Srbi sami izvojevali svoje bitke za slobodu

Sretenje je simbol obnovljene srpske državnosti koji spaja borbu za nacionalno i građansko oslobođenje. Još su zapadni hroničari, savremenici burnog preporoda Srbije, nazvali Srbskom revolucijom period od ustaničkog skupa na Sretenje 1804. do donošenja Sretenjskog ustava 1835. godine.

Ovaj ustav je ukinut posle samo 55 dana, usled zajedničkog pritiska turskog, austrijskog i ruskog carstva koje je zabrinuo "zarazan" i "revolucionarski" slobodarski pravni akt.

Nasuprot njima, 4.000 poslanika i oko 10.000 građana Srbije je klicalo Ustavu Knjažestva Srbskog koji su došli na svečano proglašenje u Kragujevcu. Bila je to konačna pobeda posle dva ustanka, jer je Dimitrije Davidović napisao ustav koji je ukinuo feudalni apsolutizam i u centar pažnje postavio slobodnog građanina.

"Svaki Srbin i bez svake razlike jednak je pred zakonima Srbskim, kako u obrani, tako i u kazni na svim sudovima ot najmanjeg do najvećeg", zapisano je u Sretenjskom ustavu. "Svakomu građaninu Srbskomu otvoren je put k svim činovima u Serbiji, kako se samo nađe, daje sposoban i dostojan k njima. Pri jednakoj sposobnosti predpostavlja se Srbin stranomu. Imanje svakog Srbina, bilo kakvo mu drago, jest neprikosnoveno. Ko se usudi dirnuti u tuđe dobro i imanje, ili prisvajati ga, ili okrnjiti, onaj će se smatrati za narušitelja obštenarodne bezbednosti, bio on ko mu drago i otkud mu drago".

Osmanskim, habsburškim i ruskim carskim kancelarijama bio je zastrašujući ustav proistekao iz duha slobodnih ljudi koji su sopstvenim snagama vaskrsli državu. Iako je Srbija još bila u vazalnom statusu prema Osmanskoj imperiji, gde je još vladalo ropstvo, u njenom vrhovnom zakonu je naglašeno:"Kako rob stupi na Srbsku zemlju, ot onoga časa postaje slobodnim". U tom trenutku robovlasništvo još uvek postoji u Sjedinjenim Državama, Rusiji, Francuskoj, a Velika Britanija ga je ukinula samo godinu dana ranije.

- Srbi su se osećali kao slobodni ljudi, stvaraoci svoje države, pa su smatrali i da imaju pravo da odlučuju o njoj - govorio je dr Miroslav Svirčević. - Temelj srpske "seljačke demokratije" bio je stav da je svaki Srbin svoj gazda, a ne kmet kao u polufeudalnim monarhijama. Tako je u 19. veku nastao izraz "Srbija - slobodija" ali mit o "hajdučkoj" Srbiji koja je "remetilački faktor" na Balkanu, pre svega u Habzburškoj monarhiji.

Slobodoljubivi Srbi su u "divlju" Srbiju počeli da dolaze još tokom ustanka, o tome upečatljivo svedoči prepiska Dimitrija Stefanovića iz Čerevića koji je 1808. prelazi u Ostružnicu. On poručuje ženi Dafini koja je odbila da ga prati: "Javljam ti da više nikada neću doći u Čerević (kod Beočina u Sremu) jer ja više nikada neću biti pod nekim vlastelinom".

Duh Srpske revolucije bio je suštinski demokratski jer je davao šansu svakom odvažnom i sposobnom, ističe vojni istoričar Branko Bogdanović

- Ustaničke vođe, vojni i politički lideri, potekli su iz naroda i bili su mu bliski - kaže Bogdanović. - Srbi su sami finansirali svoje ustanke i ginuli u njima, učeći na svojim greškama. Zato Srbija, za razliku od okolnih zemalja kojima su drugi pravili državu, nikada nije imala stranu dinastiju. Duh stvoren u ustancima utemeljio je u Srbiji specifičan odnos prema dinastijama, koje su potekle iz naroda pa se smatralo da je legitimno srušiti ih ako ne rade u njegovom interesu.

