Početna stranica > Novosti
Komentara (4) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Ostale novosti iz rubrike »
Treća strana Rubikona
17.12.2009. god.
«Ne pretim nego molim ... Nemojte da mislite da nećete odvesti Bosnu i Hercegovinu u pakao a muslimanski narod možda u nestanak. Jer muslimanski narod ne može da se odbrani ako bude rata ovde»!...
(Radovan Karadžić, 14. oktobar 1991)
« ... u Bosni i Hercegovini se ne bi ratovalo i vodila borba za teritorije. Srbi imaju svoje teritorije. Vodila bi se borba za «uništavanje» jednog naroda i «čišćenje» teritorija od Muslimana, znači, prije svega, mog vlastitog naroda. Rat u Bosni donio bi veliki broj ljudskih žrtava, a nije pretjerano reći da bi se vodio do istrebljenja.»
(Adil Zulfikarpašić, novembar 1991.)
«S ove strane Rubikona je agresija, a s one strane je građanski rat.»
(Alija Izetbegović, 13. jun 2000.)
1. Uvod
U seriji razgovora na temu «Svjedoci raspada» televizijske stanice Tv Liberti dana 13.juna 2000.godine u razgovoru sa voditeljem Nenadom Pejićem gost Alija Izetbegović je govorio o svom viđenju raspada Jugoslavije i rata u Bosni i Hercegovini. Transkript razgovora koji je dat na sajtu «Slobodna Evropa» naslovljen je rečenicom «Dvije strane Rubikona».
Ako se reči ratnog lidera bosanskih muslimana pažljivo čitaju ili slušaju otvoriće se odgovori na pitanja:
• zašto je bio rat,
• zašto je bio toliko surov,
• zašto će sledeći biti još gori.
Treća strana Rubukona znači u ovom tekstu put kojim se nije pošlo, to je biće onoga što se nije dogodilo, to je mir koji bosanski muslimani nisu hteli.
Dvije strane Rubikona, obe ratne strane, označavaju u ovom tekstu stav Alije Izetbegovića kojim se priprema rat i glumi nevinost. To je kupovanje vremena do referenduma posle koga je muslimanima sve dozvoljeno.
2. Alija Izetbegović kao strateški lažov
Strateški lažov je pojam koji u tekstu opisuje ponašanje muslimanskog lidera Alije Izetbegovića u pregovorima sa srpskom stranom.
Izraz «strateški lažov» je napravljen od reči Alije Izetbegovića kojima priznaje da je lagao kada je to od njega tražio viši ineres. Naime, jedan od poslednjih intervjua tada već bolesnog Alije Izetbegovića priredili su novinari lista «Start» (br.113 od 8.4.2003.godine) Ozren Kebo i Eldin Karić. Dvadest drugo od sto jednog postavljenog pitanja je glasilo:
«Kada je, iz strateških razloga, trebalo nešto slagati, kako ste to sebi pravdali?»
Izetbegović na to kaže:
«Već ste odgovorili: strateškim razlozima».
Nije nam namera da ovu značajnu istorijsku ličnost omalovažavamo na bilo koji način. Ovim pojmom mi samo hoćemo da ukažemo na objektivnu poziciju muslimanskog lidera koji je, zarobljen islamskim fanatizmom, sve, od lične časti do sudbine naroda, podredio stvaranju islamske države,
Strateški lažov nije dakle lažov u vulgarnom smislu. Utoliko gore. Posledica strateške laži je katastrofa naroda i rat koji još traje.
3. Mir koji nije završetak rata
Rat je u Bosni završen samo za one koji su poginuli. Tako kažu neki bosanski muslimani. Mi se sa ovom tvrdnjom ne bismo složili: rat u Bosni nije završen čak ni za one koji su poginuli. Kada odgledamo predstave u pozorištu koje se zove «kolektivne dženaze», na mestima budućih obračuna, tada nam je jasno da se i upokojeni šehidi mobilišu za nastavak onoga što su radili dok su bili živi.
Jer, bosanski muslimani nisu nikada, i pored velikih stradanja, odustali od ratnog cilja sažetog u «Islamskoj deklaraciji» Alije Izetbegovića.
«Uvjeren sam da će Bosnom vladati Bosanci. Moderno poimanje nacije nije zasnovano na plemenu ili etnicitetu nego na principu države ...
Tri etničke grupe, i druge manje etničke grupe, sačinjavaju jednu državnu naciju koja se zove bosanska nacija.»
(reisu-l-ulema Mustafa Cerić, Globus, 01. 05. 2009. – prenela NSPM, podvukao LJ.R. )
4. «Agresija» i «genocid»
Pokušaj da se 1992.godine stvori «bosanska nacija», koja govori «bosanski
jezik», gde su svi ljudi jednaki, i svi naravno iste vere, završio se užasom uzajamnog uništavanja. Po tvrđenju bosanskih muslimana, rat je počeo kada je susedna država Srbija vojno napala Bosnu i Hercegovinu, željnu mira i dobrosusedske saradnje. Pojam «agresija» je, pored pojma «genocid», jedini izraz koji bosanski muslimani koriste da bi objasnili elemente rata u Bosni i Hercegovini.
«Oružana agresija protiv Republike Bosne i Hercegovine bitan je dio srpskog velikodržavnog nacističkog projekta i genocidnog plana - ujedinjenje svih srpskih zemalja i srpskog naroda...»
(Smail Čekić, «Kako je proveden velikosrpski plan likvidacije više od 8.000 Bošnjaka ...», Dnevni avaz 11.07.2009.; podvukao LJ.R.)
U ovoj projekciji ne postoji srpski narod u Bosni i Hercegovini niti njegovo pravo. Srbi su «kolaboracionisti velikosrpskog agresora» koje predvodi «fašističko i genocidno rukovodstvo kolaboracionističke tvorevine Republike Srpske...koju je generirao srpski nacizam i na kostima ubijenih Bošnjaka inaugurirao genocidnu tvorevinu nazvanu republikom, imalo je genocidnu namjeru i genocidni plan o istrebljenju Bošnjaka, po kojem je genocid vršen i izvršen».
(Smail Čekić, «O srpskom velikodržavnom projektu», Kongres Bošnjaka Severne Amerike 18.maj 2009. www.bosniak.org; podvukao LJ.R.)
Moralno potraživanje bosanskih muslimana je prema sopstvenom viđenju rata toliko veliko da će reisu-l-ulema Mustafa Cerić zahtevati čak i ovo:
«Svako jutro, svaki Europljanin trebao bi, kad se probudi, upitati se kako je moguće da se dogodio genocid u Bosni i Hercegovini...»
(reisu-l-ulema Mustafa Cerić; Globus, 01. 05. 2009. – prenela NSPM; podvukao LJ.R.)
Neverovatan zahtev! Zamislimo prvo jutarnje sunce nad Evropom, oko 700 miliona ljudi se budi, niko ne razmišlja o svom detetu, poslu, obavezama tog dana, naprotiv, oni još pre prvog odlaska u toalet razmisle o genocidu u Bosni i Hercegovini, najpre se upitaju kako je moguće da se on dogodio, pa tek onda kreću u toalet i dalje u dnevne obaveze. I tako svako jutro, svaki Evropljanin!
Dok ne bude došao taj dan kada će svaki Evropljanin «svakoga jutra, u svakom pogledu, sve više i više» odgovarati na pitanja koja pripremi reisu-l-ulema Mustafa Cerić, mi ćemo razmišljati o uzrocima ove ratne tregedije za koju su finalni radovi izvedeni 1991. i 1992.godine. Pozivamo za svedoka Aliju Izetbegovića, jer boljeg od njega nemamo, a i da imamo bolji nam nije potreban.
5. Da li se rat mogao izbeći?
Dakle, u već pomenutoj emisiji «Dvije strane Rubikona», na prvo pitanje voditelja da li se rat mogao izbeći Alija Izetbegović odgovara:
... « rat se prije izlaska Slovenije i Hrvatske još uvijek mogao izbjeći, sa bosanskohercegovačkog stanovišta, ali nakon izlaska Slovenije i Hrvatske iz Jugoslavije, rat se više nije mogao izbjeći.»
Podsetimo se najpre da su Slovenija i Hrvatska izašle iz Jugoslavije 25.juna 1991.godine. Od tog dana, 25.juna 1991.godine, za bosanske muslimane «rat se više nije mogao izbjeći»!
Evidentiraćemo ovo priznanje. Od ovog događaja do početka građanskog rata u Bosni i Hercegovini ima čitavih deset meseci. To vreme muslimani intenzivno koriste za ubrzani nastavak naoružavanja i pripremu paravojnih formacija za prvi udar na pravoslavne komšije. U političkom smislu to je vreme pričanja o miru, a suštinski vreme mimikrije i prevare.
6. Kapitulacija
U nastavku iste rečenice Izetbegović dalje kaže:
« Ili se mogao izbjeći, ali, naravno, samo pod uvjetom kapitulacije. Ali pošto kapitulacija nije dolazila u obzir, opcija koja je preostajala je bio rat.»
Nesumnjivo da je u ovoj rečenici pojam «kapitulacija» posebno važan, bar onako kako ga razume muslimanski lider. Šta taj pojam za njega znači, utvrdićemo u daljem toku razgovora.
Voditelj pita:
«Da li je tačno, gospodine Izetbegoviću, da je vama Slobodan Milošević nudio da budete prvi čovjek jugoslavenske federacije ili konfederacije, pod uslovom da Bosna i Hercegovina ostane u Jugoslaviji?»
Izetbegović odgovara:
«To je tačno. To se dogodilo u zgradi Saveznog izvršnog vijeća, negdje u ljeto 1991. godine. Dugo smo šetali u onoj velikoj auli zgrade Saveznog izvršnog vijeća i tada mi je on rekao da on smatra da bih ja trebao biti prvi predsjednik takve jedne države. Naravno, rijeć je bila o krnjoj Jugoslaviji. On nije upotrebio tu riječ, već je rekao Jugoslaviji kakva bude, kakvu možemo napraviti i da bih ja trebao biti njen prvi predsjednik. Ja sam to vrlo izričito odbio.»
(Alija Izetbegović; podvukao LJ.R.)
Zamislimo bilo koju državu na ovom svetu u kojoj je kapitulacija postati njen predsednik a patriotizam rasturiti je! Ovo je nenormalan odgovor pa zato moramo odbaciti njegovo direktno značenje. Pravi odgovor je u skrivenoj logici koju možemo naći samo kroz nove činjenice.
Nove činjenice nalazimo u govoru koji je Alija Izetbegović održao 12.januara 1994. godine u sarajevskom hotelu «Holidej in».
