proleća 2003. godine sastao se u Dubrovniku sa generalom Rosom, kako bi mu preneo da Gotovina „ostane tamo gde je“, odnosno da se krije kako bi izbegao hapšenje.

Francuska obaveštajna služba bila je aktivna i na Kosovu, gde je podržala OVK. U knjizi pominjete agenta DGSE koji je bio zadužen za tu vezu, Arnoa Danžana. On danas ima visoku funkciju u Evropskom parlamentu, gde se bavi pitanjima bezbednosti i odbrane, kao i odnosima sa NATO savezom.

- Francuska nije htela da otvoreno sarađuje sa OVK, jer je znala da njihovi ciljevi mogu da budu suprotni francuskim, ali je obaveštajna služba smatrala da imaju političku ulogu, pa je Danžan dobio zadatak da sa njima stupi u vezu u toku pregovora u Rambujeu i ta veza se potom nastavila. Paralelno sa zvaničnim pregovorima, uspostavljen je kanal za komunikaciju sa OVK. To je bila Danžanova misija. Amerikanaci su gurali nezavisnost Kosova, a Francuzi su takođe igrali na tu kartu.

Širak se u tome uglavnom slagao sa Amerikancima, iako sam došao do delova drugih razgovora koji pokazuju da su se razilazili po pitanju razoružavanja OVK. Amerikanci nisu želeli da razoružaju OVK, dok su Francuzi smatrali da su njeni pripadnici opasni i da je potrebno da predaju oružje.

Ali Francuska je igrala duplu igru. Obaveštajna služba DGSE je vojno pomagala OVK i obučavala ih, dok se francuska vojska, koja je došla da smiri situaciju u okviru KFOR-a, sa njima sukobljavala. Ispovest pukovnika Žaka Ogara je interesantna. Bio je iznenađen kada je otkrio da je u sukobima na Kosovu sa pripadnicima OVK među njima bilo ljudi iz francuske službe i da je mogao da puca na njih. Pripadnici Službe za akcije ne nose uniforme tokom misije, već su verovatno bili obučeni kao plaćenici.

I u Hrvatskoj i na Kosovu Francuska je bila protiv Srba.

— Da, želeli su da spreče da Srbi budu suviše jaki. To je bio diskretni rat, kako bi se vojno oslabili Srbi.

Najavljeno je osnivanje specijalnog tribunala za zločine OVK. Pred sudom se mogu naći i oni koji su bliski francuskoj i američkoj obaveštajnoj službi…

— Naročito Amerikancima…

Da li je moguće očekivati pravdu?

— To je složeno pitanje, ali otkrivanje veza DGSE sa bivšim liderima OVK u to vreme kada su počinjeni zločini je sigurno neprijatno za Francusku. Pomoć je postojala i na političkom planu — to je bila uloga Danžana, i na vojnom — za nju je bila zadužena Služba za akcije. Prva misija je razumljivija, jer je uloga tajnih službi da uspostave kanale komunikacije sa svim stranama, inače nemamo uticaj. Vojna strana je delikatnija, jer je tu reč o direktnoj pomoći u borbama.

Operacije „Omo“ se nastavljaju?

— Nastavljaju se iz osvete, iz opasnosti po Francusku. Dva glavna motiva su terorizam i osveta, koja je često povezana sa terorizmom. Interesantno je da smo se ranije manje svetili.

Da li je to opasno?

— Rizik postoji ako svi ti savetnici oko Olanda kažu da treba da se ide u rat, ako nema glasa koji će da ga upozori da, ukoliko se previše angažuju, to može da ima geopolitičke, ekonomske i bezbednosne posledice.