RAF (Rote Armee Fraktion)

Ovaj tekst posvećujemo jednom od  namračnijih i najzamršenijih perioda u Evropi posle Drugog svetskog rata

Izložba „RAF - terorističko nasleđe“  otvorena   u Istorijskom muzeju Nemačke u Berlinu  do 8.  marta 2015.  javno je planiarna kao  komplentna na ovu temu.

Svi njeni razdeli su izbalansirani, činjenice odabrane i istaknute,  akcenti taktični,  tretman maksimalno    neutralan.  Tridesetogodišnji rat vođen u Zapadnoj Nemačakoj s terorostičkim udruženjem „Frakcija Crvene armije“ (Rote Armee Fraktion, RAF) i uopšte to dugo vreme je trajala istorija bolesti.

17.  godina od zvaničnog priznanja da  RAF više ne postoji: tema je zatvorena

 Danas,  nakon 17   godina  od oficejlnog priznaljnja  da  RAF  više ne postoji,  kustosi su postavili ekspoziciju  koja svim svojim silama  nastoji da utvrdi: tema je zatvorena, sada  možemo na nju gledati  sa bezopasne distance.

Ali,   naslovi u novinama opominju da,  na žalost,  muzeji greše: „Frakcija Crvene armije“  zaista više ne postoji,  ali to ni u kom slučaju ne znači da  je tema zatvorena,  arhivski sižeji  na očigled javnosti dobijaju na aktuelnosti.

Narušavanje tišine

Iz istorijske perspektive sve izgleda  naoko isto: početak  šezdesetih godina prošlpog veka u   Zapadnoj Nemačkoj  proticao je kao i u ostalim zemljama,  „kao kod svih“: bučna muzika koja je treštala,   maldići nose duge kose.  Za one koji još nisu napunili 25 godina, Minhen,  Frankfurt i Berlin bili su suviše tihi, previše konzervativni,  život je u njima tekao odveć sporo. 

Ubrzanje se  dogodilo tamo gde se najmanje očekivalo - u sukobu generacija  koji je tekao svojim redosledom dok se nije  umešala policija.

Pobuna u Švabingu

Ono što se naziva „Pobuna u Švabingu“  danas izgleda bezazlena zabava s nacionalnim koloritom.  Švabing  – večiti minhenski  „Aerodrom“: mesto obitavališta boema i studenata,  nije bio respektabilni rejon,  ali kad je u junu 1962.  bezbrižna mladež jedne večeri izašla na ulicu gromko pevajući,  našlo se dovoljno starijih stanovnika kojima   ta pesma smetala da spavaju. Istoričari i očevici  su tvrdili da  su se  među pesmama čule i  ruske narodne.

Protivnici noćnog uličnog pevanja telefiniarli su policiji koja je pristigla na konjima i odmah konstatovala da je  na ulici masa  znatno veća nego što  obično biva posle svake večerinke i odmah pozvala pojačanje. Iz  samo njima znanih razloga  polcija je upotrebila pendreke protiv mirnih,   premda i pripitih građana – a to se desilo prvi put u posleratnoj Nemačkoj.

Dobivši udrace  pendreka po glavama,  demonstranti su odbili da se raziđu, pa su  takođe  pozvali pojačanje.

Sukobi s policijom zahvatili celu zemlju i trajali četiri dana

„Pobuna u Švabingu“ zahvatila je ceo rejon.  Sukobi  sa policijom,  u kojemu su uzeli učešće  predstavnici svih slojeva stanovništva, su se širili,  zahvatili su celu zemlju i potrajali su četri dana.

Među protestantima koji su  kod kuće vidali rane od zadobijenih  batina od „bikova“  (policajaca) bio je  i 19.  godišnji    Andreas Bader, budući osnivač i lider „Frakcije Crvene armije“.  Da živi na slobodi ostalo mu je još deset godina, a da bude živ uopšte – petnaest.

