Vredi pročitati : Slike sa puta Pismoznalci ( Prvi deo) Časopis Tragovi

 Vredi pročitati : Slike sa puta Pismoznalci ( Prvi deo) Časopis Tragovi 

Piše: Radovan B. Milić

       Na jednom od prošlogodišnjih putovanja Evropom, upoznao sam, meni mnoge nove obraze. Opazio sam, a to se dalo primetiti, da srbska, i ostala raseljena lica

poreklom iz bivših republika SFRJ, pokazuju ogromno zanimanje za pisanu reč i izdavaštvo, što je u svakom slučaju pohvalno, ali i sasvim dovoljno. Pohvalno je, da su u sveopštoj eri dobrovoljno prisilne asimilacije uspeli zadržati u upotrebi fundamentalni ljudski -  izvorni ili narodski govor u dijaspori. Naporom koji ulažu na očuvanje nacionalnog identiteta još jednom potvrđuju da su srbski jezik i kultura postojali mnogo pre nego i jezici i kulture koje su danas rasprostranjene širom Evrope, a u ne retkim prilikama i sveta. Ovo je posebno  simptomatično kada se radi o poređenju i pisanoj komunikaciji pojedinih naroda, nastalih  mnogo mnogo docnije. Vrlo je važno, zbog kasnijeg izlaganja, da ne zaboravim spomenuti Anatolija Aleksejeviča Kljosova, profesora biologije Harvardskog univetziteta, koji  u svom naučnom radu iznosi tvrdnju da je srbski gen R1a1 star 12.000 godina, i da je na osnovu postojećih, a poznatih  mutacija, taj isti profesor Kljosov došao do zaključka da svi Sloveni potiču sa Balkana. I to ne bilo gde sa Balkana, već iz današnje Srbije i Bosne. Profesor je takođe sačinio listu reči koje su ostale sačuvane duže od 150. vekova, a među njima se nalaze reči : „majka“, „ne“, „šta“, „čuti“, „čovek“, ali i neke kao što su: „teći“, „pepeo“ i  „crv“.
       Primetio sam još, i za pohvalu je, da za raseljena  lica ne postoje geografske granice, da se  međusobno druže, da su organizovani u kulturna društva koja niču kao pečurke posle kiše, ali i to da se njihovo interesovanje posebno zadržava i vrti oko književnosti i dramaturgije. Sve bi to bilo lepo, da nije drugačije.
       Ono što nije za pohvalu i što mi je posebno ostalo urezano u sećanju, je podatak, da su u prethodnih nekoliko godina, samo u jednom gradu Evrope, izdali oko stotinu pedeset knjiga. Posle javnog priznanja sopstvene nepismenosti „pismoznalaca“, da je na sceni  izdaja knjige, potpuno mi je jasno, da uprkos brisanju geografskih granica iz sopstvene svesti, pojedinci  i osnivači  „kulturnih“ udruženja, „pismoznalci“, „pisci“ i „dramaturzi“, žive u vrlo skučenom i omeđenom prostoru lične „intelektualnosti“, bezosećajno gazeći srbski jezik, koji je kako vidimo postojao sto pedeset vekova pre ovih koji danas nepismenošću izdaju sopstveno pismo objavljujući neke, u najblažoj formi rečeno, knjige čudnog sadržaja. Da nije tako, siguran sam da bi bar neko od njih znao da se knjiga ne izdaje, već da se štampa ili objavljuje, a da se izdaju vera, čovek, jezik i domovina.
       Ukidajući geografske granice, rušeći ograničenja slobode kretanja, pisci o kojima je reč, nepismenošću uspostavljaju neke druge, nove, još žešće i škodljivije, a pritom armirano nepremostive barikade između njih samih, njihovog „srbskog književnog izraza“ i lingvistike kao nauke o jezicima. Uprkos jasnoći neznanja, materijalno dobro potkovani, uporno istrajavaju u podizanju papirnatih spomenika sebi za života. Verovatno  se tu radi o želji nagoveštaja potonjima, da su im predci živeli i bili „značajni“ u nekom vremenu, ne sanjajući da će potomci shvatiti kako se tu radilo o samoreklamerstvu i pogrešnoj investiciji, te da su takvi spomenici nepostojani i da će biti razgrađeni onog trenutka, čim majka priroda razgradi njih same.
       U posvađanosti, pa makar i sa samim sobom, nije uvek samo jedan kriv. Da ne bi bilo zabune, potrebno je znati i sledeće: Danas je moguće, a tako obično i biva, jasno prepoznati  dve  vrste izdavača. Prvi, koji žele ostvariti i kvalitet i profit, a pritom  za objavljivanje knjiga nesebično angažuju vrhunske ljude iz struke, i drugi koji u ovoj društvenoj delatnosti gledaju samo profit, ne obazirući se na vrednost, doprinoseći u velikoj meri haosu na književnom nebu, spajajući „gastarbajtersko“ bogatstvo sa umešnošću zarađivanja na području na kome deluju. Oni vrlo dobro znaju da objavljivanje jedne knjige u tiražu od maksimalnih 500 primeraka po nekoj proceni košta između dve i tri hiljade evra. Ako pritom izbegnu angažovanje struke (lektora, korektora, recezenta, grafičko dizajnersko oblikovanje) bez kojih knjiga uopšte ne bi smela ugledati svetlost dana, ostaje jasno da je zarada objavljivača po štampanom tiražu ogromna. Jedina briga takvih objavljivača u svetu besparice je privući što više onih koji imaju dovoljno cekina za podizanje sopstvenog papirnog spomenika. Zbog toga, takve knjige nije potrebno čitati da bi se shvatilo kako se radi o izdaji knjige o kojoj „pismoznalci“iz rasejanja bez uvijanja i otvoreno javno, ali i nesvesno govore. Potrebno je samo pažljivo saslušati te nadobudne autore.
       Za razliku od „gornjih“, u dijaspori postoje i  pisci kojima lingvistika i pravopis nisu strani niti daleki, i koji svojim stvaralaštvom i pisanom rečju podstiču na pismenost i očuvanje i jezika i pisma, i ne samo u dijaspori,  već i u matici. Njihova borba je vidna, ali bez rezultata u sprečavanju nadiranja hiperprodukcije „gornjih“, opominjući ih da se manu ćorava posla, da prestanu brukati pre svega sebe, a naravno i Miloša Crnjanskog, Vojislava Ilića, Branka Radičevića, Aleksu Šantića, Desanku Maksimović, Đuru Jakšića, Jovana Dučića i ostale istinske velikane srpske književnosti. Svestranost svog stvaralaštva spomenuti pisci ne usmeravaju samo i jedino ka estetskoj književnosti; romanima, pripovetkama i kratkim pričama ili aforizmima, već hrabro jurišaju i vrlo su vešti u pisanju političkih eseja i komentara.
 I zaista. Onaj ko svoju knjigu, po sostvenom priznanju, niti štampa niti objavljuje, već izdaje, ne zavređuje ničije gubljenje vremena, pa ni moje. Zbog toga sam sa evropskog puta, u koferu, doneo jednu  debelu knjigu, svestan da debljina, nasuprot mogućoj orginalnosti u minimalizmu, ne znači automatsko i kvalitet nekog dela. Moja pažnja je bila usmerena ka knjizi izabranih i objavljenih (političkih) komentara iz preteklog vremena, ali, malo čudnog naslova.

Sutra: Osvrt na knjigu iz mog kofera (drugi deo)

Pripremila saradnica Tragova : Slavica Jovanović