EDUARD LOZANSKI: SVET NA IVICI TREĆEG SVETSKOG RATA

Desilo se da se sudbina sveta sada odlučuje u Ukrajini, ne toliko zbog samih Ukrajinaca već zbog SAD, EU i Rusije, čiji su se geopolitički interesi sukobili u ovom regionu. Spominjanje Trećeg svetskog rata je sve češće u javnosti, medijima, i razgovorima među naučnicima. Političari pokušavaju da ublaže strahovanja svojih sunarodnika, ali njihova glasna negiranja samo ojačavaju ovaj scenario.

Drugi sporazum iz Minska nudi barem male šanse da se udaljimo od vojne konfrontacije koja bi uništila dobar deo severne hemisfere, ako ne i zaista ceo svet. Ipak, oni koji su videli taj sporazum kao Putinov trijumf uopšte nisu voljni da izvrše pritisak na Kijev da ga poštuje.

Nema misterije. Krvavi haos u Ukrajini je zamišljen, ne da se pomogne njenim građanima, već da se Rusija geopolitički oslabi i sruši njeno sadašnje rukovodstvo, uz drsko služenje uzvišenim parolama o promovisanju slobode, demokratije i ostalih zapadnih vrednostima.  Dakle, po viđenju onih koji su počeli ovaj nered, dok se ovi ciljevi ne postignu, rat u Ukrajini se mora nastaviti, čak i ako on može eskalirati u otvoreni sukob između Rusije i Zapada. Jastrebovi, ili stranka rata, ne shvataju da je njihova politika u suprotnosti sa dugoročnim strateškim interesima Amerike, i da pretvaraju važnog potencijalnog saveznika u opasnog neprijatelja.

Nije moralo da bude tako. Nakon pada komunizma i raspada Sovjetskog Saveza, ruskoj eliti i velikoj većini javnosti je bilo veoma stalo da se pridruže zapadnom svetu. Godine 1990. predsednik Džordž Buš je govorio o „celovitoj i slobodnoj Evropi“ i „novom bezbednosnom luku od Vankuvera do Vladivostoka“.

Prema mnogim političkim posmatračima, koreni sadašnje krize leže u NATO ekspanziji koja je održana i nakon raspada SSSR-a. Istina je da ne postoji potpisan dokument koji bi potvrdio Bušovo obećanje Gorbačovu da se NATO neće proširiti na istok. Međutim, ima mnogo pouzdanih i proverenih svedoka koji nude ubedljive dokaze o tome da je Vašington prekršio i svoje usmeno obećanje Moskvi.

Tadašnji ambasador SAD u Moskvi Džek Matlok, koji je učestvovao u oba samita, i onom Buš-Gorbačov početkom decembra 1989, i susretu Ševardnadze-Bejker početkom februara 1990. svedoči: „Izrazi koji su se koristili bili su apsolutni, a ceo pregovarački okvir opšteg sporazuma se kretao oko obećanja da neće biti upotrebe sile od strane Rusa i da neće biti „korišćenja prilike“ od strane SAD … Ja ne vidim da se kasnije širenje NATO može posmatrati drugačije nego kao „korišćenje prilike“ posebno pošto je tada Rusija bila jedva kredibilna pretnja“.

Postoje i drugi pouzdani svedoci tih istorijskih događaja, na primer, Džejms Bejker, državni sekretar u tom periodu, sa čijih zapisa o ovom pitanju je nedavno skinuta oznaka tajnosti u Berlinskom arhivu.

U svakom slučaju nema sumnje da su se Bil Klinton i njegova administracija naglo okrenuli daleko od približavanja sa Rusijom, ka dubokoj podeli i opasnom sukobu.