Eskalacija u opšteevropskom smeru

Sledećih pet godina  eskalacija je tekla u opšteevropskom smeru. Studenti su zahtevali promene u formalizovanom obrazovanju, studnetkinje su insistirale na ravnoprvnoti polova i besplatnim dečjim vrtićima, profesori su lako prelazili sa studentima na „ti“. Radnici su insistirali na jačanju sindikalnog pokreta. Ameriku su proklinjali zbog Vijetnama i klanjali joj se za Boba Dilana. Sovjetski Savez, Kuba,  Kina,  Čile - izazivali su živo intersovanje možda i zato što su se te zemlje nalazile na dovoljno bezbednom rastojanju. Delovalo je desetak levih grupa i frakcija: socijalsiti,  marksisti, maoisti,  trockisti,   zastupnici slobodne ljubavi, organozovali su kongrese i seminare, izdavali rukopisne novine, isticali plakate i snimali filmove.  Za čarape,  pantalone i cigarete,  snalazili su se kako su znali i umeli-neko od roditelja, neko od zbunjeniih prolaznika na ulici.

Pet godina kasnije:  istorija se ponovila ali ne kao farsa

Drugog juna 1967.  istorija se ponovila,  ali ne kao farsa.  U Berlin je u zvaničnu posetu Zapadnoj  Nemačkoj stigao iranski šah Mohamed Roza   Pahlavi koga su smatrali za gušitelja  slobode iranskog naroda.  Za ovu posetu pripremili su se politizovsne mase omladine,  ali i organi pravnog poretka. Demonstranti nisu dozvoljavali policijskom kordonu da se prvilno formira i razvije  čak ni metar,  gađajući  policajce  paradajizom, bojama, lecima. Policija na konjima  je  je formirala lanac i gađala demonstarante vodenim topovima. Ali najvažnije je bilo što ona nije sprečavala gomili ljudi egzotične spoljašnosti da tuku  po demonstrantima šipkama i motkama.  Kasnije su u oficijelnim policijskim saopštenjima ti batinaši nazvani „pripadnicima  specijlnih službi bezbednosti Irana“.

Policijski zločin i pogibija studenta  Bena  Onezorga  van demonstracija

Istovremeno u jednoj bočnoj ulici nedalkeo od sukoba  policije sa demonstrantima,   policjac po imenu Karl Kuras, pucao je na studenta Bena   Onezorga,  nanevši mu smrtne rane. Policajc je bio u uniformi i pucao je nesrećnom studentu u potiljak. Višemesečna istraga koja je potom usledila  opravdala je deloavanje svih  pripadnika policije,  među kojima i   Karla Kurasa   radi kojeg  je u krivično  zakonodavstvo Zapadne Nemačke  uveden pojam „neselektivne  nužne samoodbrane“,  kojom se dozvoljava da se služvbeno lice brani  upotrebom oružja zbog  toga što mu se, navodno,  „smrklo pred očima“. 

Godine 2009.  objavljena su arhivska dokumenta  u kojima je potvrđeno da je polcijac Karl Kuras bio  agent Ministarstva  državne bezbednosti  Istočne  Nemačke. Krivični postupak protiv njega nikad nije pokrenut i on je i dan danas  zdrav i uz brdo brz.

Nagla promena političkog pejzaža

Posle 2.  juna  1967. politički pejzaž Zapdne Nemačke je počeo naglo da se menja. U njoj su nakon  godinu dana  doneti novi zakoni o vanrednoj situaciji,  a  protiv „dugokosih“,  „simpatizera komunista“  sredtva masovnih komunkacija su svakodnevno vodila žestoku propgandu. 

Na distaci od velikih levičarskih pokreta  neprimetno se pojavljuje sićušna grupa istomišljenika -  Frakcija Crvene armije   RAF

A na izvesnoj,  ne tako jasno određenoj distanci od  svih maoista,  trockista i njima sličnih „levih“, pojavila se  mikroskopski malena grupa ljudi,  u jojoj je u početku bilo manje od desetak,   koja je sebe nazivala  „Frakcija Crvene armije“ (Rote Armee Fraktion).