(Alija Izetbegović: govor 12.januara 1994. godine u sarajevskom hotelu «Holidej in»; prema knjizi: IZETBEGOVIĆ - odabrani govori, pisma, izjave, intervjui; Zagreb 1995.)
Taj govor otkriva šta se dešavalo «u ljeto 1991. godine» kada je Izetbegović odbio da «kapitulira». Tada se, po rečima Izetbegovića, muslimanska strana već odlučila za rat.
7. Pripreme za građanski rat
«Podsjetio bih vas na jedan sastanak koji je održan juna 1991.godine u Domu milicije , kada je bilo prisutno 380 ljudi iz čitave bivše Jugoslavije i na Proglas koji smo tada izdali. Bilo je to deset meseci prije početka rata, a mnogi od vas ovdje prisutnih bili su na tom važnom sastanku. U tom Proglasu mi smo najavili početak odbrane, oružane odbrane Bosne i Hercegovine.
...
Mi smo to vidjeli u junu mjesecu, a to je predvečerje rata u bivšoj Jugoslaviji, jer rat je počeo, mislim, 25.juna 1991.godine agresijom JNA na Sloveniju, a zatim Hrvatsku, itd. Petnaest dana prije toga, 10.juna 1991. godine mi smo održali taj veliki skup.
...
Odmah smo pristupili stvaranju Vijeća nacionalne odbrane i formirali njegovo vojno krilo – Patriotsku ligu. Ja sam u oktobru te godine, ... , u Hrasnici primio izvještaj o organiziranju Patriotske lige».
...
«Mi smo u mnogim mjestima Bosne i Hercegovine stvorili mrežu, nabavili oružje, organizirali grupe, itd».
(Alija Izetbegović, podvukao LJ.R.)
«Deset meseci prije početka rata», dakle 10.juna 1991.godine, kada još uvek postoji višedecenijska država sa svojim pravnim sistemom, muslimansko vođstvo stvara mrežu, nabavlja oružje i organizuje grupe.
Tako je Socijalistička Republika Bosna i Hercegovina dobila svoju prvu paravojnu formaciju sastavljenu od ljudi jedne vere, jednog naroda i jedne stranke.
Tako je nacionalni pokret bosanskih muslimana organizovan u Stranci demokratske akcije primio obeležja terorističke organizacije, a kasnije, sa početkom rata i ratnim zločinima, obeležje zločinačke organizacije.
8. Istorijski sporazum muslimana sa pravoslavnim hrišćanima
Ratna politika Stranke demokratske akcije i moguća ratna katastrofa naroda u Bosni i Hercegovini duboko je zabrinula neke vodeće intelektualce muslimanskog naroda. Adil Zulfikarpašić, od muslimana napadan kao izdajnik, govorio je u ambijentu užasavajuće opasnosti:
« ...u Bosni i Hercegovini se ne bi ratovalo i vodila borba za teritorije. Srbi imaju svoje teritorije. Vodila bi se borba za «uništavanje» jednog naroda i «čišćenje» teritorija od Muslimana, znači, prije svega, mog vlastitog naroda. Rat u Bosni donio bi veliki broj ljudskih žrtava, a nije pretjerano reći da bi se vodio do istrebljenja.»
(Adil Zulfikarpašić:intervju Velika Srbija na mala vrata, Vreme, 25.11.91;)
Iste rečenice je izgovarao Radovan Karadžić, moleći muslimane u Parlamentu Bosne i Hecegovine:
«Ne pretim nego molim ... Nemojte da mislite da nećete odvesti Bosnu i Hercegovinu u pakao, a muslimanski narod možda u nestanak. Jer muslimanski narod ne može da se odbrani ako bude rata ovde»!
(Radovan Karadžić, 14.oktobra 1991.)
Sagledavši dubinu i razmere mogućeg rata protiv Srba muslimanski intelektualci Adil Zulfikarpašić i Muhamed Filipović sačinili su predlog o opstanku postojeće države Jugoslavije i opstanku jedinstvene Bosne i Hercegovine u njenom sastavu. Srpska strana je ovaj predlog oduševljeno prihvatila. To je značilo da više nema opasnosti od rata, da svi muslimani žive u jednoj državi, da opstaje Bosna i Hercegovina, da svi Srbi žive u jednoj državi, da opstaje Jugoslavija.
A Izetbegović? On, kao i uvek, jedno misli, drugo govori, treće radi. Na pitanje novinara ( u emisiji «Dvije strane Rubikona») da li su Zulfikarpašić i Filipović vodili razgovore uz njegovu saglasnost Izetbegović odgovara:
«Oni su počeli te razgovore uz moju saglasnost, ali ja sam se onda iz toga isključio. ... Došli su kod mene u kabinet, mislim da je to bilo negdje koncem jula, i ja sam im rekao da mogu govoriti u tom pogledu i u moje ime. Oni su to, mislim, Miloševiću i rekli i bili su u pravu, jer su zaista govorili i u moje ime.»
(Alija Izetbegović, podvukao LJ.R.)
Vidimo, dakle, «koncem jula» kada se «rat nije više mogao izbjeći» Alija Izetbegović i dalje kupuje vreme za pripremu rata tako što zavarava srpsku stranu lažljivo nudeći rešenje koje bi sprečilo katastrofu.
Adil Zulfikarpašić dalje kaže:
«Početne razgovore za istorijski sporazum Srba i Muslimana radili smo zajedno sa gospodinom Alijom Izetbegovićem. Moja stranka MBO, a i osobno ja, duboko smo uvjereni da nema nijednog pravog razloga za sukob Srba i Muslimana u Bosni, već, naprotiv, da su duboki korijeni dobrih komšijskih odnosa. Pa, ipak, do sporazuma nije došlo prije svega jer to nisu željeli Alija Izetbegović i stranka SDA.»
(Adil Zulfikarpašić, podvukao LJ.R.)
Vidimo dakle kako «strateški lažov» otvara pregovore o sprečavanju rata bez iskrene želje da ti pregovori spreče rat.
Veoma dobar opis karaktera Alije Izetbegovića dao je akademik Muhamed Filipović u feljtonu napisanom za sarajevski nedeljnik BH Dani. On najpre kaže:
«Sa Izetbegovićem smo se sastali 11.04.1991.godine, u njegovom radnom kabinetu u Predsjedništvu Bosne i Hercegovine. Kako sam ja imao prethodno neugodno iskustvo s njim, koji je ponekad običavao da zaboravi što je ranije kazao,...»
(Muhamed Filipović, BH Dani br.165 / 28.juli 2000., podvukao LJ.R.)
... da bi potom potpuno izbegao razgovor sa Izetbegovićem kao «zaboravnim» sagovornikom:
«Zbog mog ranijeg negativnog iskustva, vezanog za razgovore sa Izetbegovićem,
tražio sam da taj razgovor obavi Adil.»
(Muhamed Filipović, BH Dani br.165 / 28.juli 2000.)
Adil Zulfikarpašić je taj razgovor i obavio, ukazao na opasnost po bosanske muslimane u ratu protiv Srba, a Izetbegović
«... smatra da je jedini izlaz iz nastale situacije u pregovorima sa Srbima. Kada je Adil Zulfikarpašić od njega zatražio da pregovara, Izetbegović mu je navodno rekao da on ne može da pregovara, da nije najbolja ličnost za to. Rekao je da Srbi njemu ne vjeruju, te da on iz tog razloga nije pogodan kao pregovarač. Zatražio je, onda, da mi, tj. Adil Zulfikarpašić i ja, u ime nas muslimana pregovaramo sa Srbima. Osjećao sam da se u tom nelogičnom prijedlogu Izetbegovića krije neka zamka, te da nešto nije u redu.»
(Muhamed Filipović, BH Dani br.165 / 28.juli 2000., podvukao LJ.R.)
Alija Izetbegović, po rečima Filipovića, pregovara sa srpskom stranom, ali o svom učešću u pregovorima «strateški laže»:
«Služba za štampu SDA je učešće Alije Izetbegovića lukavo interpretirala na taj način kao da je Alija Izetbegović primio pregovarače, a ne da je i sam uzeo učešće u pregovorima. To je bila pripremljena rezerva da bi se lakše moglo učiniti ono što je uslijedilo, a to je bilo dezavuiranje samih pregovora. U tom momentu nismo primijetili tu zamku koja nam je lukavo postavljena.»
(BH Dani br.165 / 28.juli 2000., podvukao LJ.R.)
Razgovori su dobro odmicali i onda, posle početnih dogovora, pregovarači su se 23.jula 1991. sreli sa Alijom Izetbegovićem, koji se tek bio vratio iz posete Sjedinjenim Američkim Državama. «Upravo po dolasku iz te posjete, Izetbegović je, na Aerodrumu Sarajevo, za TV BiH dao izjavu da mu je poznato da se vode tzv. srpskomuslimanski pregovori, da on to odobrava, te da se nada njihovom uspjehu.»
(Muhamed Filipović, BH Dani br.166 / 04.avgust 2000., podvukao LJ.R.)
A potom sledi takav preokret «strateškog lažova» da je to izazov ne samo za istoriju nego i za literaturu:
«TV Sarajevo je zatražila da u jednoj veoma popularnoj emisiji, tada poznate voditeljice političkih emisija TV Sarajeva Dubravke Kenić, koja je bila tada veoma dobro praćena, dvojica članova pregovaračkog tima daju obavijesti o toku i eventualnim rezultatima razgovora. Nije mi ni do danas poznato kako je došlo do toga da su za tu emisiju određeni upravo Adil Zulfikarpašić i Nikola Koljević.
Emisija je emitirana u elitno vrijeme, tj. u osam sati navečer. Nakon uvodnog dijela emisije, u kojem je sama voditeljica objasnila o čemu se vodi razgovor pred kamerama u studiju, kada su dvojica aktera emisije, Zulfikarpašić i Koljević, započeli da objašnjavaju razloge zbog kojih su vođeni pregovori, došao je grom iz vedra neba. Neko je u studio unio jedan papir. Voditeljica je pogledala na taj papir, preblijedila u licu i započela da ga čita. Bio je to faks iz Centrale stranke SDA. U tom faksu je SDA, odnosno njeno rukovodstvo, ustvrdilo da ne priznaje nikakve pregovore, da nije uopće za bilo kakve pregovore, da SDA, ne samo nije za određena rješenja u pogledu srpsko-muslimanskih odnosa, nego da se protivi i samoj ideji sporazuma. SDA je protiv ideje o tome da se postigne nekakav srpsko-muslimanski sporazum.»
(Muhamed Filipović, BH Dani br.166 / 04.avgust 2000., podvukao LJ.R.)
