Rešetnjikov: Neće bivši direktori CIA strojevim korakom prelaziti preko Crvenog trga

Jedan bivši direktora CIA je 90-ih godina, držeći se kao pobednik, prošao strojevim korakom preko celog Crvenog trga. To se više nikada ne sme ponoviti – upozorio je doktor istorijskih nauka Leonid Rešetnjikov, direktor Ruskog instituta za strateška istraživanja.
        
Učinio je to u intervjuu renomiranom moskovskom nedeljniku «Literaturna gazeta. Evo odgovora na pitanja koja mu je postavio u ime «LG» Oleg Nazarov:

Leonid Petrovič, prošle godine su narod Rusije i deo njegove elite prodemonstrirali sposobnost da brane svoje interese u situaciji kada su partneri na sve načine pokušavali da se suprotsstave našoj težnji da se držimo nezavisnog kursa na međunarodnoj areni...
        
– Iz toga treba izvesti i glavnu pouku. Rusija je dužna da i nadalje dosledno i tvrdo brani svoje pozicije. Odustajanje od toga bremenito je teškim posledicama. Prošle godine sam govorio u Francuskoj, u vojnoj akademiji.
        
Nakon nastupa mi je prišao bivši ministar odbrane Francuske i rekao: „Sada kada sam vas čuo, shvatio sam da je Henri Kisindžer bio u pravu. On je rekao da treba odustati od pokušaja da se Rusi učine Evropljanima. Oni imaju drugi mentalitet. Rusiju treba raskomadati”. Ovu poziciju na Zapadu često iznose javno, ona postoji već više vekova. Njima je raspad SSSR malo.

Ceo „civilizovani” svet obrušio se sankcijama na Rusiju. Inicijator se zna.
       
- Inicijator se ni od koga ne skriva. Sasvim obrnuto, paradira svojim podvizima. Amerikanci shvataju da im Rusija koja se preporađa postaje opasan konkurent u vojnoj, političkoj, ekonomskoj i kulturnoj oblasti. Rusija je, u suštini, postala – civilizacijski konkurent SAD.
        
Predsednik Putin je činio mnogo šta za razvoj saradnje sa zapadnim zemljama. Američke i evropske kompanije dobijale su u Rusiji povoljne poslove. Ali, posle (Putinove) minhenske reči – Zapad je poželeo smenu „režima” u Moskvi. Uprkos tome što je Putin rekao samo jedno: Rusija je evropska zemlja, otvorena za saradnju sa Zapadom, ali pod uslovom da sačuva svoju nezavisnost. Zapad je to shvatio kao izazov. Kao neposlušnost. Opet Rusija diže glavu! A mi smo je uništili!
        
Jedan od bivših direktora CIA početkom 1990-ih godina doputovao je u Moskvu i strojevim korakom prošao preko celog Crvenog trga. Kao pobednik. Zapadu se tada činilo da je sa Rusima završeno. Ali, pobeđeni konkurent odjednom ustaje na noge.

Koliko je jaka danas zavisnost rukovodilaca Evropske unije od SAD?
        
- Vašington ima velike mogućnosti za ucenjivanje rukovodilaca država Evrope. Raspolaže kompromitujućim materijalima praktično o svima. Primer za ovo je ono što se dogodilo sa poznatim francuskim bankarom Dominikom Stros-Kanom. On je narušio pravila igre i bio brzo postavljen na mesto. Stvar nije toliko u provokaciji koja mu je priređena. Postojali su realni dokumenti koji ga kompromituju. A i to kako je nemačka kancelarka Angela Merkel poslušno stala u red „sankcijaša” – svedoči o tome da postoje dokumenti koji i nju kompromituju. U rukovodećem sloju evropskih političara bezmalo svi su na – američkoj udici.
        
Američke specijalne službe se ličnim životom pojedinaca bave veoma aktivno. Podaci koji kompromituju – to je poluga pomoću kojih SAD upravljaju elitama drugih zemalja.
        