Borba s njima  godinama će predstavljati  jedan od najvažnijih faktora unutrašnje politike jedne evropske države.

OSNIVAČI „FRAKCIJE CRVENE ARMIJE“

1.    Andreas Bader (6.  Maja 1943-18.  oktobra 1977.)

Odrastao bez oca  koji je  nestao bez  traga za vreme rata.  U mladosti bio čeato osuđivan za  manje  krimanlne prestupe. Za učešće u provali dve  prodavnice 1968.  U Frankfurtu na Majni osuđen na tri godine robije,  ali se nije javio na odsluženje kazne,  bio je ponovo uhapšen  u aprilu 1970,  a u maju je već pobegao iz zatvora. Posle toga izvesno vreme provodi    u palestinkom logoru u Jordanu.  U maju 1972.  učestvuje u nekoliko  pljački i atentata.  Uhapšen je  1.  juna 1972,  a pet godina kasnije (1977.) osuđen na večitu robiju. 

Dana 18.  oktobra 1977. g.  nađen je mrtav u svojoj zatvorskojh ćeliji.  Prema nalazu zatvorskog lekara,  Bader  je izvršio samoubistvo prostrelivši sebi glavi pištonjem koji mu je neko doturio u zatvor.

Urlika Majnhrof (7. oktobra 1934. -9. maja 1976.)

Odrasla u pristojnoj porodici, studirala pedagoiju,  sociologiju i filozofiju u Malburgu i Minsteru.  Od 1956.  do 1964. član je zabranjene Komunističke  partije Zapadne Nemačke. Godine 1961.  rodila je dve  biznakinje.  S drugim pripdnicima RAF  upoznala se  1968.

U maju 1970, organizovala  bežanje  Andresa Badera iz zatvora  prelazići zajedno s njim u ilegalu. Učestovavala u oružanim pljačkama i atetantima.  Uhapšena u maju 1972,  a 1974.  osuđena na 8 godina  robije zbog pomaganja  Baderu da pobegne iz zatvora.

Dana 9.  maja   1976,  našli su je u njenoj  ćeliji  obešenu  o rešetke prozora.

Eksperti su konstaovali da je u pitanju samoubistvo,  ali je i do danas nemali broj zagovornika koji smatarju da je vešanjem  maskiran pravi  uzrok nasilne smrti kojom su je umorili  zatvorki čuvri po nalogu vlasti.

Jan Karl   Rasne  (24.  jula 1944. -18.  oktobra 1977.)

Sin nemačkog industrijalca koji je umro 1944. g.

Na Univerzitetu u Zapadnom Berlinu studirao hemiju  i sociologiju. Bio je član Scijalističkog saveza studenata.

Od 1970. g.  njegov  berlinski stan je služio kao sklonište za članove  oružanog podzemlja. Pretpostavlja se da je upravo Rasne  pravio bombe koje je  „prva generacija“  terorista  RAF koristila prilikom provalnih krađa i atetnata u maju 1972.

Učestvovao je u nekoliko oružanih akcija „Frakcije  Crene armije“,  a uhapšen je  u junu 1972,  u Frankfurtu na Majni  zajedno sa Andreasom  Baderom i Holgerom  Majnsom,  a 1977.  osuđen na doživotnu robiju.

U noći  18.  oktobra  1977,  prema zaključku eksperata   pištoljem koji su krimalci  uspeli da proture do  njega u ztvor pucao je sebi u glavu  i i od posledica preminuo istog dana.

Gudrun Ensli (15.  avgusta  1944-18.  oktobra 1977.)