Istoričari podsećaju da Austrija i Rusija, iako protivnici Osmanskog carstva, nisu htele 1804. da materijalno pomognu samonikli srbski ustanak, jer im je kvario planove o podeli Balkana. Naime, ruska carica Katarina Druga i austrijski car Jozef Drugi su još 1783. potpisali tajni ugovor o podeli "evropske Turske" u kome nije bilo ni pomena o Srbiji.

- Pre nego što su ušli u rat 1787. i 1788. Austrijanci su činili u velikom razmeru korake da organizuju pomoć srbskih dobrovoljaca, da bi se njom što više koristili - zabeležio je istoričar Stojan Novaković. - Austrijski car bacio je oko poglavito na Beograd i Bosnu.

U austro-turskim ratovima desetine hiljada Srba u dobrovoljačkim frajkorskim jedinicama stekli su vojna znanja i ratno iskustvo. Iako je Beč u tri rata ostavljao Srbe na cedilu i sklapao mir s Turskom, oni su uspeli da izbore 1791. srpsku knežinsku autonomiju i da 1793. povlastice prošire na obnovu i izgradnju crkava, zabranu ulaska Turaka u sela i stvaranje narodna milicije. Porta je 1797. zvanično dozvolila i organizovanje srpske narodne vojske koja je sa carskim trupama ratovala protiv pobunjenih janičara. Kad su 1802. četiri janičarska gospodara, dahije, preuzela vlast u Beogradskom pašaluku i počeli gaze srpske povlastice upaljena je varnica ustanka.

U februaru 1803. na poziv arhimandrita Hadži Ruvima i igumana Hadži Đere u manastiru Bogovađi koji je bio centar ustaničkog pokreta, sastalo se 12 srbskih knezova da dogovore organizovanje ustanka. Sledećeg meseca Hadži Ruvim simbolično iz Nemanjine carske lavre Studenice šalje poslanice kojima poziva narod da se prirema za borbu i pismo šefu austrijske tajne službe Mitezeru kojim traži pomoć u municiji.

Dahije kojima je srbski izdajnik prodao pismo napravili su plan da pobiju prvo srspke knezove i ugledne ljude, zatim sve koji su u predhodnom ratu bili stariji od 10 godina, a ostatak bi prisilili sabljom da prime islam. Seča knezova počela je 23. januara po starom kalendaru u Valjevskoj nahiji, koja je smatrana najopasnijom, a srbski odgovor je bio munjevit. Sačuvani su izveštaji austrijskih obaveštajca, koji javljaju da stanovništvo pruža otpor i odmeće se u šume: "Srbi 23. januara protiv dahija na oružje ustali".

Širom Srbije planuli su turski hanovi, dahijske kasarne u srbskim selima, a knezovi su organizovali jedinice ustanika, jer su Srbi u Beogradskom pašaluku već stvorili ozbiljnu i iskusnu vojnu organizaciju.

- Organizatori ustanika bili su obrazovani sveštenici i monasi, komandanti i vojnici bili su odvažni ljudi koji su stekli ratno iskustvo kao frajkori u austro-turskim ratovima - kaže istoričar Borisav Čeliković. - Finansijeri ustanka poticali su iz nove klase "seoske buržoazije"- trgovaca koji su se obogatili posle uvođenja povlastica dobijenih posle Kočine krajine. Najveći među njima bili su rudnički knez Milan Obrenović i Nikola Lunjevica. Ustanak je od početka imao nacionalni i socijalni karakter i zato ga Leopold Ranke, službeni nemački hroničar događaja, vrlo precizno naziva Srbska revolucija. Sretenjski zbor u Orašcu je samo simbol, jer ustanak nije poduhvat i zasluga jednog vođe.

Sagovornik "Novosti" podseća da je još početkom 20. veka veliki srbski istoričar Stojan Novaković argumentovano dokazao da je izbor Karađorđa za vožda, gospodara Srbije, u Orašcu kreiran kao dinastički mit za vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića, čime je suštinski zamagljena suština srpske revolucije.

- Novaković to iznosi 1905. kad su Karađorđevići vraćeni na vlast, što govori o hrabrosti i istinoljubivosti tadašnjih srbskih intelektualaca, što takođe nije nebitno - kaže Čeliković. - On i njegovi učenici tada su vratili na proučavanje velikog srbskog državotvornog poduhvata. Njegovu širinu pokazuje prva velika ustanička skupština u maju 1804. u Ostružnici. Tek tada predstavnici svih pobunjenih nahija izglasavaju Karađorđa za vožda - ratnog vođu, ali donose i prve odluke o uređenju civilne vlasti u ustaničkoj državi i stvaraju diplomatiju.