CIA nije samo obaveštajna služba. CIA se bavi organizacijom državnih prevrata i pobedama na izborima u drugim zemljama i „guranjem” ljudi koji su SAD potrebni. Kada sam sretao direktora CIA Džordža Džona Teneta – zavirio sam u unutrašnjost njegovog ogromnog aviona. Video sam tamo veliku „komandnu” salu u kojoj su desetine ljudi radile na kompjuterima. Oni rade dan i noć.

Četvrt veka nakon rušenja Berlinskog zida dobili smo klanicu u Donbasu. Nisu li to karike istog lanca?
        
Naravno da jesu. Nestao je Varšavski pakt, a sada nam Zapad pravi probleme u Ukrajini, čak i u Moskvi. Ja se prema sovjetskom periodu naše istorije odnosim kritički, ali se nikada neću složiti sa tvrdnjama da je SSSR uzalud hranio Bugarsku i druge zemlje. Sovjetski Savez je vodio ispravnu politiku obezbeđivanja svojih nacionalno-državnih interesa, i prenosio liniju odbrane daleko na Zapad. Ako želimo da budemo velika država – moramo svetu prodemonstrirati svoju varijantu ekonomskog, političkog i kulturnog razvoja.
        
Rusiju – i imperijalnu i sovjetsku – Zapad je uvek doživljavao kao alternativu samom sebi. Zato, ako odustanemo od misije alternative Zapadu – pretrpećemo poraz i nestati. Ne može misija ruskog naroda biti da živi udobno, kao u Švajcarskoj. Mi imamo sasvim drugu teritoriju i klumu, a i mozgovi su nam drukčiji.
        
Redovno se prisećam reči bivšeg predsednika Francuske Žaka Širaka. On je jednom prilikom rukovodiocima naše zemlje rekao: „Vi se sporite sa kim treba da bude Rusija – sa Zapadom ili sa Kinom. Zar ne shvatate da je Rusija posebna civilizacija? Vi imate sve što je za to potrebno”. To je nama Širak rekao! Na žalost takvog razumevanja stvari kod mnogih među nama još nema. Otuda i naši problemi. 

Ko su ti koji to ne shvataju?
        
- Ne shvata značajan deo elite u Rusiji. Naročito onaj njen deo koji je povezan sa finansijama i ekonomijom. Iz tih krugova izlaze i političari. Oni igraju veliku ulogu u ekonomiji i politici Rusije. Oni su ledeni breg koji u svakom trenutku može napraviti rupu na brodu Rusije, razbiti ga na delove.

Zbignjev Bžežinski je 2009. godine rekao da ne vidi kako bi Rusija mogla da upotrebi svoj nuklearni arsenal jer u bankama SAD leži 500 milijardi dolara koje pripadaju ruskoj eliti. Još je sa osmehom dodao da je teško odrediti čija je to elita. Pre dve godine je predsednik Putin objavio kurs deofšorizacije ekonomije i „nacionalizaciju elite”. Kakvi su rezultati?        
       
- Promene nabolje postoje, ali ništa još nije prelomljeno. Neki biznismeni vraćaju kapitale u Rusiju, ali su to pojedinačne akcije koje opštu sliku ne menjaju.

Šta da se radi? Problem se neće rešiti sam od sebe...
        
- Naravno da neće. Moramo jačati svoju duhovnu komponentu. Moramo se boriti protiv nemorala  svim slojevima društva i na taj način doći i do promene mentaliteta elite.

Vratimo se tragediji Ukrajine... Ima li Evropska unija vlastitu predstavu o tome kako da se reši ukrajinska kriza?
        
- Među onima koji vode velike evropske države postoje političari zainteresovani da se ukrajinska kriza reši. Ali, mnogo je i onih koji deluju po američkom scenariju. A Vašington nije zainteresovan za normalizaciju situacije u Ukrajini. Glavni cilj SAD u Ukrajini je – slabljenje Rusije. A maksimalni cilj: sticanje strateške premoći nad Rusijom u globalnom smislu.
        
Nedavno sam se susreo sa specijalnim predstavnikom nemačke diplomatije za Ukrajinu. Upitao sam ga: kakav izlaz iz krize na jugoistoku Ukrajine predlažete? Ispostavilo se da Rusija treba da se sa svih tačaka povuče i da ne pomaže ustanicima. Rekao sam mu da će u tom slučaju te ljude delimično uništiti, dok će se drugi – pokupivši svoje porodice i ono što mogu poneti – preseliti u Rusiju. Razume se, to će negativno uticati na stabilnost unutar Rusije. Predočio sam mu da nas takav scenario ne zadovoljava.