Odrsla u porodici protestantskog  pastora koji je imao sedmoro dece. Studirala najpre pedagogiju,  zatim germanistiku. Za sve vreme dok je studirala učestvovala u  mnogobrojnim političkim akcijama.  Godine 1967.  rodila je sina,  a godinu dana kasnije upoznala se s Andreasom Baderom  zajedno s kojim je  bila u akcija paljenja  dve prodavnice u Frankfurtu   zbog čega je uhapšena. Kao ni Bader,  nije se javila na   izdržavanje kazne od tri godine  i prešla je u podzemlje. Učestvovala u organizovanju begstva Badera iz zatovra i zajedno s njim završila  obuku u palestinsom kampu u Jordanu. U maju 1972.   bila saučesnik  nekoliko provalnih krađa i atentata,  a ubrzo zatim,   7.  juna  uhapšena u Hamburgu pošto je prodavačica u butiku primetila oružje u njenoj torbi.

Dana 18. oktobra 1977.  nađena je obešena u svojoj zatvorskoj ćeliji.

Holger Majne  (26. oktobra 1941-9.  novembra 1974.)

Sin trgovca iz Hamburga,  studirao  je  na Akademiji  likovnih umetnosti, zatim na Akademiji za film i televuziju u Zapadnom Berlinu  zajedno sa mnogim kasnije proslavljenim   filmskim stvarocima. Učesnik je studenstskih demonstarcija  2.  juna 1967. Radio je kao snimatelj i režiser,  sarađivao u studentskoj opozicionoj štampi. Prišao je „Feakciji Crcene armije“ u oktobru 1970,  a uhapšen je zajedno sa Baderom i Raspeom.

U zatvoru je tri puta štrajkovao glađu zahtevajući poboljšanje zatvorskih uslova.

Posledlji  štrajk glađu trajao je od  13.  septembra do 9.  novembra    1974.  i završio se Majnsovom smrću.

Horst Maler (23.  janura  1936)

Sin  stomatologaa  Vilia Malera,  ortodoksnog naciste   koji je izvršio samoubistvo 1949. g.

Završio je pravni fakultet i uspešno se bavio advokaturom.  Godine  1969.  osniva „Socijalistički advokatski kolektiv“.  Jeadn je od osnivača  RAF-a  i bio među organizatorima  akcije   bežanja Andreasa Badera  sa robije. Godine 1970.  lišen je  slobode  zbog učestvovanja u oružanim pljačkama i atentatima  i osuđen na  14 godina robije.

Oslobođen je  1980.  pre nego je u potpunosti  odslužio kaznu,  a od 1988.  ponovo se bavi advokaturom.

Krajem 1900–ih  prilazi desnim radikalima,  a trenutno je na odsluženju kazne  zbog raspirivnja mržnje.

Ljudi u olovno-crnim  odeždama

Stotine raljeniih i  34 ubijena,  nekoliko  desetina   atentanata, podmenutnuth eksplozija,  oružanih pljački -to su rezultati skoro tridesetogodišnjeg delovanja RAF.

Za to vreme  od   ubistava,   samoubistava, štrajkova glađu i njihovih posledica  smrtno je stradalo 20  od otprilike 80 članova „Frakcije  Crvene armije“.

Cifre ne šokiraju. Analogna statistika bliskih „rođaka“  RAF - francuksog pokreta „Direktno delovanje“  i italijanskih „Crvenih brigada“  izgedaju skoro isto.

Osim toga,   mora se konstatovati da  brojke same po sebi,  ma kolike one bile,  ne mogu ni izdaleka dati predstavu o tome  kakvu je kolektivnu traumu u Zapadnoj Nemačkoj izavao sukob države i terorista,  suprostavljanja zasnovana ne  na  odveć racionalnom ponašanju i sa jedne i sa druge strane.

Državana,  odnosno policijska logika: od izolacije do tamnice je samo jedan korak

Državna,  ili ako hoćete,  polcijska logika  se zasnivala na tome da   radikalni protest nastao u podzemlju stalno okruženom  zakonitom ogradom,  na svoj način je „snošljiviji“ od  umerenog,  zato što po definiciji ne može biti  masovna ili  da računa  na bilo kakvu  značajniju podršku. Izučavati Mao i Marksa, „tikati“ profesoru, narušavati svete  zapovsti, organizovati  pokazna suđelja američkom i imperijalizmu i univerzitetskom auditorijumu je ejdno,  a dospeti  u ilegalnu poziciju s napunjenom puškom,  ali bez podrške i novca-je sasvim drugo. A od izolacije do tamnce je samo jedan korak.