Džordž Kenan, jedan od najistaknutijih američkih diplomata, je kasnije rekao za Nju Jork Tajms da je verovao da je širenje NATO bio „početak novog Hladnog rata … Mislim da je to tragična greška za koju uopšte nije bilo razloga… Niko nikom nije pretio. Ovo proširenje bi nateralo Očeve osnivače ove zemlje da se okrenu u grobu. “

19 američkih senatora je glasalo protiv predloga zakona kojim se dozvoljava širenje NATO. Neki od njih su rekli da će širenje „razblažiti samoodbrambenu misiju NATO, antagonisati Rusiju, ugroziti nekoliko rusko-američkih sporazuma o kontroli naoružanja, i nacrtati novu liniju razdvajanja – novu Gvozdenu zavesu širom Evrope“.

Republikanski senator Džon Kil bio jedini odsutan tokom glasanja. Senator Danijel Patrik Mojnihan, demokrata iz Njujorka je upozorio da bi proširenje ugrozilo svet mnogo gore od novog Hladnog rata. „Govorimo o nuklearnom ratu“, rekao je.

Ipak proširenje NATO-a se nastavilo jednakom žestinom, iako je Rusija bila razorena ekonomskom krizom tokom 1990-ih godina. Njen neočekivani oporavak u 2000-im je iznenadio njene protivnike, a Džordž Buš je nastavio sa proširenjem NATO i inscenacijom „obojenih revolucija“ u bivšim sovjetskim republikama.

Barak Obama je započeo svoj mandat sa nadom i inicijativom za „resetovanje“ odnosa, ali pozitivan trend nije trajao predugo.

Sadašnja najopasnija globalna kriza je izbila jer je Evropska unija pod blagoslovom SAD izabrala da raskine vekovne istorijske, ekonomske i porodične veze između Rusije i Ukrajine, koristeći iste stare parole promovisanja zapadnih vrednosti.

Danas je potpuno jasno da ukrajinski narod nema koristi od politike koja je u februaru 2014. izazvala nasilni udar u Kijevu. Istovremeno, većina ljudi u jugoistočnoj Ukrajini je imala druge i različite ideje o svojoj budućnosti. Kada su aktivisti Majdana koristili nasilje kao izraz svoje želje da se pridruže Evropi, šta god to značilo, ljudi u Donjecku i Lugansku su, obzirom na njihovu istoriju, demografiju, porodične veze i geografski položaj, želeli da se prihvati nešto slično kanadskom i austrijskom iskustvu, uz održavanje bliskih odnosa sa Rusijom . Nisu koristili posebne parole u tom smislu, ali je bilo prilično očigledno da im je na umu federativni sistem i dva službena jezika u Kanadi, kao i neutralni status Austrije.

Zato su napadnuti teškom artiljerijom, bombardovani iz aviona sa desetinama hiljada poginulih i ranjenih.

Infrastruktura ove oblasti je uništena; postoje stotine hiljada izbeglica, a povrh toga, svet se sada zaista nalazi na samoj ivici nove katastrofe, možda čak i nuklearne.

Kijevu nije rečena ni jedna reč osude u Vašingtonu ili Briselu za to što je uradio. Toliko o zapadnim vrednostima.

Bilo bi dobro prisetiti se najopasnijih perioda Hladnog rata, kada su rizike od vojne konfrontacije umanjivale administracije Ajzenhauera, Kenedija i Regana. Ipak, sada ne postoji znak ove svesti i odgovornosti među demokratama ili republikancima, koji svi pokušavaju da nadmaše jedni druge kao najveći jastrebove protiv Rusije.

Postoje glasovi partije mira među Amerikanacima i Evropljanima, ali su oni do sada očigledno preglasani partijom rata. Da li to znači da je vojni sukob Rusije i Zapada neizbežan?

Edvard Lozanski je predsednik i osnivač Američkog univerziteta u Moskvi i Foruma Svet-Rusija. On je takođe profesor Moskovskog državnog i nacionalnog univerziteta za nuklearna istraživanja.

IZVOR: Sputnik international
Prevod: M.Đorđević/EVROAZIJA.INFO

Čitajte više na Ukrajina i Novorusija iz minuta u minut