Neki političari izlaz iz situacije vide u federalizaciji Ukrajine, a to pretpostavlja davanje određenih prava stanovništvu Donjecke i Luganske oblasti...
        
- U početku to nije bila loša ideja. Ali, nakon što se prolilo ovoliko krvi, situacija se jako izmenila. To je prvo. A drugo: današnje kijevske vlasti nikakva prava stanovnicima Donjecke i Luganske oblasti neće dati. Treba poznavati Porošenka, Jacenjuka, Turčinova i ostale ukrajinske funkcionere. Ne sme se smetati s uma da je radikalni ukrajinski nacionalizam strašna stvar. Nije slučajno hitlerovska Nemačka aktivno koristila banderovce protiv Rusa i Sovjetskog Saveza...
        
Kod nas u Rusiji je sve do danas raširena nepromišljena reakcija na izjave funkcionera Ukrajine: „Nije važno šta god oni govorili... Ne obraćajte pažnju na to...”. Ali, u tim rusofobskim izjavama se i ispoljava njihova suština! O kakvoj federalizaciji i poštovanju prava građana Donjecke i Luganske oblasti se tu uopšte može govoriti? Sadašnje kijevske vlasti na to nikada neće poći.
        
Zato sam onom svom sagovorniku-Nemcu rekao: „Ako se zalažete za demokratiju, hajde da objedinimo napore. Neka OEBS, Nemačka i Rusija održe slobodne izbore u Donjeckoj i Luganskoj oblasti. Pa, kako tamošnje stanovništvo bude glasalo – tako neka bude”. Nemac je na to uzvratio: „Realizacija tog predloga dovela bi do ugrožavanja ustavnih prava ukrajinske države”. Sve u svemu, nikakvo rešenje Evropljani ne žele da traže. Njima je samo potrebno da Rusija ostavi na cedilu stanovnike Donjecke i Luganske oblasti i da im čak i ne šalje konvoje humanitarne pomoći...

... i da Ukrajini vrati Krim...
      
- O Krimu je Nemac rekao ovo: „Da nam ga Zapad nikad neće oprostiti. Dakle, sada smo mi pred njima zauvek krivi! Pred Nemcima! Uostalom, ne gubite iz vida da sam vam prepričao razgovor sa zvaničnim licem Nemačke.

Ja Nemcima lično nikada neću oprostiti dedu kojeg su ubili u Voronježu 1942. godine. Imajući u vidu broj poginulih u godinama Velikog Otadžbinskog rata, među njihovim potomcima ima dosta ljudi koji prema Nemcima imaju slična osećanja. Naročito prema onima koji nam – kao Merkelova pre godinu dana – savetuju da na Krimu na Dan Pobede ne organizujemo paradu. Oni su zaboravili koliko krvi su prolili na Krimu!
        
- Uzgred, moj sagovornik je ocenio da Rusija ima jaku propagandu. Rekao je da svaki dan od građana Nemačke dobija pisma u kojima oni podržavaju Rusiju i Putina. Na to sam primetio: „Za to nije kriva naša propaganda. Naprosto, svaki normalan čovek shvata da je vaša propaganda u laganju otišla tako daleko da joj se ne može verovati”.
        
Naravno, za ono što se dogodilo u Ukrajini i Rusija je u određenoj meri odgovorna. Naše rukovodstvo je iz nekog razloga bilo rešilo da će gas i novac rešiti sva pitanja. Taj potpuno materijalistički pristup pokazao se apsolutno pogrešnim. Što je još gore, nestajemo mi prvi put na te grabulje.
        