Da   radikalizaciju RAF „organi“  u početku ne samo što nisu spreačavli,  nego su je,  naprotiv,  potpomagali,  postoji nekoliko    dokaza,  od kojih jedan direktan.

Piter Urbah i njegovo „delo“

Jedan od galvnih snadevača oružja „prve  generacije“ još pre odlaska u podzemelje bio je čovek  po imenu Peter Urbah, berlinski  majstor za sve  i dugogodišnji saradnik tajnih službi. Upravo je   Urbah  doneo advokatu  Horstu Maleru  prvi pištolj, snabdevao  oružjem Bandera,  izrađivao Molotovljeve koktele i razne druge eksplozivne naprave ručne izrade. Dva puta je  potkazivao Badera policiji  navlačeći ga na  ranije pripremljenu zasedu, i kao svedok se pojavio na sudu protiv tog istog  Horsta Malera. Tokom suđenju je bila i provaljena  Urabahova pripadnost    tajnim službama,  posle čega je ostatk života morao da provede u SAD  promenjenog identiteta  i sa novim dokumentima. Po ne sasvim verodstojnim podacima,  umro je 2011. g.  u Kaliforniji u 70.  godini života.

I pored  njihovog držanja u izolaciji,  nekoliko desetina terorista uspeva da pretvori u košmar svakodnevni život jedne velike evropske zemlje

Međutim,  i pored izolacije terorista,  policija je bila suočena s time da   i nekoliko desetina ljudi mogu  dugotrajno da pretvore u košmar život jedne velike zemlje. I to prvo zbog čestih grešaka i promašaja polcije  koja je surovost prihvatala  kao stvarnost i drugo  zbg specifične logike same  RAF.

Pretvoriti sebe u projektil:  i sadržaj i metod delovanja RAF-a

U nekim od bezbrojnih manifesta „Frakcije Crvene  armije“ postojao  je izraz „pretvoriti sebe u projektil“,  to je bio istovremno i sadržaj i metod delovanja RAF. Osnovna premisa „prve generacije“  bila je da nemačka država posle 1945. g.  uopšte nije prestala da bude fašistička po  svojoj prirodi nego je samo navukla  civilizovanu masku. Sa takvom  tezom,  uostalom,  u to vreme su  mogli da se sagalse  i mnogi učesnici  najrazličitijih protestnih   udruženja  među kojima i ona koja su bila isključivo  za mirno izražavanje nesaglasnsoti sa režimom.  Ali „Frakcija Crvene armije“  je nastojala da  svojim delovanjem primora  državu da zbaci masku,  a ne da   deluje u skladu s njom. Sebe su koristili ne u svojstvu   „strelaca“,  nego upravo kao „projektile“,  stvarnih elemanta koji se urezuju u telo,  probijajući kožu, obnažujući kosti, mišiće i živce.

Projektil,  za razliku od strelca, ne oseća niakvo zadovoljstvo od svog pogotka u cilj,  on  na početku usmrćuje.

Teror koji provocira represije,  to je,  moglo bi se reći, najmračnija  varijacija na temu „što gore-tim bolje“ stvarjući od    RAF-a  dugovečnog  protivnika  i naoružani fakt.

„Nemačka jesen“

Ključna epizoda u istroriji borbe s tim fantomom trebalo je da bude  poslednja,  ali je postala  „samo“  najpoznatija,  koja je ušla u hroniku  svetskog terorizma pod nazivom „nemačka jesen“.

Ta „jesen“  je trajala od 5.  septembra do  19.  oktobr 1977. g.

Na dan 5.  septembra u Kelnu je bio otet  Hans Martin Šlajer,  bivši oficir SS, predsednik Saveza  poslodavaca  Zapadne Nemačke,  a četvorica njegovih pratilaca su ubijena. Otmičari su saopštili da će Šlajera pustiti u zamenu za  oslobođenje  terorista RAF  iz zatvora u Štutgart-Štamhajmu.

Organizovana je dotada neviđena policjska akcija  najširih razmera koja nije dala nikakve rezultate,  i  do pregovora između  vlasti i terorista nije došlo.
Usledio je i „crni“  13.  oktobra kad  je grupa palestinskih terorista otela avion „Lufthanse“  koji je leteo na redovnoj liniji Majorka – Frakfurt i posle sletanja u Magadiš (Somalija) uputila iste zahteve za oslobađanje  članova   RAF-a.

Pet dana kasnije, (18.  oktobra) posle ponoći  nemačka specijalna jedinica GSG 9 brzo je prebačena u Somaliju,  napadom  oduzela avion,  pobila tri od  ukupno četiri otmičara.

Ujutru tog dana troje terorista RAFa- Bader,  Enslin i Rsle,   nađeni su mrtvi u svojim ćelijama u zatvoru  Štutgart- Štamhajm.  Sahranjeni su 27.  oktobra  1977.   Na gradskom groblju Dornhalden u Štutartu.

Dan kasnije,  19.  oktobra,  leš Hansa  Martina Šlajmera  nađen je u prtljažniku  u gradu  Milhauzenu  u Alzasu.

To je prktično bio kraj „prve generacije“ RAF-a, ali  je označio i početak delovanja dve  sledeće.

CILJEVI I ŽRTVE  RAF-a

1.    Banke

Sve tri „genracije“  RAF-a  učestvovale su u redvnim napadima  na banke  i prodavnice. Sa izutekom prvog slučaja kad su napadnute dve prodavnice  u Frankfirtu na Majni u znak protesta  protiv rata  u Vijetnamu (2.  i 3.  aprila 1968.),  sve   kasniji napadi su bili organizovani  kako bi se  teroristi domogli   novca i oružja.

Nepotuni bilans:
 
29. septembra 1970.  (Berlin),   kad su istovremno obijene tri banke  i iz njih opljačkano 217.000 maraka;

15.  januara 1972. izvršen je  u Kaselu istovremeno napad na dve banke (opljačkano 114.000 maraka);

22.  decembra 1971.  U Kajzerslauternu iz dve obijene banke uzeto je 134.000 mraka;

17.  aprila 1979.   iz  bake u Nirnbergu opljačkano je  200.000 maraka;

15.  marta  1984. na redu je bila banka u Vjurcbergu iuz koje je uzeto 171 hiljada,

3.  juna žrtva je bio inkasant u Kirhentelinsfurtu  od od koga su teroristi  RAF-a  oduzeli „siću „ od 157. 000 maraka.

2. Napadi na američke vojnike i baze SAD

Borba protiv američkih imperijalista i agresije na Vijetnam  jedan je od glvnih proklamovanih ciljeva  „Frakcije Crvene alrmije“

Osnovni vidovi ove borbe bili su napdi na vojne  objete  SAD u Zapadnoj Nemakoj kojih je bilo na sve strane. 

Nepotpuni bilans ovog vida borbe:

11. maja 1972.  g. postavljen je  eskploziv u Štabu V  armijskog korpusa SAD  u Frankfurtu na Majni u kome je jedan američki vojnik pignuo,  a 13  ranjeno;

24. maja 1972,  odjeknula je eksplozija u  Štabu evropskih snaga SAD u  Hajdelbergu  koja je usmrtila tri vojnika  i pet ranila;

25.  juna 1979. g.  u Kastu,  Belgija, izvšen je atentat na gavnokomadajućeg NATO u Evropi,  generala Aleksandra Hejga,  pri čemu  su dva vojnika ranjena;

31.  avgusta  1981.  g.  postavljen je eskploziv u Glavnom šatabu aneričke vojske u Evropi u  nemačkom gradu  Ramštajnu,  od  kojeg je ranjeno 14 vojnika,

15.  septembra 1981. g.  u Hajdelbergu  je  pokušan atentat na američkog generala  Frederik Džejmsa Krezena,  galvnokomadajućeg  pešadijskih  snaga SAD u Evropi,  i tom priliko 4 vojnika su ranjena;

8.  avgusta 1985.  g.  u Frankfurtu na Majni od postavljenog eksploziva u bazi oružanih snaga SAD  u Zapadnoj  Nemačkoj  dva vojnika su poginula  i 11 ranjeno.