Skoro isti preokret dogodio se i kada je, na ohrabrenje Badinterove komisije, u skupštinsku proceduru uveden predlog za donošenje Zakona o referendumu o statusu BiH u Jugoslaviji. Napravljena je radna grupa sačinjena od svih parlamentarnih stranaka, radilo se danonoćno dva dana, a onda je načinjen predlog oko koga su se svi saglasili...
« Najzad, drugi dan razgovora, kasno u noć smo došli do solucije protiv koje nisu imali ništa ni do tada potpuno suprotstavljeni Alija Izetbegović i Radovan Karadžić. ...
Svi su s radošću i olakšanjem dočekali tekst na koji ni dva glavna oponenta nisu imali nikakve primjedbe. Predložili smo da se tekst sporazumne formulacije odmah potpiše, da se o tome napiše izjava za javnost, kako bi u tom momentu veoma uznemirena javnost BiH imala konačno jednu mirnu noć, Alija Izetbegović je rekao da je on suglasan s postignutim rješenjem, ali da predlaže da ga sada odmah ne potpisujemo, nego da to ostane za ujutro kada ćemo svi biti odmorniji i svježiji. Napokon, postigli smo sporazumno rješenje, svi možemo da odahnemo i da se odmorimo, te da sutra ujutro, mirno potpišemo dokument i objavimo ga za javnost. Bili smo svi vrlo umorni, a malo je ljudi znalo za običaj Alije Izetbegovića da svaku stvar, osobito važnu, o kojoj treba da donese rješenje, ostavlja za sutra. Razlog tome je, vjerovatno, ležao u njegovoj obavezi da razmotri svaku takvu odluku sa uskim krugom svojih prijatelja i dobije njihovu suglasnost za nju. Odista, drugačije nije moguće objasniti njegovo takvo ponašanje.
Svi smo, ionako umorni od dvodnevnih rasprava, prihvatili njegov zahtjev i mirno otišli kućama. Sutra u devet sati, Alija Izetbegović je mirno, kao da dva protekla dana nismo ni riječi kazali, kao da nije ni luk jeo ni luk mirisao, kazao da on povlači svoj pristanak na sinoćnji kompromis i da SDA zahtijeva da se svi izjasnimo za ili protiv njenog prijedloga. Ništa više nije moglo da se učini. ...
Sve je bilo priređeno za čuveno zasjedanje Skupštine BiH na kojem je Radovan Karadžić, u ime Srba, izrekao onu svoju čuvenu prijetnju: «Ako izglasate zakon i tako nas silom izvedete iz Jugoslavije, rizikujete rat u kojem će Bosna i Hercegovina nestati kao država, a Muslimani kao narod». Time je scena za rat bila potpuno priređena i samo se očekivalo kada će on izbiti.»
(Muhamed Filipović, BH Dani br.166 / 04.avgust 2000., podvukao LJ.R.)
A šta je zapravo srpski stav koji Aliju Izetbegovića sudbinskom neumitnošću vuče u rat? Odgovor ćemo potražiti u dokumentu iz jula 1991.godine koji je Srpska demokratska stranka objavila na srpskom i engleskom jeziku pod naslovom: «Šta predlažu Srbi?».
9. Šta predlažu Srbi?
«Osnovna ideja... jeste da se, u prvom redu, nijedno rješenje ne može bilo kome nametnuti. Nepravedan, a ne samo apsurdan, bio bi svaki pokušaj da se onim narodima koji to žele uskrati pravo da žive u zajedničkoj državi – Jugoslaviji. Sa druge strane, nedemokratski bi bilo sprečavati bilo koji narod da iziđe iz Jugoslavije ukoliko to želi i ako je to tehnički moguće, odnosno ako ne ugrožava ista prava drugog naroda na toj teritoriji.
...
Država Jugoslavija postoji u svom državno-pravnom kontinuitetu, koji ne može biti prekinut ničijom jednostranom akcijom. Za neke građane i narode država Jugoslavija je neprolazna vrijednost i kao takva ne može nestati niti biti ukinuta, kao što ne može biti ni nametnuta onima za koje ne predstavlja vrijednost. Meru integrisanosti u zajedničkoj državi Jugoslaviji ne mogu narodi nametati jedni drugima. Ni jedan narod ne može nasilno biti zadržan u zajedničkoj državi Jugoslaviji, niti iz nje može biti izveden, bilo djelimično ili u cjelini.
...
Nema načina, osim brutalne sile, na koji bi se srpski narod u BiH odvojio od Jugoslavije i lišio zaštite svojih interesa u saveznoj državi. Sve slobode i prava srpskog naroda, njegov ekonomski, kulturni, vjerski i politički život zavise od opstanka u jednoj državi, na koju srpski, kao i svaki drugi jugoslovenski narod, ima pravo.
...
Jedini put za očuvanje Jugoslavije i Bosne i Hercegovine jeste put demokratskog dogovaranja, bez primjene sile i bez nametanja svojih rješenja drugima. Pravo naroda na samoopredeljenje, uključujući i otcjepljenje, može biti ograničeno samo istim takvim pravom drugog naroda.«
10. Lisabonski sporazum
Iako u ovom proglasu stranka srpskog naroda kaže da «nema načina, osim brutalne sile» da je neko odvoji od Jugoslavije, opasnost od rata je naterala srpsko vođstvo da pruži suštinske ustupke: pristanak na odvajanje od Jugoslavije i pristanak na celovitu državu Bosnu i Hercegovinu. Kao minimum zaštite Srbi su zahtevali princip etničke regionalizacije.
Predlog su zapadne države, učesnice razbijanja Jugoslavije, smatrale prihvatljivim pa je u ime samozvane «međunarodne zajednice» portugalski diplomata Žoze Kutiljero ponudio sporazum za razrešenje krize u Bosni i Hercegovini. Taj predlog je nazvan Lisabonski sporazum ili Kutiljerov plan. Ponuđen je muslimanskoj, srpskoj i hrvatskoj strani na pregovorima u Lisabonu 21.februara 1992.godine i prihvaćen je od svih.
Svi su odahnuli i proslavili događaj kojim je otklonjena opasnost od rata. A onda je strateški lažov Alija Izetbegović ponovo promenio stav i povukao saglasnost sa dogovora.
Tako su stvorene pretpostavke za početak surovog obračuna među narodima.
Mnogi veruju da je povlačenje saglasnosti usledilo zbog nagovora američkog ambasadora u Beogradu Vorena Cimermana koji je doputovao u Sarajevo odmah nakon postignutog dogovora.
Kako god bilo, uticaj zapadnih država na razaranje Bosne i Hercegovine bio je odlučujući isto kao i prilikom razaranja Jugoslavije.
11. Referendum kao Rubikon
Zašto je strateški lažov Alija Izetbegović uveo svoj narod i druge narode u katastrofu građanskog rata?
U emisiji «Dvije strane Rubikona» voditelj postavlja to pitanje:
«Dobro se sjećam, ako sam dobro pročitao, u Lisabonu ste pristali na dogovor, a po povratku u Bosnu i Hercegovinu ste od tog dogovora odustali. Da li se sjećate zašto ste pristali i zašto ste onda odustali?»
i dobija od Izetbegovića sledeći odgovor:
«Svugdje postoje strategija i taktika. Ljudi to često ne razlikuju i brkaju. Naša strategija je bila: cjelovita, demokratska Bosna i Hercegovina. Ovi lisabonski razgovori, koje vi spominjete, bili su, koliko se sjećam, koncem mjeseca februara. Jedno pet do šest dana prije referenduma. Ja sam vam maloprije rekao kakav je referendum imao značaj za Bosnu i Hercegovinu. To je značilo preći Rubikon, pa biti sa ove ili sa one strane Rubikona. S ove strane Rubikona je agresija, a s one strane je građanski rat. Tako da je nama je bilo izuzetno važno da se taj referendum održi. U toj situaciji ja sam verbalno dao podršku tom dokumentu, ali sam odbio da ga potpišem i do potpisivanja nije došlo. Opšte je poznato da taj papir nije nikada potpisan. Naime, dokument je sadržavao i neke pozitivne stvari. Garantovao je cjelovitost bosanskohercegovačke države u postojećim granicama, međunarodno priznatim, i nezavisnost zemlje. Ali, imao je i negativnu stvar, a to je da je predviđao etničke regionalizacije koje su za nas bile neprihvatljive. Dakle, bilo je i dobrih i loših stvari. Ja sam rekao da je to dokument koji je dobar za nastavak razgovora i da ćemo te razgovore nastaviti - i mi smo ih kasnije nastavili u Briselu. Ali je bilo neophodno da ga ne odbijem tada, jer bi referendum došao u pitanje. Referendum se održavao 29. februara, a razgovori u Lisabonu 22. ili 23. februara, dakle jedno sedam dana prije referenduma, a bilo je vrlo važno za Bosnu i Hercegovinu da se referendum održi.»
(Alija Izetbegović, podvukao LJ.R.)
Ono što se, dakle, na srpskom jeziku naziva laž i prevara na muslimanskom jeziku se naziva strategija i taktika.
A na konferenciji za novinare održanoj odmah nakon povratka iz Lisabona strateški lažov Alija Izetbegović je govorio sasvim drugačije:
(navodimo prema knjizi dokumenata: Miroslav Tuđman i Ivan Bilić: Planovi, sporazumi, izjave o ustavnom ustrojstvu Bosne i Hercegovine 1991.-1995. ; Zagreb, srpanj 2005.)
«Na sastanku u Lisabonu zaključeno je da Bosna i Hercegovina ostane u postojećim granicama, ali da se izvrši temeljita decentralizacija tako što će se osnovati nacionalne jedinice, koje će imati određenu samoupravu, izjavio je na večerašnjoj konferenciji za novinare u Sarajevu predsjednik SDA BiH Alija Izetbegović.
Po Izetbegovićem riječima «koncesija SDS-a je što je ta stranka potvrdila integritet i nedjeljivost Bosne i Hercegovine».
«Naša koncesija je što smo prihvatili stanovitu reorganizaciju Bosne i Hercegovine, koja će uvažavati etničke razloge, iako to ranije nije bio naš koncept», objasnio je predsjednik SDA.
Istaknuvši da dolaze «dani raspleta», Izetbegović je ocijenio da «drugog puta nije bilo», te da je u Lisabonu «položen temelj, odnosno princip, koji je odledio jedno stanje koje je trajalo posljednjih godinu dana u Bosni i Hercegovini».
On je dodao da time ne dolazi u pitanje održavanje referenduma, te izrazio uverenost da će referendum uspjeti, i da će Bosna i Hercegovina biti nezavisna i priznata.»
(Tuđman, Bilić: dokument 33 – IZVOR: Večernji list, 24.2.1992.; podvukao LJ.R.)
Predsjednik SDS-a Radovan Karadžić izjavio je: «Korak koji smo napravili golem je i epohalan za bosanske prilike.» Postignuti dogovor on je ocijenio kao «velik uspjeh svih triju naroda i trijumf tolerancije». Svoje zadovoljstvo Karadžić je obrazložio riječima: «Promoviran je princip da BiH neće biti unitarna, a o svemu ostalom dogovorit ćemo se».
«Bosnu i Hercegovinu tvorit će konstitutivne jedinice, a time je uklonjena dominacija bilo kojega naroda», rekao je Karadžić, pozivajući «da se puške stave u šoške». «Prihvatili smo nepromjenjivost granica», dodao je on, te napomenuo: «Ne pretendiramo na pripajanje niti jednoga komadića Bosne i Hercegovine Srbiji.»
Komentirajući najave proglašenje tzv. Bosanske Krajine 28. veljače, Karadžić je rekao: «SDS će zaustaviti proces koji bi mogao ometati dogovor; nema potrebe za proglašavanje krajina.»
Upitan hoće li Srbi izaći na referendum, Karadžić je u odgovoru najavio takvu mogućnost, dodavši da je sada nastalo novo stanje i da, «ako ima vremena, treba postići sporazum o novom referendumskom pitanju».
(Tuđman, Bilić: dokument 33 - IZVOR: Večernji list, 24. 2. 1992.; podvukao LJ.R.)
12. Direktiva za pakao
«Novo referendumsko pitanje» muslimanska strana je postavila nekoliko dana nakon pomirljivih i razboritih reči svih učesnika Lisabonske konferencije. Ono je sadržano u dokumentu «Direktiva Glavnog štaba Patriotske lige BiH za odbranu suvereniteta Republike Bosne i Hercegovine» koji je, prema knjizi Sefera Halilovića «Lukava strategija» završen 25. februara 1992. godine u Sarajevu. Ono što će zaprepastiti svakoga ko sluša propagandni teror o nevinim i bezgrešnim muslimanskim anđelima jeste podatak da je za rat već bilo pripremljeno 120.000 ( i slovima: stodvadesethiljada !) ljudi, patriota sa stanovišta muslimana i potencijalnih ubica sa stanovišta Srba.
«Naše snage su organizovane u Patriotsku ligu BiH u formacije od voda do odreda i brigade, ukupne jačine 120.000 ljudi. Sa otpočinjanjem borbenih dejstava očekivati je veći priliv dobrovoljaca, pripadnika MUP-a BiH, pripadnika JA, kao i snaga muslimanskog naroda van teritorije BiH, što bi povećalo jačinu naših snaga na oko 150.000 ljudi.»
(Tuđman, Bilić: dokument 34 : Direktiva ...; podvukao LJ.R.)
13. Samoubistvo iz zasede
Samoubistvo muslimana i ubistvo hrišćana rezultat je prevare strateškog lažova Alije Izetbegovića koji je pričom o miru pripremio ratnu zasedu. Sagledaćemo ovu «strategiju i taktiku» kroz političku analizu Adila Zulfikarpašića:
«Zbog čega kantonizaciju ili regionalizaciju Bosne i Hercegovine izjednačavate sa opasnošću od građanskog rata? Možda do «krvavih» sukoba u Bosni neće doći?
- Ako Muslimani, odnosno Izetbegović i njegova stranka, mirno prihvataju kantonizaciju Bosne, Srbi su već danas dobili više od pola Bosne i to potpuno mirnim putem. Pazite, prvo je stvarana atmosfera straha i mržnje u Bosni, a potom su stvorene krajine. Već sada, poslije referenduma, Srbi imaju preko 50 odsto teritorije u svojim rukama, a njih je u Bosni 33 odsto. Ako mi to mirno gledamo i ništa ne radimo, a upravo se tako dešava, ostvariće se svi velikosrpski snovi, uz naše, ponavljam, pasivno gledanje i popuštanje od strane Alije Izetbegovića i njegove stranke.
Mislite li da će predstavnici Srba u Bosni tražiti specijalan status unutar Bosne?
- Mislim da će Srbi iz taktičkih razloga i svojih vlastitih interesa reći: prihvatamo ove granice republike, ali tražimo sve garancije za naš narod u Bosni. To će Evropska zajednica, koja ne poznaje naše prilike, vrlo rado prihvatiti. U stvari, Srbi su na mala vrata dobili veliku Srbiju. Oni će stvoriti svoju administraciju, ostvariti svoju dominaciju i nitko ih neće moći spriječiti da se jednoga dana pripoje Srbiji. Muslimani žive u gradovima i opkoljeni ovako jakim krajinama zapravo neće moći da sprovedu ništa. Izetbegović i njegova stranka, ponavljam, nije htjela sporazum sa Srbima, ali je dopustila bez otpora, da Srbi sprovedu sve svoje ciljeve. Pa, molim vas, ko to ne bi uradio? Da li je valjalo očekivati da Muslimani skoče i ratuju? Nije. I ništa se nije dogodilo, sem što je još jedanput u istoriji Bosna šapatom pala. Takva politika za mene nije politika. To je izdaja narodnih interesa.»
(Adil Zulfikarpašić, podvukao LJ.R.)
Poslušajmo ovo važno priznanje: «Izetbegović i njegova stranka, ponavljam, nije htela sporazum sa Srbima...». Ovde se potpuno slažemo sa Adilom Zulfikarpašićem.
«... ali je dopustila bez otpora, da Srbi sprovedu sve svoje ciljeve». Veoma važno mesto i mi ćemo se zaustaviti na ovoj tvrdnji.
Intervju sa Adilom Zulfikarpašićem u kome izgovara ovu rečenicu objavljen je 25.11.1991.godine. On anticipira buduće događaje: tri meseca pre Lisabonske konferencije on vidi sve detalje srpske pregovaračke pozicije, on takođe vidi pakao u koji zemlja ulazi i nacionalnu katastrofu... Pa ipak toj analizi nedostaje suštinski deo: on ne vidi da Alija Izetbegović neće nijednu opciju osim ratne.
«... ali je dopustila bez otpora, da Srbi sprovedu sve svoje ciljeve». Možemo li pretpostaviti da Izetbegoviću nije jasno o čemu govori Zulfikarpašić? Naravno da ne. Možemo li pretpostaviti da je Izetbegović «dopustio bez otpora da Srbi sprovedu sve svoje ciljeve»? Naravno da ne. U čemu je onda razlika među njima? U tome što je Adil Zulfikarpašić hteo mir i kompromis a Alija Izetbegović islamsku državu po cenu najstrašnijeg rata.
Strateški lažov sve vreme laže, u svakom trenutku laže! Srbima je sve prepustio samo zato što zna da će u poslednji čas prekinuti igru i početi rat! Svi ustupci su lažni, samo je priprema rata istinita!
Odustajanje od Lisabonskog dogovora dakle nije zagonetno ako se zna da Izetbegović u svakom trenutku pregovora glumi želju da bude mir tražeći način da realizuje koncept Islamske deklaracije.
Samoubistvo bosanskih muslimana i ubistvo hrišćana je tako izvršeno iz zasede koju je versko i političko vođstvo muslimana temeljno pripremilo. I kada Adil Zulfikarpašić kaže: «Takva politika za mene nije politika» on pretpostavlja da Alija Izetbegović tog novembra 1991.godine iskreno govori ono što misli. Ali ako te iskrenosti nema, to ne znači da nema politike, to samo znači da je u pitanju neka druga politika, ona što vodi u rat i koja je odgovorna za rat.
14. «Patriote» brane Sarajevo
Od osnivanja «Patriotske lige» 10.juna 1991.godine do 02.maja 1992.godine proteklo je nepunih godinu dana. Tu je Dom milicije, tu je Patriotska liga ... «Jel’ Saraj’vo gdje je nekad bilo“?
«U Sarajevu je pored otpora niza spontanih grupa koje su se stvorile, najveći otpor organizirala Patriotska liga. Ona je i podnijela onaj udarac 2.maja 1992.godine kada je konačno došlo da sudara sa Jugoslovenskom armijom ovdje u Sarajevu i kada je Armija bila praktično istjerana iz grada.»
(Alija Izetbegović, govor 12.januara 1994. godine u sarajevskom hotelu «Holidej in»; prema knjizi: IZETBEGOVIĆ - odabrani govori, pisma, izjave, intervjui; Zagreb 1995.)
Kod «Doma milicije» u Sarajevu, na mestu gde se Stranka demokratske akcije opredelila za terorizam, među prvima je izvršen jedan od velikog broja ratnih zločina nad sarajevskim Srbima. «Patriotizam» muslimana viđen očima srpske strane najbolje opisuje Milivoje Ivanišević u knjizi «Zločini nad Srbima»:
«Sarajevo, strogi centar glavnog grada BiH. Egzekucija zarobljenih pripadnika JNA izvršena je 2.maja 1992. Nekoliko dana pre egzekucuje u naselju Dobrinja, nedaleko od aerodruma, uvereni da im se ništa loše ne može dogoditi, dobrovoljno se predalo osam vojnika JNA, uglavnom rezervista srpske nacionalnosti, koji su činili posadu transportera. Umesto da budu pušteni, razmenjeni, odvedeni u zarobljenički logor ili predati, odnosno vraćeni, svojoj komandi, zarobljenici su vezani odvedeni u kuću Kasima Rujevića gde su podvrgnuti strahovitim mučenjima grupe muslimana koji su se naizmenično izživljavali nad nemoćnim ljudima. Osmorici vojnika u međuvremenu su pridodata i četvorica civila srpske nacionalnosti, koji su, na žalost, do danas ostali neidentifikovani i koji su podvrgnuti istoj torturi. Ova grupa od dvanaest već unakaženih mučenika prebačena je iz navedene kuće u garažu Gradskog saobraćajnog preduzeća gde je nastavljeno zlostavljanje. Nakon više dana neviđenog fizičkog iživljavanja svi su pobijeni u Velikom parku kod Doma policije. Njihova tela bačena su i spaljena u kontejneru za smeće iza zgrade Radio-televizije Sarajevo.»
(Milivoje Ivanišević, podvukao LJ.R.)
Nastaviće se
(Radovan Karadžić, 14. oktobar 1991)
« ... u Bosni i Hercegovini se ne bi ratovalo i vodila borba za teritorije. Srbi imaju svoje teritorije. Vodila bi se borba za «uništavanje» jednog naroda i «čišćenje» teritorija od Muslimana, znači, prije svega, mog vlastitog naroda. Rat u Bosni donio bi veliki broj ljudskih žrtava, a nije pretjerano reći da bi se vodio do istrebljenja.»
(Adil Zulfikarpašić, novembar 1991.)
«S ove strane Rubikona je agresija, a s one strane je građanski rat.»
(Alija Izetbegović, 13. jun 2000.)
1. Uvod
U seriji razgovora na temu «Svjedoci raspada» televizijske stanice Tv Liberti dana 13.juna 2000.godine u razgovoru sa voditeljem Nenadom Pejićem gost Alija Izetbegović je govorio o svom viđenju raspada Jugoslavije i rata u Bosni i Hercegovini. Transkript razgovora koji je dat na sajtu «Slobodna Evropa» naslovljen je rečenicom «Dvije strane Rubikona».
Ako se reči ratnog lidera bosanskih muslimana pažljivo čitaju ili slušaju otvoriće se odgovori na pitanja:
• zašto je bio rat,
• zašto je bio toliko surov,
• zašto će sledeći biti još gori.
Treća strana Rubukona znači u ovom tekstu put kojim se nije pošlo, to je biće onoga što se nije dogodilo, to je mir koji bosanski muslimani nisu hteli.
Dvije strane Rubikona, obe ratne strane, označavaju u ovom tekstu stav Alije Izetbegovića kojim se priprema rat i glumi nevinost. To je kupovanje vremena do referenduma posle koga je muslimanima sve dozvoljeno.
2. Alija Izetbegović kao strateški lažov
Strateški lažov je pojam koji u tekstu opisuje ponašanje muslimanskog lidera Alije Izetbegovića u pregovorima sa srpskom stranom.
Izraz «strateški lažov» je napravljen od reči Alije Izetbegovića kojima priznaje da je lagao kada je to od njega tražio viši ineres. Naime, jedan od poslednjih intervjua tada već bolesnog Alije Izetbegovića priredili su novinari lista «Start» (br.113 od 8.4.2003.godine) Ozren Kebo i Eldin Karić. Dvadest drugo od sto jednog postavljenog pitanja je glasilo:
«Kada je, iz strateških razloga, trebalo nešto slagati, kako ste to sebi pravdali?»
Izetbegović na to kaže:
«Već ste odgovorili: strateškim razlozima».
Nije nam namera da ovu značajnu istorijsku ličnost omalovažavamo na bilo koji način. Ovim pojmom mi samo hoćemo da ukažemo na objektivnu poziciju muslimanskog lidera koji je, zarobljen islamskim fanatizmom, sve, od lične časti do sudbine naroda, podredio stvaranju islamske države,
Strateški lažov nije dakle lažov u vulgarnom smislu. Utoliko gore. Posledica strateške laži je katastrofa naroda i rat koji još traje.
3. Mir koji nije završetak rata
Rat je u Bosni završen samo za one koji su poginuli. Tako kažu neki bosanski muslimani. Mi se sa ovom tvrdnjom ne bismo složili: rat u Bosni nije završen čak ni za one koji su poginuli. Kada odgledamo predstave u pozorištu koje se zove «kolektivne dženaze», na mestima budućih obračuna, tada nam je jasno da se i upokojeni šehidi mobilišu za nastavak onoga što su radili dok su bili živi.
Jer, bosanski muslimani nisu nikada, i pored velikih stradanja, odustali od ratnog cilja sažetog u «Islamskoj deklaraciji» Alije Izetbegovića.
«Uvjeren sam da će Bosnom vladati Bosanci. Moderno poimanje nacije nije zasnovano na plemenu ili etnicitetu nego na principu države ...
Tri etničke grupe, i druge manje etničke grupe, sačinjavaju jednu državnu naciju koja se zove bosanska nacija.»
(reisu-l-ulema Mustafa Cerić, Globus, 01. 05. 2009. – prenela NSPM, podvukao LJ.R. )
4. «Agresija» i «genocid»
Pokušaj da se 1992.godine stvori «bosanska nacija», koja govori «bosanski
jezik», gde su svi ljudi jednaki, i svi naravno iste vere, završio se užasom uzajamnog uništavanja. Po tvrđenju bosanskih muslimana, rat je počeo kada je susedna država Srbija vojno napala Bosnu i Hercegovinu, željnu mira i dobrosusedske saradnje. Pojam «agresija» je, pored pojma «genocid», jedini izraz koji bosanski muslimani koriste da bi objasnili elemente rata u Bosni i Hercegovini.
«Oružana agresija protiv Republike Bosne i Hercegovine bitan je dio srpskog velikodržavnog nacističkog projekta i genocidnog plana - ujedinjenje svih srpskih zemalja i srpskog naroda...»
(Smail Čekić, «Kako je proveden velikosrpski plan likvidacije više od 8.000 Bošnjaka ...», Dnevni avaz 11.07.2009.; podvukao LJ.R.)
U ovoj projekciji ne postoji srpski narod u Bosni i Hercegovini niti njegovo pravo. Srbi su «kolaboracionisti velikosrpskog agresora» koje predvodi «fašističko i genocidno rukovodstvo kolaboracionističke tvorevine Republike Srpske...koju je generirao srpski nacizam i na kostima ubijenih Bošnjaka inaugurirao genocidnu tvorevinu nazvanu republikom, imalo je genocidnu namjeru i genocidni plan o istrebljenju Bošnjaka, po kojem je genocid vršen i izvršen».
(Smail Čekić, «O srpskom velikodržavnom projektu», Kongres Bošnjaka Severne Amerike 18.maj 2009. www.bosniak.org; podvukao LJ.R.)
Moralno potraživanje bosanskih muslimana je prema sopstvenom viđenju rata toliko veliko da će reisu-l-ulema Mustafa Cerić zahtevati čak i ovo:
«Svako jutro, svaki Europljanin trebao bi, kad se probudi, upitati se kako je moguće da se dogodio genocid u Bosni i Hercegovini...»
(reisu-l-ulema Mustafa Cerić; Globus, 01. 05. 2009. – prenela NSPM; podvukao LJ.R.)
Neverovatan zahtev! Zamislimo prvo jutarnje sunce nad Evropom, oko 700 miliona ljudi se budi, niko ne razmišlja o svom detetu, poslu, obavezama tog dana, naprotiv, oni još pre prvog odlaska u toalet razmisle o genocidu u Bosni i Hercegovini, najpre se upitaju kako je moguće da se on dogodio, pa tek onda kreću u toalet i dalje u dnevne obaveze. I tako svako jutro, svaki Evropljanin!
Dok ne bude došao taj dan kada će svaki Evropljanin «svakoga jutra, u svakom pogledu, sve više i više» odgovarati na pitanja koja pripremi reisu-l-ulema Mustafa Cerić, mi ćemo razmišljati o uzrocima ove ratne tregedije za koju su finalni radovi izvedeni 1991. i 1992.godine. Pozivamo za svedoka Aliju Izetbegovića, jer boljeg od njega nemamo, a i da imamo bolji nam nije potreban.
5. Da li se rat mogao izbeći?
Dakle, u već pomenutoj emisiji «Dvije strane Rubikona», na prvo pitanje voditelja da li se rat mogao izbeći Alija Izetbegović odgovara:
... « rat se prije izlaska Slovenije i Hrvatske još uvijek mogao izbjeći, sa bosanskohercegovačkog stanovišta, ali nakon izlaska Slovenije i Hrvatske iz Jugoslavije, rat se više nije mogao izbjeći.»
Podsetimo se najpre da su Slovenija i Hrvatska izašle iz Jugoslavije 25.juna 1991.godine. Od tog dana, 25.juna 1991.godine, za bosanske muslimane «rat se više nije mogao izbjeći»!
Evidentiraćemo ovo priznanje. Od ovog događaja do početka građanskog rata u Bosni i Hercegovini ima čitavih deset meseci. To vreme muslimani intenzivno koriste za ubrzani nastavak naoružavanja i pripremu paravojnih formacija za prvi udar na pravoslavne komšije. U političkom smislu to je vreme pričanja o miru, a suštinski vreme mimikrije i prevare.
6. Kapitulacija
U nastavku iste rečenice Izetbegović dalje kaže:
« Ili se mogao izbjeći, ali, naravno, samo pod uvjetom kapitulacije. Ali pošto kapitulacija nije dolazila u obzir, opcija koja je preostajala je bio rat.»
Nesumnjivo da je u ovoj rečenici pojam «kapitulacija» posebno važan, bar onako kako ga razume muslimanski lider. Šta taj pojam za njega znači, utvrdićemo u daljem toku razgovora.
Voditelj pita:
«Da li je tačno, gospodine Izetbegoviću, da je vama Slobodan Milošević nudio da budete prvi čovjek jugoslavenske federacije ili konfederacije, pod uslovom da Bosna i Hercegovina ostane u Jugoslaviji?»
Izetbegović odgovara:
«To je tačno. To se dogodilo u zgradi Saveznog izvršnog vijeća, negdje u ljeto 1991. godine. Dugo smo šetali u onoj velikoj auli zgrade Saveznog izvršnog vijeća i tada mi je on rekao da on smatra da bih ja trebao biti prvi predsjednik takve jedne države. Naravno, rijeć je bila o krnjoj Jugoslaviji. On nije upotrebio tu riječ, već je rekao Jugoslaviji kakva bude, kakvu možemo napraviti i da bih ja trebao biti njen prvi predsjednik. Ja sam to vrlo izričito odbio.»
(Alija Izetbegović; podvukao LJ.R.)
Zamislimo bilo koju državu na ovom svetu u kojoj je kapitulacija postati njen predsednik a patriotizam rasturiti je! Ovo je nenormalan odgovor pa zato moramo odbaciti njegovo direktno značenje. Pravi odgovor je u skrivenoj logici koju možemo naći samo kroz nove činjenice.
Nove činjenice nalazimo u govoru koji je Alija Izetbegović održao 12.januara 1994. godine u sarajevskom hotelu «Holidej in».
(Alija Izetbegović: govor 12.januara 1994. godine u sarajevskom hotelu «Holidej in»; prema knjizi: IZETBEGOVIĆ - odabrani govori, pisma, izjave, intervjui; Zagreb 1995.)
Taj govor otkriva šta se dešavalo «u ljeto 1991. godine» kada je Izetbegović odbio da «kapitulira». Tada se, po rečima Izetbegovića, muslimanska strana već odlučila za rat.
7. Pripreme za građanski rat
«Podsjetio bih vas na jedan sastanak koji je održan juna 1991.godine u Domu milicije , kada je bilo prisutno 380 ljudi iz čitave bivše Jugoslavije i na Proglas koji smo tada izdali. Bilo je to deset meseci prije početka rata, a mnogi od vas ovdje prisutnih bili su na tom važnom sastanku. U tom Proglasu mi smo najavili početak odbrane, oružane odbrane Bosne i Hercegovine.
...
Mi smo to vidjeli u junu mjesecu, a to je predvečerje rata u bivšoj Jugoslaviji, jer rat je počeo, mislim, 25.juna 1991.godine agresijom JNA na Sloveniju, a zatim Hrvatsku, itd. Petnaest dana prije toga, 10.juna 1991. godine mi smo održali taj veliki skup.
...
Odmah smo pristupili stvaranju Vijeća nacionalne odbrane i formirali njegovo vojno krilo – Patriotsku ligu. Ja sam u oktobru te godine, ... , u Hrasnici primio izvještaj o organiziranju Patriotske lige».
...
«Mi smo u mnogim mjestima Bosne i Hercegovine stvorili mrežu, nabavili oružje, organizirali grupe, itd».
(Alija Izetbegović, podvukao LJ.R.)
«Deset meseci prije početka rata», dakle 10.juna 1991.godine, kada još uvek postoji višedecenijska država sa svojim pravnim sistemom, muslimansko vođstvo stvara mrežu, nabavlja oružje i organizuje grupe.
Tako je Socijalistička Republika Bosna i Hercegovina dobila svoju prvu paravojnu formaciju sastavljenu od ljudi jedne vere, jednog naroda i jedne stranke.
Tako je nacionalni pokret bosanskih muslimana organizovan u Stranci demokratske akcije primio obeležja terorističke organizacije, a kasnije, sa početkom rata i ratnim zločinima, obeležje zločinačke organizacije.
8. Istorijski sporazum muslimana sa pravoslavnim hrišćanima
Ratna politika Stranke demokratske akcije i moguća ratna katastrofa naroda u Bosni i Hercegovini duboko je zabrinula neke vodeće intelektualce muslimanskog naroda. Adil Zulfikarpašić, od muslimana napadan kao izdajnik, govorio je u ambijentu užasavajuće opasnosti:
« ...u Bosni i Hercegovini se ne bi ratovalo i vodila borba za teritorije. Srbi imaju svoje teritorije. Vodila bi se borba za «uništavanje» jednog naroda i «čišćenje» teritorija od Muslimana, znači, prije svega, mog vlastitog naroda. Rat u Bosni donio bi veliki broj ljudskih žrtava, a nije pretjerano reći da bi se vodio do istrebljenja.»
(Adil Zulfikarpašić:intervju Velika Srbija na mala vrata, Vreme, 25.11.91;)
Iste rečenice je izgovarao Radovan Karadžić, moleći muslimane u Parlamentu Bosne i Hecegovine:
«Ne pretim nego molim ... Nemojte da mislite da nećete odvesti Bosnu i Hercegovinu u pakao, a muslimanski narod možda u nestanak. Jer muslimanski narod ne može da se odbrani ako bude rata ovde»!
(Radovan Karadžić, 14.oktobra 1991.)
Sagledavši dubinu i razmere mogućeg rata protiv Srba muslimanski intelektualci Adil Zulfikarpašić i Muhamed Filipović sačinili su predlog o opstanku postojeće države Jugoslavije i opstanku jedinstvene Bosne i Hercegovine u njenom sastavu. Srpska strana je ovaj predlog oduševljeno prihvatila. To je značilo da više nema opasnosti od rata, da svi muslimani žive u jednoj državi, da opstaje Bosna i Hercegovina, da svi Srbi žive u jednoj državi, da opstaje Jugoslavija.
A Izetbegović? On, kao i uvek, jedno misli, drugo govori, treće radi. Na pitanje novinara ( u emisiji «Dvije strane Rubikona») da li su Zulfikarpašić i Filipović vodili razgovore uz njegovu saglasnost Izetbegović odgovara:
«Oni su počeli te razgovore uz moju saglasnost, ali ja sam se onda iz toga isključio. ... Došli su kod mene u kabinet, mislim da je to bilo negdje koncem jula, i ja sam im rekao da mogu govoriti u tom pogledu i u moje ime. Oni su to, mislim, Miloševiću i rekli i bili su u pravu, jer su zaista govorili i u moje ime.»
(Alija Izetbegović, podvukao LJ.R.)
Vidimo, dakle, «koncem jula» kada se «rat nije više mogao izbjeći» Alija Izetbegović i dalje kupuje vreme za pripremu rata tako što zavarava srpsku stranu lažljivo nudeći rešenje koje bi sprečilo katastrofu.
Adil Zulfikarpašić dalje kaže:
«Početne razgovore za istorijski sporazum Srba i Muslimana radili smo zajedno sa gospodinom Alijom Izetbegovićem. Moja stranka MBO, a i osobno ja, duboko smo uvjereni da nema nijednog pravog razloga za sukob Srba i Muslimana u Bosni, već, naprotiv, da su duboki korijeni dobrih komšijskih odnosa. Pa, ipak, do sporazuma nije došlo prije svega jer to nisu željeli Alija Izetbegović i stranka SDA.»
(Adil Zulfikarpašić, podvukao LJ.R.)
Vidimo dakle kako «strateški lažov» otvara pregovore o sprečavanju rata bez iskrene želje da ti pregovori spreče rat.
Veoma dobar opis karaktera Alije Izetbegovića dao je akademik Muhamed Filipović u feljtonu napisanom za sarajevski nedeljnik BH Dani. On najpre kaže:
«Sa Izetbegovićem smo se sastali 11.04.1991.godine, u njegovom radnom kabinetu u Predsjedništvu Bosne i Hercegovine. Kako sam ja imao prethodno neugodno iskustvo s njim, koji je ponekad običavao da zaboravi što je ranije kazao,...»
(Muhamed Filipović, BH Dani br.165 / 28.juli 2000., podvukao LJ.R.)
... da bi potom potpuno izbegao razgovor sa Izetbegovićem kao «zaboravnim» sagovornikom:
«Zbog mog ranijeg negativnog iskustva, vezanog za razgovore sa Izetbegovićem,
tražio sam da taj razgovor obavi Adil.»
(Muhamed Filipović, BH Dani br.165 / 28.juli 2000.)
Adil Zulfikarpašić je taj razgovor i obavio, ukazao na opasnost po bosanske muslimane u ratu protiv Srba, a Izetbegović
«... smatra da je jedini izlaz iz nastale situacije u pregovorima sa Srbima. Kada je Adil Zulfikarpašić od njega zatražio da pregovara, Izetbegović mu je navodno rekao da on ne može da pregovara, da nije najbolja ličnost za to. Rekao je da Srbi njemu ne vjeruju, te da on iz tog razloga nije pogodan kao pregovarač. Zatražio je, onda, da mi, tj. Adil Zulfikarpašić i ja, u ime nas muslimana pregovaramo sa Srbima. Osjećao sam da se u tom nelogičnom prijedlogu Izetbegovića krije neka zamka, te da nešto nije u redu.»
(Muhamed Filipović, BH Dani br.165 / 28.juli 2000., podvukao LJ.R.)
Alija Izetbegović, po rečima Filipovića, pregovara sa srpskom stranom, ali o svom učešću u pregovorima «strateški laže»:
«Služba za štampu SDA je učešće Alije Izetbegovića lukavo interpretirala na taj način kao da je Alija Izetbegović primio pregovarače, a ne da je i sam uzeo učešće u pregovorima. To je bila pripremljena rezerva da bi se lakše moglo učiniti ono što je uslijedilo, a to je bilo dezavuiranje samih pregovora. U tom momentu nismo primijetili tu zamku koja nam je lukavo postavljena.»
(BH Dani br.165 / 28.juli 2000., podvukao LJ.R.)
Razgovori su dobro odmicali i onda, posle početnih dogovora, pregovarači su se 23.jula 1991. sreli sa Alijom Izetbegovićem, koji se tek bio vratio iz posete Sjedinjenim Američkim Državama. «Upravo po dolasku iz te posjete, Izetbegović je, na Aerodrumu Sarajevo, za TV BiH dao izjavu da mu je poznato da se vode tzv. srpskomuslimanski pregovori, da on to odobrava, te da se nada njihovom uspjehu.»
(Muhamed Filipović, BH Dani br.166 / 04.avgust 2000., podvukao LJ.R.)
A potom sledi takav preokret «strateškog lažova» da je to izazov ne samo za istoriju nego i za literaturu:
«TV Sarajevo je zatražila da u jednoj veoma popularnoj emisiji, tada poznate voditeljice političkih emisija TV Sarajeva Dubravke Kenić, koja je bila tada veoma dobro praćena, dvojica članova pregovaračkog tima daju obavijesti o toku i eventualnim rezultatima razgovora. Nije mi ni do danas poznato kako je došlo do toga da su za tu emisiju određeni upravo Adil Zulfikarpašić i Nikola Koljević.
Emisija je emitirana u elitno vrijeme, tj. u osam sati navečer. Nakon uvodnog dijela emisije, u kojem je sama voditeljica objasnila o čemu se vodi razgovor pred kamerama u studiju, kada su dvojica aktera emisije, Zulfikarpašić i Koljević, započeli da objašnjavaju razloge zbog kojih su vođeni pregovori, došao je grom iz vedra neba. Neko je u studio unio jedan papir. Voditeljica je pogledala na taj papir, preblijedila u licu i započela da ga čita. Bio je to faks iz Centrale stranke SDA. U tom faksu je SDA, odnosno njeno rukovodstvo, ustvrdilo da ne priznaje nikakve pregovore, da nije uopće za bilo kakve pregovore, da SDA, ne samo nije za određena rješenja u pogledu srpsko-muslimanskih odnosa, nego da se protivi i samoj ideji sporazuma. SDA je protiv ideje o tome da se postigne nekakav srpsko-muslimanski sporazum.»
(Muhamed Filipović, BH Dani br.166 / 04.avgust 2000., podvukao LJ.R.)
Skoro isti preokret dogodio se i kada je, na ohrabrenje Badinterove komisije, u skupštinsku proceduru uveden predlog za donošenje Zakona o referendumu o statusu BiH u Jugoslaviji. Napravljena je radna grupa sačinjena od svih parlamentarnih stranaka, radilo se danonoćno dva dana, a onda je načinjen predlog oko koga su se svi saglasili...
« Najzad, drugi dan razgovora, kasno u noć smo došli do solucije protiv koje nisu imali ništa ni do tada potpuno suprotstavljeni Alija Izetbegović i Radovan Karadžić. ...
Svi su s radošću i olakšanjem dočekali tekst na koji ni dva glavna oponenta nisu imali nikakve primjedbe. Predložili smo da se tekst sporazumne formulacije odmah potpiše, da se o tome napiše izjava za javnost, kako bi u tom momentu veoma uznemirena javnost BiH imala konačno jednu mirnu noć, Alija Izetbegović je rekao da je on suglasan s postignutim rješenjem, ali da predlaže da ga sada odmah ne potpisujemo, nego da to ostane za ujutro kada ćemo svi biti odmorniji i svježiji. Napokon, postigli smo sporazumno rješenje, svi možemo da odahnemo i da se odmorimo, te da sutra ujutro, mirno potpišemo dokument i objavimo ga za javnost. Bili smo svi vrlo umorni, a malo je ljudi znalo za običaj Alije Izetbegovića da svaku stvar, osobito važnu, o kojoj treba da donese rješenje, ostavlja za sutra. Razlog tome je, vjerovatno, ležao u njegovoj obavezi da razmotri svaku takvu odluku sa uskim krugom svojih prijatelja i dobije njihovu suglasnost za nju. Odista, drugačije nije moguće objasniti njegovo takvo ponašanje.
Svi smo, ionako umorni od dvodnevnih rasprava, prihvatili njegov zahtjev i mirno otišli kućama. Sutra u devet sati, Alija Izetbegović je mirno, kao da dva protekla dana nismo ni riječi kazali, kao da nije ni luk jeo ni luk mirisao, kazao da on povlači svoj pristanak na sinoćnji kompromis i da SDA zahtijeva da se svi izjasnimo za ili protiv njenog prijedloga. Ništa više nije moglo da se učini. ...
Sve je bilo priređeno za čuveno zasjedanje Skupštine BiH na kojem je Radovan Karadžić, u ime Srba, izrekao onu svoju čuvenu prijetnju: «Ako izglasate zakon i tako nas silom izvedete iz Jugoslavije, rizikujete rat u kojem će Bosna i Hercegovina nestati kao država, a Muslimani kao narod». Time je scena za rat bila potpuno priređena i samo se očekivalo kada će on izbiti.»
(Muhamed Filipović, BH Dani br.166 / 04.avgust 2000., podvukao LJ.R.)
A šta je zapravo srpski stav koji Aliju Izetbegovića sudbinskom neumitnošću vuče u rat? Odgovor ćemo potražiti u dokumentu iz jula 1991.godine koji je Srpska demokratska stranka objavila na srpskom i engleskom jeziku pod naslovom: «Šta predlažu Srbi?».
9. Šta predlažu Srbi?
«Osnovna ideja... jeste da se, u prvom redu, nijedno rješenje ne može bilo kome nametnuti. Nepravedan, a ne samo apsurdan, bio bi svaki pokušaj da se onim narodima koji to žele uskrati pravo da žive u zajedničkoj državi – Jugoslaviji. Sa druge strane, nedemokratski bi bilo sprečavati bilo koji narod da iziđe iz Jugoslavije ukoliko to želi i ako je to tehnički moguće, odnosno ako ne ugrožava ista prava drugog naroda na toj teritoriji.
...
Država Jugoslavija postoji u svom državno-pravnom kontinuitetu, koji ne može biti prekinut ničijom jednostranom akcijom. Za neke građane i narode država Jugoslavija je neprolazna vrijednost i kao takva ne može nestati niti biti ukinuta, kao što ne može biti ni nametnuta onima za koje ne predstavlja vrijednost. Meru integrisanosti u zajedničkoj državi Jugoslaviji ne mogu narodi nametati jedni drugima. Ni jedan narod ne može nasilno biti zadržan u zajedničkoj državi Jugoslaviji, niti iz nje može biti izveden, bilo djelimično ili u cjelini.
...
Nema načina, osim brutalne sile, na koji bi se srpski narod u BiH odvojio od Jugoslavije i lišio zaštite svojih interesa u saveznoj državi. Sve slobode i prava srpskog naroda, njegov ekonomski, kulturni, vjerski i politički život zavise od opstanka u jednoj državi, na koju srpski, kao i svaki drugi jugoslovenski narod, ima pravo.
...
Jedini put za očuvanje Jugoslavije i Bosne i Hercegovine jeste put demokratskog dogovaranja, bez primjene sile i bez nametanja svojih rješenja drugima. Pravo naroda na samoopredeljenje, uključujući i otcjepljenje, može biti ograničeno samo istim takvim pravom drugog naroda.«
10. Lisabonski sporazum
Iako u ovom proglasu stranka srpskog naroda kaže da «nema načina, osim brutalne sile» da je neko odvoji od Jugoslavije, opasnost od rata je naterala srpsko vođstvo da pruži suštinske ustupke: pristanak na odvajanje od Jugoslavije i pristanak na celovitu državu Bosnu i Hercegovinu. Kao minimum zaštite Srbi su zahtevali princip etničke regionalizacije.
Predlog su zapadne države, učesnice razbijanja Jugoslavije, smatrale prihvatljivim pa je u ime samozvane «međunarodne zajednice» portugalski diplomata Žoze Kutiljero ponudio sporazum za razrešenje krize u Bosni i Hercegovini. Taj predlog je nazvan Lisabonski sporazum ili Kutiljerov plan. Ponuđen je muslimanskoj, srpskoj i hrvatskoj strani na pregovorima u Lisabonu 21.februara 1992.godine i prihvaćen je od svih.
Svi su odahnuli i proslavili događaj kojim je otklonjena opasnost od rata. A onda je strateški lažov Alija Izetbegović ponovo promenio stav i povukao saglasnost sa dogovora.
Tako su stvorene pretpostavke za početak surovog obračuna među narodima.
Mnogi veruju da je povlačenje saglasnosti usledilo zbog nagovora američkog ambasadora u Beogradu Vorena Cimermana koji je doputovao u Sarajevo odmah nakon postignutog dogovora.
Kako god bilo, uticaj zapadnih država na razaranje Bosne i Hercegovine bio je odlučujući isto kao i prilikom razaranja Jugoslavije.
11. Referendum kao Rubikon
Zašto je strateški lažov Alija Izetbegović uveo svoj narod i druge narode u katastrofu građanskog rata?
U emisiji «Dvije strane Rubikona» voditelj postavlja to pitanje:
«Dobro se sjećam, ako sam dobro pročitao, u Lisabonu ste pristali na dogovor, a po povratku u Bosnu i Hercegovinu ste od tog dogovora odustali. Da li se sjećate zašto ste pristali i zašto ste onda odustali?»
i dobija od Izetbegovića sledeći odgovor:
«Svugdje postoje strategija i taktika. Ljudi to često ne razlikuju i brkaju. Naša strategija je bila: cjelovita, demokratska Bosna i Hercegovina. Ovi lisabonski razgovori, koje vi spominjete, bili su, koliko se sjećam, koncem mjeseca februara. Jedno pet do šest dana prije referenduma. Ja sam vam maloprije rekao kakav je referendum imao značaj za Bosnu i Hercegovinu. To je značilo preći Rubikon, pa biti sa ove ili sa one strane Rubikona. S ove strane Rubikona je agresija, a s one strane je građanski rat. Tako da je nama je bilo izuzetno važno da se taj referendum održi. U toj situaciji ja sam verbalno dao podršku tom dokumentu, ali sam odbio da ga potpišem i do potpisivanja nije došlo. Opšte je poznato da taj papir nije nikada potpisan. Naime, dokument je sadržavao i neke pozitivne stvari. Garantovao je cjelovitost bosanskohercegovačke države u postojećim granicama, međunarodno priznatim, i nezavisnost zemlje. Ali, imao je i negativnu stvar, a to je da je predviđao etničke regionalizacije koje su za nas bile neprihvatljive. Dakle, bilo je i dobrih i loših stvari. Ja sam rekao da je to dokument koji je dobar za nastavak razgovora i da ćemo te razgovore nastaviti - i mi smo ih kasnije nastavili u Briselu. Ali je bilo neophodno da ga ne odbijem tada, jer bi referendum došao u pitanje. Referendum se održavao 29. februara, a razgovori u Lisabonu 22. ili 23. februara, dakle jedno sedam dana prije referenduma, a bilo je vrlo važno za Bosnu i Hercegovinu da se referendum održi.»
(Alija Izetbegović, podvukao LJ.R.)
Ono što se, dakle, na srpskom jeziku naziva laž i prevara na muslimanskom jeziku se naziva strategija i taktika.
A na konferenciji za novinare održanoj odmah nakon povratka iz Lisabona strateški lažov Alija Izetbegović je govorio sasvim drugačije:
(navodimo prema knjizi dokumenata: Miroslav Tuđman i Ivan Bilić: Planovi, sporazumi, izjave o ustavnom ustrojstvu Bosne i Hercegovine 1991.-1995. ; Zagreb, srpanj 2005.)
«Na sastanku u Lisabonu zaključeno je da Bosna i Hercegovina ostane u postojećim granicama, ali da se izvrši temeljita decentralizacija tako što će se osnovati nacionalne jedinice, koje će imati određenu samoupravu, izjavio je na večerašnjoj konferenciji za novinare u Sarajevu predsjednik SDA BiH Alija Izetbegović.
Po Izetbegovićem riječima «koncesija SDS-a je što je ta stranka potvrdila integritet i nedjeljivost Bosne i Hercegovine».
«Naša koncesija je što smo prihvatili stanovitu reorganizaciju Bosne i Hercegovine, koja će uvažavati etničke razloge, iako to ranije nije bio naš koncept», objasnio je predsjednik SDA.
Istaknuvši da dolaze «dani raspleta», Izetbegović je ocijenio da «drugog puta nije bilo», te da je u Lisabonu «položen temelj, odnosno princip, koji je odledio jedno stanje koje je trajalo posljednjih godinu dana u Bosni i Hercegovini».
On je dodao da time ne dolazi u pitanje održavanje referenduma, te izrazio uverenost da će referendum uspjeti, i da će Bosna i Hercegovina biti nezavisna i priznata.»
(Tuđman, Bilić: dokument 33 – IZVOR: Večernji list, 24.2.1992.; podvukao LJ.R.)
Predsjednik SDS-a Radovan Karadžić izjavio je: «Korak koji smo napravili golem je i epohalan za bosanske prilike.» Postignuti dogovor on je ocijenio kao «velik uspjeh svih triju naroda i trijumf tolerancije». Svoje zadovoljstvo Karadžić je obrazložio riječima: «Promoviran je princip da BiH neće biti unitarna, a o svemu ostalom dogovorit ćemo se».
«Bosnu i Hercegovinu tvorit će konstitutivne jedinice, a time je uklonjena dominacija bilo kojega naroda», rekao je Karadžić, pozivajući «da se puške stave u šoške». «Prihvatili smo nepromjenjivost granica», dodao je on, te napomenuo: «Ne pretendiramo na pripajanje niti jednoga komadića Bosne i Hercegovine Srbiji.»
Komentirajući najave proglašenje tzv. Bosanske Krajine 28. veljače, Karadžić je rekao: «SDS će zaustaviti proces koji bi mogao ometati dogovor; nema potrebe za proglašavanje krajina.»
Upitan hoće li Srbi izaći na referendum, Karadžić je u odgovoru najavio takvu mogućnost, dodavši da je sada nastalo novo stanje i da, «ako ima vremena, treba postići sporazum o novom referendumskom pitanju».
(Tuđman, Bilić: dokument 33 - IZVOR: Večernji list, 24. 2. 1992.; podvukao LJ.R.)
12. Direktiva za pakao
«Novo referendumsko pitanje» muslimanska strana je postavila nekoliko dana nakon pomirljivih i razboritih reči svih učesnika Lisabonske konferencije. Ono je sadržano u dokumentu «Direktiva Glavnog štaba Patriotske lige BiH za odbranu suvereniteta Republike Bosne i Hercegovine» koji je, prema knjizi Sefera Halilovića «Lukava strategija» završen 25. februara 1992. godine u Sarajevu. Ono što će zaprepastiti svakoga ko sluša propagandni teror o nevinim i bezgrešnim muslimanskim anđelima jeste podatak da je za rat već bilo pripremljeno 120.000 ( i slovima: stodvadesethiljada !) ljudi, patriota sa stanovišta muslimana i potencijalnih ubica sa stanovišta Srba.
«Naše snage su organizovane u Patriotsku ligu BiH u formacije od voda do odreda i brigade, ukupne jačine 120.000 ljudi. Sa otpočinjanjem borbenih dejstava očekivati je veći priliv dobrovoljaca, pripadnika MUP-a BiH, pripadnika JA, kao i snaga muslimanskog naroda van teritorije BiH, što bi povećalo jačinu naših snaga na oko 150.000 ljudi.»
(Tuđman, Bilić: dokument 34 : Direktiva ...; podvukao LJ.R.)
13. Samoubistvo iz zasede
Samoubistvo muslimana i ubistvo hrišćana rezultat je prevare strateškog lažova Alije Izetbegovića koji je pričom o miru pripremio ratnu zasedu. Sagledaćemo ovu «strategiju i taktiku» kroz političku analizu Adila Zulfikarpašića:
«Zbog čega kantonizaciju ili regionalizaciju Bosne i Hercegovine izjednačavate sa opasnošću od građanskog rata? Možda do «krvavih» sukoba u Bosni neće doći?
- Ako Muslimani, odnosno Izetbegović i njegova stranka, mirno prihvataju kantonizaciju Bosne, Srbi su već danas dobili više od pola Bosne i to potpuno mirnim putem. Pazite, prvo je stvarana atmosfera straha i mržnje u Bosni, a potom su stvorene krajine. Već sada, poslije referenduma, Srbi imaju preko 50 odsto teritorije u svojim rukama, a njih je u Bosni 33 odsto. Ako mi to mirno gledamo i ništa ne radimo, a upravo se tako dešava, ostvariće se svi velikosrpski snovi, uz naše, ponavljam, pasivno gledanje i popuštanje od strane Alije Izetbegovića i njegove stranke.
Mislite li da će predstavnici Srba u Bosni tražiti specijalan status unutar Bosne?
- Mislim da će Srbi iz taktičkih razloga i svojih vlastitih interesa reći: prihvatamo ove granice republike, ali tražimo sve garancije za naš narod u Bosni. To će Evropska zajednica, koja ne poznaje naše prilike, vrlo rado prihvatiti. U stvari, Srbi su na mala vrata dobili veliku Srbiju. Oni će stvoriti svoju administraciju, ostvariti svoju dominaciju i nitko ih neće moći spriječiti da se jednoga dana pripoje Srbiji. Muslimani žive u gradovima i opkoljeni ovako jakim krajinama zapravo neće moći da sprovedu ništa. Izetbegović i njegova stranka, ponavljam, nije htjela sporazum sa Srbima, ali je dopustila bez otpora, da Srbi sprovedu sve svoje ciljeve. Pa, molim vas, ko to ne bi uradio? Da li je valjalo očekivati da Muslimani skoče i ratuju? Nije. I ništa se nije dogodilo, sem što je još jedanput u istoriji Bosna šapatom pala. Takva politika za mene nije politika. To je izdaja narodnih interesa.»
(Adil Zulfikarpašić, podvukao LJ.R.)
Poslušajmo ovo važno priznanje: «Izetbegović i njegova stranka, ponavljam, nije htela sporazum sa Srbima...». Ovde se potpuno slažemo sa Adilom Zulfikarpašićem.
«... ali je dopustila bez otpora, da Srbi sprovedu sve svoje ciljeve». Veoma važno mesto i mi ćemo se zaustaviti na ovoj tvrdnji.
Intervju sa Adilom Zulfikarpašićem u kome izgovara ovu rečenicu objavljen je 25.11.1991.godine. On anticipira buduće događaje: tri meseca pre Lisabonske konferencije on vidi sve detalje srpske pregovaračke pozicije, on takođe vidi pakao u koji zemlja ulazi i nacionalnu katastrofu... Pa ipak toj analizi nedostaje suštinski deo: on ne vidi da Alija Izetbegović neće nijednu opciju osim ratne.
«... ali je dopustila bez otpora, da Srbi sprovedu sve svoje ciljeve». Možemo li pretpostaviti da Izetbegoviću nije jasno o čemu govori Zulfikarpašić? Naravno da ne. Možemo li pretpostaviti da je Izetbegović «dopustio bez otpora da Srbi sprovedu sve svoje ciljeve»? Naravno da ne. U čemu je onda razlika među njima? U tome što je Adil Zulfikarpašić hteo mir i kompromis a Alija Izetbegović islamsku državu po cenu najstrašnijeg rata.
Strateški lažov sve vreme laže, u svakom trenutku laže! Srbima je sve prepustio samo zato što zna da će u poslednji čas prekinuti igru i početi rat! Svi ustupci su lažni, samo je priprema rata istinita!
Odustajanje od Lisabonskog dogovora dakle nije zagonetno ako se zna da Izetbegović u svakom trenutku pregovora glumi želju da bude mir tražeći način da realizuje koncept Islamske deklaracije.
Samoubistvo bosanskih muslimana i ubistvo hrišćana je tako izvršeno iz zasede koju je versko i političko vođstvo muslimana temeljno pripremilo. I kada Adil Zulfikarpašić kaže: «Takva politika za mene nije politika» on pretpostavlja da Alija Izetbegović tog novembra 1991.godine iskreno govori ono što misli. Ali ako te iskrenosti nema, to ne znači da nema politike, to samo znači da je u pitanju neka druga politika, ona što vodi u rat i koja je odgovorna za rat.
14. «Patriote» brane Sarajevo
Od osnivanja «Patriotske lige» 10.juna 1991.godine do 02.maja 1992.godine proteklo je nepunih godinu dana. Tu je Dom milicije, tu je Patriotska liga ... «Jel’ Saraj’vo gdje je nekad bilo“?
«U Sarajevu je pored otpora niza spontanih grupa koje su se stvorile, najveći otpor organizirala Patriotska liga. Ona je i podnijela onaj udarac 2.maja 1992.godine kada je konačno došlo da sudara sa Jugoslovenskom armijom ovdje u Sarajevu i kada je Armija bila praktično istjerana iz grada.»
(Alija Izetbegović, govor 12.januara 1994. godine u sarajevskom hotelu «Holidej in»; prema knjizi: IZETBEGOVIĆ - odabrani govori, pisma, izjave, intervjui; Zagreb 1995.)
Kod «Doma milicije» u Sarajevu, na mestu gde se Stranka demokratske akcije opredelila za terorizam, među prvima je izvršen jedan od velikog broja ratnih zločina nad sarajevskim Srbima. «Patriotizam» muslimana viđen očima srpske strane najbolje opisuje Milivoje Ivanišević u knjizi «Zločini nad Srbima»:
«Sarajevo, strogi centar glavnog grada BiH. Egzekucija zarobljenih pripadnika JNA izvršena je 2.maja 1992. Nekoliko dana pre egzekucuje u naselju Dobrinja, nedaleko od aerodruma, uvereni da im se ništa loše ne može dogoditi, dobrovoljno se predalo osam vojnika JNA, uglavnom rezervista srpske nacionalnosti, koji su činili posadu transportera. Umesto da budu pušteni, razmenjeni, odvedeni u zarobljenički logor ili predati, odnosno vraćeni, svojoj komandi, zarobljenici su vezani odvedeni u kuću Kasima Rujevića gde su podvrgnuti strahovitim mučenjima grupe muslimana koji su se naizmenično izživljavali nad nemoćnim ljudima. Osmorici vojnika u međuvremenu su pridodata i četvorica civila srpske nacionalnosti, koji su, na žalost, do danas ostali neidentifikovani i koji su podvrgnuti istoj torturi. Ova grupa od dvanaest već unakaženih mučenika prebačena je iz navedene kuće u garažu Gradskog saobraćajnog preduzeća gde je nastavljeno zlostavljanje. Nakon više dana neviđenog fizičkog iživljavanja svi su pobijeni u Velikom parku kod Doma policije. Njihova tela bačena su i spaljena u kontejneru za smeće iza zgrade Radio-televizije Sarajevo.»
(Milivoje Ivanišević, podvukao LJ.R.)
Nastaviće se
- Izvor
- Ljubiša Ristić
Komentara (4) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
RT prikazuje drugu stranu SAD, skrivenu od strane Vašingtona i Holivuda, izjavio je poznati reditelj
Patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril čestitao je 70. rođendan čuvenom srbskom reditelju Emiru Kusturici i odlikovao ga Ordenom Svetog Serafima Sarovskog 1. stepena.
Stanje do 20:00, 24.11.2024.
Stotine Rusa svakodnevno potpisuju vojne ugovore, čime je novi poziv za mobilizaciju nepotreban, izjavio je portparol Dmitrij Peskov.
U srbskom Drvengradu – “selu Emira Kusturice” – otvoren je 22. novembra uveče međunarodni festival dokumentarnog filma “RT.Dok: Vreme naših heroja”.
Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za
Ostale novosti iz rubrike »