Sećam se kako je Vladimir Krjučkov, koji je krajem 1980-ih bio na čelu KGB Sovjetskog Saveza, oslanjajući se na cifre, dokazivao da Baltičke zemlje nemaju gde da odu. Svoj zaključak je potkrepio brojkama o zavisnosti preduzeća Letonije, Litvanije i Estonije od isporuka firmi sa cele teritorije SSSR. Samo, nije kod ljudi sve u džepovima. Ništa manje nije važno kakve su im ideje u glavama. Svetska istorija zna masu primera kada su ljudi ratovali i izvodili revolucije upravo zbog ideje.
        
Povodom Ukrajine koja je stekla nezavisnost, vlast Rusije nije uzela u obzir ideološki faktor. Kad boravim kod rođaka u Ukrajini, naprosto se užasnem. Normalni čovek tamo ne može ni televizor uključiti. Čim to uradi – na njega počne da se obrušava mnoštvo gadosti i kleveta protiv Rusije. Mlade generacije Ukrajinaca odrasle su potpuno zombirane.   U njihove prazne glave sasuli su toliko gadosti da oni sada u njih veruju.
        
Rusija je duže od 20 godina živela po principu Ministarstva inostranih poslova koje je imalo kontakte samo sa zvaničnim vlastima. Ali, osim MIP – i instituti, fondovi, društvene i političke organizacije treba da razvijaju široke kontakte. Međutim, oni se time bezmalo nisu bavili. Tek pre par godina smo počeli da razmišljamo o tome zašto su sve nevladine organizacije neprijateljske prema Rusiji i zašto nema NVO koje nas podržavaju.

Vidite li izlaz iz ukrajinskog ćorsokaka?
        
- Ne možemo se nadati da će se situacija u skorije vreme poboljšati. Trežnjenje će u Ukrajini biti strašno. Najverovatnije će Ukrajinci izaći iz svoje slepe ulice istim putem kojim su izašli Nemci – kad dobiju jak udarac po glavi.

Po nemačkoj glavi imao je ko da nanese takav udar. Po glavama ukrajinskih nacista zasad tuku samo donjecki i luganski ustanici... 
        
- „Zasad” – to je prava reč. Naravno, u eliti Rusije postoje i oni koji žele ostavljanje Donjecka i Luganska na cedilu. Takvi govore: „To su ukrajinske oblasti. Neka sami vide šta će i kako će...” Ali, ustanici će biti uništeni, a nama će to doneti samo nevolje – i moralne i političke.
        
U narednim mesecima politika sankcija protiv Rusije samo će se pojačavati. Zato sada treba imati razumevanja za liniju našeg predsednika. Njegova politika verovatno nije idealna, ali je optimalna. U svakom slučaju, u sadašnjem trenutku. Naravno, mi bismo hteli odlučnija dejstva. Samo, mora se pokazivati politička mudrost. Mislim da se Donbas više neće vratiti u sastav Ukrajine. Treba pokušati da se dođe do kompromisnih sporazuma da bi se izbegao veliki broj žrtava. Zato su i taktički manevri sasvim prihvatljivi.

Verovatan je scenario koji podrazumeva da će kijevske vlasti postepeno Donjecku i Lugansku oblast pretvoriti u pustinju...
       
- E, to već umnogome zavisti od Rusije... Želja kijevskih vlasti da Donjecku i Lugansku oblast pretvore u pustinju mora se sudariti sa našom željom da to ne dozvolimo.

Ako mi pristanemo na pustinju na jugoistoku Ukrajine, kasnije ćemo se saglasiti sa američkom vojnom bazom na Crvenom trgu...
        
- Amerikanci domašaj svog sistema protivraketne odbrane mogu proširiti i kontrolisati teritoriju Rusije čak i iza Urala. Oni zasad to još ne mogu da urade, ali veoma žele. Znate, ja se u poslednje vreme često prisećam da je moj deda, oficir Ruske imperatorske armije, poginuo za vreme Brusilovskog proboja u Prvom svetskom ratu...

A moj deda je poginuo na turskom frontu 1915. godine...
        
- Moj otac je prošao ceo Veliki Otadžbinski rat... A da li bismo mi i vi hteli da proživimo bez ozbiljnih geopolitičkih kataklizmi? Ne upuštajući se u borbu za Otadžbinu? Ako želimo da budemo dostojni svojih predaka – moramo hrabro podnositi udare i braniti interese svog naroda.

Izvor: Fakti