BitLab hosting
Početna stranica > Novosti
Slavica Jovanović

PESME O KOSOVU PODSEĆANJE NA 17. MART 2004. GODINE I POGROM SRBA SA KOSOVA

PESME O KOSOVU PODSEĆANJE NA 17. MART 2004. GODINE I POGROM SRBA SA KOSOVA
17.03.2015. god.

PESME O KOSOVU

PODSEĆANJE NA 17. MART 2004. GODINE I POGROM SRBA SA KOSOVA

OD IZVORNIKA DO OTROVNIKA

Podsećanje na 15. jun 1389. god,

na dan 17. mart 2004.god.

Zvonar nema ruku... A umreti na svojoj zemlji u

inat Otrovniku, prenoćiti pod vedrim nebom,

na izvorištu i mučilištu,

dok te pitaju isukane sablje :

Kako si ostao živ ? Ne spali te zar,

ne proguta vir. Korenje ti iz nogu proklijalo,

pohode te nestali u plamenu,

loš predznak kolevke i popevke !

Kopiluše, ukletinje, vampiruše,

oči koje vatru raspiruju...

Sve se bolje čuju bezglasna zvona,

odjek im jauk, sravnjen sa zemljom.

Kamenovane monahinje izmoliše,

da Nebo ispruži dlan zemlji,

da njima koraknu manastiri sveti,

a oteti. Šapatom, polušapatom,

bezglasjem, gledamo im "kučku" među očima.


Odemo li, Kosovo posta mrcilište,

orlovima i sokolima. Zvonar nema ruku...

Čvorište i sirotište, klanja se Izvorniku,

posmatrajući nezapamćenu

mrtvu u prikrajku majku.

Zvonar nema uže... A žarište pošta jalovište,

jezik im oštriji od sablje. A majka je jedna,

a babica što, zemljo Kosovko.

Urotili se, kamenovanje nevinih svaki dan.

Prišunjaju se, manastiri im vatrišta, ne vide

sveta konačišta.

Sajdžije odbrojavaju sudnji dan.

A mi smo Samosudi, osmatračnice,

pupčanik živorođene,

oživotvorene molitve prve i poslednje,

tako mi svih svetih.

Gračanice- mučenice, Visoki Dečani,

zvezdanim prahom ovenčani,

ko vetar fijuknu bič, molitvu pod zemljom,

izgovara zapaljeni manastir kod Srbice- Devič...

-O, Bogorodice Ljeviška, jauka nikad viška,

Sveti Arhangleli kod Prizrena, imena

nezaboravljena... Sveti Đorđe Prizrenski...

Zvonar nema ruku. Odsekoše mu do lakata,

sablje njihovih pogleda.

Izjalovili se hiljadu rukopisa...

Ako ti je telo beživotno,

tvoja duša Kosovko je živa,

neopisivi strah stiže dušmane,

dok osluškuju tvoj lepet krila... Kosovo selište,

zbog tamničara, oženjeni i neoženjeni sad.

postaše lekovita trava.

Skrovište im zemlja, krvlju zalivana,

puna kazivanja, od kostiju, nadimanja.

Preti... Preti da postane Nebesko Zvono...

KRILATO KOSOVO MOJE

Kad stigneš  do vrha zagledaš  se u večnost,

krilato ognjište moje,

zatečen bespućem,  ne čujem,

ni svadbena,  ni posmrtna zvona,

sablje im iz očiju vire,

pitaju šta čekam!?

Ide li eto,  pogledam,  nikako da ga ugledam.

Sevnuše mastila. Osta bez krila ognjište.

Potpis , moje sirotište .

Odmakli od pluga i oranja,

još  ako nam zvezda utekne,

jedina luča, ostaće Kosovo, jedina kuca,

iz koje izniće leska il smrča.

Pitanje neizgovoreno, gledam.

Ide li  eto, pogledam,

da zorama presecamo pupčane vrpce,

polušapatom izgovaram , ne vidim sunce.

Sablje im u očima!

Med jede a žuč  izgovara,

žuč  jede,medom progovara,

prvom reči nisu medonosne,

a ni drugom nisu spasonosne.

Nailazim na ćutanje . Brzohod . Raskršća.

Dlanom zaklanjam oči

od sunca okrećem se i gledam...

Ide li , eto,  pogledam. Kosovo krilato moje.

Dal će mi sleteti vrana na rame,

da kaže dal su živi i zore ove!?

Eto,  pogledam, a nikako da ugledam,

Mrtve sinove svoje..

KOSOVO NA BARIKADI

   

Izraste mi biljka Lazarkinja, čuvarkuća, božur, rukosadi,

moj dragi, gorocvet iz stenja, zanoćio tu na barikadi.