Već na sledećoj ustaničkoj skupštini pokazao se i problem koji će mučiti Srbiju i u budućnosti, pitanje podela i vladavine prava. Naime, na skupštini u Pećanima aprila 1805. Karađorđe je u revolveraškom obračunu ubio oponenta, orašačkog kneza Teodosija Marićevića i došlo je do prve velike podele među ustanicima. Doktor prava i profesor univerziteta u Harkovu Božidar Grujović, koji je napustio udoban život i priključio se ustanku, predložio je donošenje prvog srbskog ustava koji bi regulisao prava i obaveze vožda, vojvoda, vojske i naroda.

Predlog su prihvatili ugledni knezovi iz zapadne Srbije Nenadovići i Obrenovići i sazvali veliku skupštinu u manastiru Bogovađa, gde je trebala da bude svečano usvojena ustanička "konstitucija", a Karađorđe "miropomazan" kao komandant. Međutim, vožd i njemu bliske starešine bile su protiv donošenja zakona koja bi im ograničili vlast, a podršku mu je dala i ruska spoljna politika koja je smatrala da donošenje "konstitucije" pretvara Srbiju u "revolucionarno gnezdo". Zato je po Karađorđevoj želji skupština održana u Borku, gde je bio okružen svojim pristalicama. Tada je osnovan Praviteljstvujušči sovjet, prva srbska vlada, ali joj nisu određene nadležnosti, a o ustavu nije bilo ni reči. Grujoviću nije dozvoljeno da pročita besedu pod imenom "Slovo", ali srećom prota Mateja je sačuvao ovaj dokument koji je proročanski predvideo šta će se desiti zbog Krađorđeve težnje ka apsolutizmu, samovolje i zloupotreba vojvoda i knezova, korupcije i katastrofalne spoljne politike.

- Prvi gospodar i sudija u državi jeste zakon - zapisao je Grujović. - Pod zakonom moradu i gospodari, poglavari i Sovjet Praviteljstvujušči i sveštenstvo i vojinstvo i sav narod biti i to pod jednim i tim istim zakonom. Zakon je državi to što jednom čoveku hrana, piće, vazduh, odelo i kuća, tj. kako čovek, kad hrane, pića i proče nestane, umreti mora, tako i država bez zakona mora da propadne, da opet u ropstvo dođe i da se sasvim rastrgne i pogine. Gdi di je dobro uređena vlast pod zakonom, tu je sloboda, tu je voljnost, a gdi jedan ili više po svojoj volji zapovedaju, zakon ne slušaju no ono što hoće čine, tu je umrlo društvo, tu nema slobode, nema sigurnosti, nema dobra, već je onde pustahiluk i hajdukluk, samo pod drugim imenom.

Vožd je iz Borka poslao Sovjet na čijem čelu su bili prota Mateja i Boža Grujević poslao u zabačeni planinski manastir Voljavču. Međutim, oni su uporno radili i čekali da vožd shvati da su državi neophodne civilne vlasti i zakoni. To se desilo kad je oslobođeno Smederevo. Praviteljstvujušči sovjet je u oktobru 1805. pozvan u nekadašnju prestonicu despotovine gde su donete prve odluke o organizaciji sudstva u ustaničkoj državi.

- Na izvestan način, pre svega je obezbeđena lična i imovinska bezbednost građana - navodi istoričar dr Gojko Desnica. - Rečeno je da je svakom Srbinu i velikom i malom, i bogatom i bednom, slobodno dolaziti u Sovjet radi traženja lične zaštite.

OD PORAZA DO POBEDE

U aprilu 1815. u selu Nevade održan sastanak vojvode Miloša Obrenovića i viđenih ljudi Rudničke nahije na kome je zaključeno da je ustanak jedini izlaz iz očajnog stanja. Trgovac Nikola Lunjevica dao je 1.000 talira za nabavku municije, a Petar Mali, Vukosav iz Tavnika, i Joksa Milosavljević po 500 talira. