Pesnik je uvek u pravu

Mandeljštam i Pasternak

02.03.2015. god.

•    Osip Mandeljštam: „Tako mnogo mislim o Pasternaku da sam se već umorio od toga“.
•    Nadežda Mandeljštam je bila čovek-most između dva velika ruska   pesnika iste epohe - Osipa Mandeljštama i Borisa Pasternaka
•    Pasternak je jedini od pisaca došao u stan kod Nadežde Mandeljštam kad je čuo za smrt njenog muža, pesnika Osipa, i to se nikad ne zaboravlja.
•    On je bio čudo, najobičnije čudo. S njim smo sahranili epohu.
•    Ostavio nam je strašno mnogo i razbudio silne mase ljudi. Ja to dobro znam. Videla sam.
•    Imao je blistavo razvijeno osećanje vremena.

Što god je učinio, uinio je na vreme.

Krajem oktobra 1958. g. Nadežda Jakovljevna Mandeljštam, supruga i verni sardnik genijalnog ruskog pesnika Osipa Mandeljštama, nastanila se u Tarusu, gde je provela četiri godine.

U Taurusu ju je zatekla i smrt Borisa Pasternaka, prijatelja i poštovaoca njenog muža, 30. maja 1960.

O sahrani 2. juna   saznala je   tek dan pre,   i to iz književne čitulje.

Da je Nadežda Jakovljevna imala ikakve šanse da stigne na sahranu u Peredelkino,   ona bi   neizstavno i došla da se oprosti s čovekom sa kojim je Osipa Emiljeviča, kao i nju samu,   vezivala toliko bliskot.

Pastrenak je jedini od pisaca   došao u njen stan kad je saznao o smrti njenog muža, i taj plemeniti gest se nikad ne zaboravlja

Nadežda, čovek-most između dva velika pesnika iste epohe - Mandeljštama i Paternaka

Osip Emiljevič i Boris Leonodovič bili su na „vi“ dok je, Nadežda Jakovljevna s Pastrenakom prešla na „ti“, što je bila privilegija čoveka-mosta koju joj je sudbina dodelila za vreme progonstva u Voronježu.

I posle Mandeljštamove smrti Pasternak je Nadeždu Jakovljevnu smatrao kao direktni nastavak Osipa Emiljeviča, deleći sa njom novosti i preživaljavanja.

Pasternakova supruga, Zinaida Nikolajvena,   videla u bračnom paru Mandeljštam opasnost za svoju porodicu

Sasvim drugačiji je imala odnos s njegovom ženom. Reći da Zinaida Nikolajevna i Nadežda Jakvljevna nisu podnosile jedna drugu, bilo bi preterano i nepravedno:njihova uzjamna osećanja bila su snažna što im je smetalo da budu tolerantne   i trpe jedna drugu.

Nadežda Jakvljevna nikad nije oprostila Zinaidi Nikolajevnoj „kultove“ Staljina i Pasternaka, dok je s druge strane Pasternakova supruga oboje Mandeljštamovih smatrala za nedovoljno prilagođene, nisu ni izdaleka bili „komilfo“ (kako treba), čak su i predstavljali opasnost za njihovu porodicu.

Nakon što je Zinaida Nikolajevna zamolila Nadeždu da ne dolazi u Peredelkino, ona je potpuno prestala čak i da im telefonira.

Umesto odlaska na sahranu u Peredilkino, pismo Pasternakovom sinu Jevgeniju Borisoviču

Nadežda Jakovljevna ni ovog puta nije došla u Perdelkino da oda poslednju počast svom prijatelju i prijatelju svog mnogo stradalnog muža, Osipa Mandeljštama.

Onda je ona odlučila da napiše pismo starijem Psternakovom sinu –Jevgeniju Borisoviču,   s kojim se tada još nije ni poznvala (poznanatvo do kojeg je kasnije došlo preraslo je u čvrsto prijateljstvo).

Pismo, iz nikad do kraja razjašnjenih razloga tada nije bilo poslato,   a u decembru 1961. Nadežda Jakovljevna ga je u Tarusu predala dramskom piscu Aleksandru K. Gladkovu   u čijoj je arhivi ono i sačuavano. Napisano plavim mastilom, datirano 3. juna 1960. s napomenom Gadkova otkucanom pisaćom mašinom:

„Pismo N. J. Mandeljštam sinu B. L. Pasternaka,   J. B. Pasternaku...“

Pismo donosimo u celini.

3. juna 1960.

Dragi Jevgenije Borisoviču! Nisam mogla stići na sahranu vašeg oca. Nisam imala mogućnosti, a i kasno sam saznala. Trebalo je da pošaljem telegram saučešća, ali sam o udovici sačuvala takve uspomene da prosto    o tako nečemu nije moglo biti ni govora. Odjednom sam se setila vas premada se ne poznajemo. Ali nisam vam znala adresu. Zbog toga je i ovo pismo odocnilo,   ali ipak će stići, iako kasno.

Osip Mandeljštam: „Tako mnogo mislim o Pasternaku, da sam se već umorio od toga“

Vama je verovatno poznat odnos Osipa Mandenjštama prema Borisu Leonidoviču. Jednom je on rekao Ani Andrejevnoj (Ahmatovoj): „Tako mnogo mislim o Pasternaku,   da sam se već umorio   od toga“. Pisao je o njemu.

Onih teških dana kad je stigla vest o smrti Osipa Mandeljštama, vaš otac je bio jedini pisac koji je došao da mi izjavi saučešće.

Sledeće noći posle hapšenja Osipa Mandeljštama ,    trideset četvrte godine,    u naš stan ga je dovezao Demjan Bedni i nas troje (Pasternak, Ana Andrejevna i jaž) dugo smo pričali o „životu i smrti“.

Posle rezolucije o časopisima „Zvezda“ i „Lenjingrad“ nas dvoje smo stajali u predvorju   doma na Lavrušinskom i on me je pitao hoće li se moći   živeti ako Ana Andrejevna umre. Tada je hteo da ide k njoj u Lenjingrad. Onda smo se razdvojili da nas ne vide zajedno.

O čudu nastanka knjige

Nekad sam bila kod njega u Peredilkino i od njega sam sznala šta znači knjiga stihova. Ne ciklus, ne red stihova, nego baš knjiga. On je govrio o „čudu nastnaka knjige“.

Kad je Osip Mandeljštam bio u Voronježu, oni su razgovarali preko mene, koja sam im bila most.

Vodili smo teške razgovre (on i ja), i ja ih pamtim, i on ih je pamtio. Sa Osipom Mandeštamom toga nije bilo.

Osip Mandeljštam je smatrao da je Boris Leonodovič „uvek u pravu“.

Tu se radi o „ispravnosti“ pesnika. Nas dvoje smo razgovarali o našem životu i pesniku u njemu. Radosna sam što pri kraju tog razgovora spora već nije bilo: pesnik je uvek u pravu.

Neki podlaci (Ošanin, na primer) ikoristili su stari razgovor Borisa Leonidoviča, vi znate s kim (Nadežda Mandeljštam je u svojim „Uspomenama „ u glavi „Izvori čuda“ je napisala:

„Sada se šire glasine da se Pasternak   bio tako uplašio   za vreme razgovora sa Staljinom da se odrekao Ospipa Mandeljšama (prim. prev. ), hteli su da ga iskoriste protiv vašeg oca.

Nažalost, nije me poslušao (sreli smo se u čekaonici kod Surkova) da zapišemo taj razgovor zajedno kako bi svima bilo jasno šta se ustvari desilo. Ali su posle počele da kruže sve te priče i mi nismo uspeli to zajedno da napišemo. Žao mi je zbog toga.

Osobenost tog razgovora (sa Staljinom, na njegov poziv, prim. prev.) sastoji se u tome što je Boris Leonodovič govorio   sa svojim sabesednikom kao što razgovora s bilo kim drugim-sa mnom, s Anom Andrejevnom, s kim god hoćete.

A ponešto je bilo i zdravo kazano. I nas troje-Ana Andrejevna, Osip Mandeljštam i ja smo to tako ocenili, vrlo povoljno.

Poslednjih godina nismo se sretali. Jednom je svratio do mene na Lavrušinski gde sam živela kod Šklovskih.

Zamišljam ga kao moćnog,   veličanstvenog starca

Razmišljajući o njemu ovih dana nisam ga zamišljala kao mladog kakvog sam ga znala, nego ostarelog. Moćnog i veličanstvenog starca.

Znam da je on bio čudo, najobičnije čudo. S njim smo sahranili epohu. U kojoj smo se tukli i razbijali sebi glave. A on je svirao kao organa.

Prvi put u grobu postao Jevrej

Rekli su mi da je tek u grobu prvi put postao Jevrej-jevrejski prorok.

Taj Moskovljanin, vikendaš, koji šeta po rastinju Peredilkina, taj jevrejski prorok, neka počiva u miru; ostavio nam je strašno mnogo i razbudio silne mase ljudi. Ja to dobro znam. Videla sam.

Imao je blistavo osećanje vremena,   i ono što je on uradio, uradio je na vreme.

Posledice toga su neizmerne. Možda ih ni on sam nije s bio svestan: govorim o onome što je ovde. A ne tamo...