3. Predstavnici države i privredno-finansijkog establišmenta

Visoke državne  ličnosti su  nejednom bile žrtve ili taoci  RAF-a. 

Najpoznatiji atentati  koje su izveli pripadnici  RAF-a

19. maja 1972. g.  – eksplozija u zgradi izdavačke kuče  Axel Spinger, 17 ranjenih;

27. februar 1975.  g.  -otmica  Petera Lorenca,  kandidata za gradonačelnika Zapadnog Berlina,   jedini  uspeo pokušaj razmene  taoca za  robijaše RAF-a. Razmena je izvršena 3.   i 4. marta  1975,  kad je  Horst Maler odbio da bude oslobođen i ostao je i dalje u zatvoru;

7. april 1977.  g. -ubijen  Zigfrid  Bubak,  generalni tužilac pri Vrhovnom sudu Zapadne Nemačke i dva lica iz njegove pratnje;

30.  jula 1977.  g.  - likvidiran Jurgen Ponto, predsednik upravnog odbora    Dresdenr Bank;

30.   novembra 1989.  g- podmenutim eksplozivom ubijen  Alfred Herhauzen, predsdnik upravnog odbora   Deutsche Bank.

4.  Umetnici- „simpatizeri“  i „intersenti“ RAF-a

Tragedije  duge „nemačke jeseni“ odigravala se u  neposrednoj blizini boemske sredine  metropola-Berlina.  Minhena,  Frankfurta, Hamburga.  Pisce,  glumce,  režisere,  muzičare,  javno mnjenje je vrlo rado  svrstavalo u „simptizere“. Neki od njih,  kao na primer šansonjer  Hans Vader u čijem je  stanu policija pronašla pravo  skladište oružja,  zaista je pripadao užem krugu. Ali u većini slučajeva umetnici nisu bili „sipmaptizeri“   nego „intersenti“.

Progersivni pisac i filozof Žan Pol Sartr  je specijlano iz Francuske  dolazio u Štutgart i dobio dozvolu da razgovara sa  utamaničenim  Andreasom Baderom.

Henrih Bel  posle objavnjivanja eseja u Špiglu o  osnivačima RAF-a  zbog pretnji koje su usledile,  umalo nije morao  bežati iz zemlje. U tom eseju Bel,  koji je dugo vremena bio savest posleratne Nemačke  pisao je o „borbi šestorice protiv šezdeset miliona“,  a bulevarski dnevnik Bild je samog pisca optužio da je  sam zločinac.  Mnogi od „intersanata“  su bili objekti dugotrajne istrage,  a za simpatizere terorista su optuživali izdavača  Klausa Vagenbaha,  pesnika i esejeistu.  U to vcreme vrlo utojanog u književnim krugovima u svetu  Hansa Magnusa Encensbergera i desetak drugih.

Ali  ipak,  najpoznatiji umetnički odzivi  posvećeni nemačkom terorizmu desili su se  na polju filmske umentosti imajuću u vidu ono šro je urađeno  paralelno sa događajima,  a ne postfaktum, po diktatu naknadne svesti.

Delovi tog filmskog anagažovanja u rasvetljavanju događaja  RAF-a  paralelno sa njegovim nastankom, sadržani su u storijama o Urliki  Mjanhorf,  Gudrun Enselin, Holgeru Majnsu. 

O tome opširnije u nastavku ovog ogleda  pod naslovom „Film  i smrt“.

Branko Rakočević