I pristižu međaši storuki, da korenje povade iz zemlje,

a ne znaju lozinku slavuja, krilate mi pesme omeđene.

Sa vraninim perom da li pišem, nije srce bodljikava žica ,

da se čuje krila lepetanje, mitarenje ptica rugalica.

Kosovo je naše žitno polje, nek tuđinu bude pustopolje.

Kosovo je naše zaveštanje, mi sadili, zar da tudin žanje.

Brdo od stenja je na putu i dok mi senka na zemlju pada,

goloruki kraj vatre ponoćne,zanočimo kod poslednjih barikada.

Ej, Kosovo moje bezvremeno , čudotvorna nabujala reko,

Ivanjsko cveće mog ognjišta, raskov travo,  života kolevko.

Čak i da si ilovača samo, samorodno moje utočište,

anđeo nad anđelima ti si, pesmopoja divnih izvoriste.

Hoće da mi zabrane da hodam, svetinje i manastire pale,

stopala bi rado mi odsekli i da su nam povijene glave.

Kosovo je ruža mnogocvetna , jedan cvet uvene a drugi procveta,

kao vrbe potkresane grane, bujaju tek kas su potkresane,

ej, Kosovo gusle javorove, s kolena na koleno prenete,

ridaju ti zategnute žice,  avet hoće da ljulja  kolevke

Mi znamo odakle smo došli i ostavljali putem krajputaše ,

na Kosovu kosti su predaka, ej, Kosovo ognjište si naše ,

Ej, guslarko  pesmo svih guslara, u krilo ću položiti gusle,

gudalom ću preći preko strune, Kosovo će opet da Vaskrsne!


KOSOVO JE LAZAREVO ZAVEŠTANJE

Kosovo je naše zaveštanje, mi sejali, zar da tuđin žanje,

čuje se vetrova davorijanje, kumrije i kukuvije oplakivanje.

Zavet Lazara i i zemlje večne, u praskozorje i podmesečje,

Carske Dveri zavičaju zovu, vrata ikonostasa na Kosovu.

Otvaraju se testamenti, oreoli nad glavama svetih,

ej, Kosovo, od jasike grano, trepetljikom budiš, Vidovdanom.

Nije čovek nego izvanljudnik, ko zemlju svoju proda, tuđu ljubi,

s kolena na koleno preneću, gavranovi ognjište preleću.

Ej, Kosovo ptico lastavice, nadleću ti  nebo kukavice,

dok otvaram ta prelepa vrata, Carskih Dveri, svete Gračanice.

Uzmem stručak trave Vidovčice, noć uoči Svetog Vidovdana,

tad sanjaju nesuđenice, izginule verenike davnog Kosovdana.

Ali uvek ima izdanaka, čak i tamo gde je čemerika,

nad ognjištem još vise  verige, ko jasika treptim, trepetljika.

Život kao vodeničko kolo zavičaju,  crnjušo, Kosovo,

na babine doneću ti sunce, Carske Dveri, tamjanike puče.

Ko bosiljak, gorocvet i božur, čuvarkuća, smilje, Lazarkinja,

niče pesma o krvavom boju, ko lekovit grm iz manastirskih ruševina.

Očiju mi, kunem se na vernost, ne slučajno baš u Svetog Vida,

u zavestanu Lazarevu želju, u zavičaj, što dušu pokida.

Ej, Kosovo naše zaveštanje, otvori nam svoje  Carske Dveri,

nek doleti jato sokolova, tu gde su vekovi se sreli.

Ja ne rusim kukuvije gnezdo, ako pevam o sunčanom kolu,

pšenica mi porasla do neba, za Vidovdan biću na Kosovu.

Da rastrgne te čopor bi kurjaka , o Kosovu pevala mi majka,

Kosovo je naše zaveštanje i rađanje a i umiranje,

ko guslara gusle javorove i njegove oči što ne vide,

na Kosovu manastire pale,  nek zlotvoru oči obnevide.

NA OVOM MESTU  ĆE SE  UVEK ZASTATI

( Pred spomenikom izginulim policajcima u Preševu,

pripadnicima Žandarmerije, koji je podignut zalaganjem generala

policije dr. Bratislava Dikića )

Na ovom mestu će se uvek  zastati,

urlik do neba, čuje se sad,

iznad će leteti, sokoli, kosovi,

suprostavljajući se magluštinama.

Ovde su šiptarski teroristi,

pokušali da zavedu teror i strah,

mučili  i zverski ubili,

dvadeset policajaca.

Njihova besmrtnost će nadvisiti,

nadolazeće vekove,

a ovaj spomen  na nepomen,

osnažiće sećanje na njih sad.

