VIZE UKINUTE, PAMĆENJE TAKOĐE

Ako me sećanje dobro služi, bilo je to negde u proleće 1992. godine. Pošao sam na službeni put u Trst, radi uvoza papira. Seo sam u ''ladu samaru'', pa okolo, na Mađarsku. Put je tekao uobičajeno do mađarsko-austrijske granice, nadomak Graca. Tu mi neki stari carinik, sa kajzerovskim brkovima, pogleda pasoš i reče: ''Curik!'' Nazad mi se, međutim, nije išlo. Pitao sam Austrijanca o čemu je reč, a on mi rukom pokaza na jedan papir zalepljen na carinarnicu. Na njemu su bila dva spiska: registarske tablice iz Srbije sa kojima putnici mogu da uđu u Austriju i one kojima je prolaz zabranjen. Tablice na na mojoj ''samari'', KG, nalazile su na zabranjenom spisku.

Vratih se nazad i počeh da se žalim Mađarima. Oni kažu da nedaleko odatle ima još jedan granični prelaz i da možda tamo ova zabrana još nije uvedena. Poslušao sam ih, ali uzalud. I tamo se priča ponovila.

Bilo je to neko međuvreme do uvođenja viza. Uskoro su one postale obavezne i za Austriju, dok smo u Mađarsku još dugo išli samo na ''Dobar dan''.

Sada, decembra 2009. godine, političari slave ukidanje viza, ali niko ne kaže zašto su one u stvari uvedene. Pa prema tome i zašto su ukinute. S njima bih se jedino složio u konstataciji da je sloboda kretanja veliko civilizacijsko dostignuće. Samo što izgovaram naglas i podrazumevanu kontra tvrdnju: zabrana slobode kretanja je anticivilizacijski čin. U naše doba ona je svojstvena totalitarnim režimima, dok je nekada, do kasnog srednjeg veka, predstavljala uobičajenu strategiju, a ogledala se u opkoljavanju i izolovanju utvrđenih gradova, sve dok stanovništvo, iznureno glađu, žeđu i bolestima, ne prihvati uslove agresora. Među izolovanima najpre su stradale najslabije grupe - starije osobe, deca, trudnice, bolesnici - na što agresori po pravilu nisu obraćali pažnju.

Drugim rečima, uvođenje viznog režima - kao i ekonomske sankcije i bezbrojne ucene, a na kraju i vojna agresija - bilo je jedna od mera za slamanje otpora srpskog naroda u vreme promena započetih padom Berlinskog zida 1989. godine. Formalni pad komunizma stvorio je potrebu za novim prestrojavanjem na međunarodnom planu, koje se svelo na dva ključna pitanja: zamena jendopartijskog režima višepartijskim sistemima i iscrtavanje novih/starih granica, odnosno stvaranje novih ili obnova starih država.

Po prvom pitanju vladao je konsenzus. Višestranački sistemi stvoreni su u kratkom roku u svim postkomunističkim državama, s tim što se odmah videlo da je put do istinske demokratije mukotrpan i da će potrajati (evo traje i dan danas).

U vezi drugog pitanja, zapadne zemlje ponele su se nepravično i diskriminatorski. Dok su njihovi političari govorili o nužnosti uklanjanja posledica komunizma, u srpskom slučaju su do apsurda insistirali na očuvanju njegovih glavnih tekovina, a to su republičke i pokrajinske granice. U to doba, većina aktera srpske političke scene, od glavnih opozicionih stranaka pa da vladajuće Socijalističke partije, smatrala je da osnov za povlačenje novih državnih granica moraju biti granice federalnih jedinica od pre 1941. godine. To su smatrale i sve nestranačke ustanove, od Udruženja književnika do Akademije nauka. Za granice koje je komunistička manjina iscrtala 1943. godine u Jajcu zalagali su se samo malobrojni tvrdokorni komunisti i tzv. nevladine organizacije.

Prema tome, da su onda usvojeni stavovi penzionisanih generala diktatora J. B. Tita - Miloša Minića, Stevana Mirkovića i drugih - kao i stavovi zapadnih agentura u vidu ''nevladinih organizacija'', Srbiji ne bi ni bile uvođene vize, ne bi bilo sankcija, ucena, bombardovanja... Bila je potrebna osamnaestogodišnja opsada, praćena drugim pobrojanim merama, da se slomi srpski otpor i da se konačno proglasi pobeda komunizma u ključnom pitanju, pitanju granica. A da se srpski poraz proglasi pobedom, kao što to gledamo na TV ekranima, bilo je neophodno da se iz celovite priče izdvoji samo taj jedan element, ukidanje viza.

Međutim, srpski narod zna šta je poraz a šta pobeda. Za one koji su to zaboravili biće prilika da osveže pamćenje, na primer kad dođe trenutak da Albanci preuzmu i Pančićev vrh, kao teritoriju kvazi države koju im je stvorio Zapad, i kad sa Pančićevog vrha ispale nekoliko minobacačkih granata na hotele u podnožju, pa se onda sakriju iza spomenika Bilu Klintonu, koji se u tako velikom broju terorističkih akcija pokazao kao odlično sklonište.

Prilikom predaje kandidature Srbije za ulazak u Evropsku uniju, 22. decembra, rečeno je da je to želja građana Srbije. Međutim, istina je da građani za to nisu pitani i da, kako sada stvari stoje, neće ni biti referenduma.
Umesto odgovora na konkretna pitanja, pre svega o granicama, koje postoje i u Evropskoj uniji, slušamo fraze zvaničnika iz Brisela, poput ove: ''Srpski narod postaće član velike evropske porodice... Posvetiće se podizanju svog i opšteg blagostanja, uz podršku Ujedinjene Evrope''. Kao i odgovarajuće parole vlasti iz Beograda, poput ove: ''Srbija nije izolovano ostrvo. Srbija je sastavni deo Evrope. Bez zajednice nikome, pa ni Srbiji, nema života...''
Napomena: Za čitaoce koji misle da je preterano što sam kao frazu zvaničnika Evropske unije naveo deo Hitlerove poruke Srbima iz 1942. godine, kojima možda i nije poznato da je Hitler prvi upotrebio termin ''Evropska unija'', i koji takođe misle da je preterano što sam kao reči savremenih beogradskih vlasti citirao deo govora Milana Nedića, potrebna je dodatna informacija. Dakle, u toj prvoj Evropskoj uniji, Pančićev vrh, Kosovskomitrovački okrug i Kosovsko Pomoravlje, ipak su bili ostavljeni Srbiji, a preciznije, tzv. Nedićevoj Srbiji.