Njih su mučili i zverski ubili,

oči im vadili orlovskim kandžama,

taj zmijarnik što se dovlači,

iza Prokletijskih lanaca.

Ovde ne salutiraju samo bogalji,

dok javljaju se jasnovienja,

rušili su nam svetilišta,

neporažena istina je ostala.

Osta ovde da stražare,

rano otkinuti pupoljci

i mrtvi, besmrtni nepogaženi,

čuvari Srbije ko kondori.

Zalud se trude tamničari,

zalud nose maske lik im se zna,

Žandarmerija još je snažnija,

ovde na svetom mestu zastala,

Da se pokloni senima umrlih,

što lete nebeskim prostranstvima ,

što zasijaće i biće putokaz

zvezdarnica Pravoslavlja, vekovna.

Slava im !

ZEMLJO SVETA, ŽILIŠTE VEKOVA

Dečijih pelena na sušilu nema, zacrnelo se nebo iznad tebe sad

i  sprema se neka oluja čudna, Kosovo školjko sa puno bisera.

I  kovanje usijanog gvožđa , iz daljine dopire zvuk taj,

usijanm mačevima, praskozorje tvoje, probadaju da poklekneš,

da ti zatru trag ....

Ej, Kosovo sunčevo svetlonosje, nekošene livade hoće da pokose,

bakljo večne ljubavi neugasive,

grumen zemlje si iz kog rastu bosiljak i smilje.

Kosovo, treperiš kao list na vetru, hoće da te pokidaju da budeš bezlisno,

da ti srce iščupaju  i manastire spale,

ko da nikad ovde ni živeli nismo....

Dal ćeš ikad opet progledati, sad kad oči na živo ti vade

i  u očne duplje staklene ti stave, u budućnost da pogledaš njima.

Da ko slepcu sa belim štapom, narede ti da pogledaš sunce

a  ti slepo bez manastira  svetih, golom rukom čupaju ti srce.

U pesmi si uvek nepokorno, neporaženo bez grbače i jarma,

u stihove večne pretočeno, nedovršena pesmo, nedopevana.

Treperim, zbog tebe kosovo, neugasivo ko Večernjača zvezda,

bez dečijih pelena i dečijeg plaća, zar ostaćeš samo guslareva pesma?!

Da pokleknem dok tuđin te gazi, to ne može da prihvati um,

umesto dečijih pelena, nad tobom Sveta Zemljo , zar da se barjak vijori crn?!

Da te zagrlim, a ja ruku nemam. isekli mi ruke do ramena,

da pogledam te, a ja via nemam, zemljo sveta, vekova žilište,

moj Svevidu i moje ognjište....

Bez tebe sam bogalj u čamcu bez vesla, bez tebe sam nikad zapevana pesma,

koji nikom ne može da stegne ruku, jer nemam šaku,

odsekli mi je sa grumenom zemlje,

zar od tebe ostaše samo krajputaši i bezruk te grlim sa hiljade ruku,

žitorodno Kosovo, svitac je u mraku .

Slavica Jovanović

Beleška o autoru

Slavica Jovanović rođena u Šapcu 15.9.1969 . godine , novinar i

književnik .Autor sedam  objavljenih knjiga :Aliluja" . "Albatros " , " I

ubi drvo čoveka" ,  "Nebom lete Cerski samorasti" , "Kosovski crni

kosovi" , "Podsmevač " , " Zlatovez munja" U rukopisu još pet knjiga.

Dobitnik više književnih nagrada i priznanja .Dobitnik specijalnog

priznanja Akademije" Ivo Andrić" - Beograd za 2007. god. 2008 .god. i

2014.  za objavljene knjige .Živi u Mačvanskom Prnjavoru .

100_6908.JPG














  • Izvor
  • Slavica Jovanović


Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Ovaj potez bi oslobodio muškarce za frontovske dužnosti, izjavila je Marijana Bezugla


Vašington je svoju valutu pretvorio u oružje za potčinjavanje i kažnjavanje, izjavio je ruski ministar spoljnih poslova

U Galeriji Narodnog univerziteta u Vranju otvorena je izložba slika jednog od najpoznatijih vranjskih slikara Zorana Petrušijevića Zopa.  Postavka pod nazivom 'Retrospektiva' obuhvata veliki broj Petrušijevićevi


Nemojte od Vučića praviti entitet koji personifikuje Srbiju, niti izjednačavati srbski narod sa onim što Vučić radi, koga su Zapad i NATO postavili da nama vlada, poručio Gajić u...

Tlingitsko selo uništeno 1882. godine prihvatilo je „odavno zakasneli” gest



Ostale novosti iz rubrike »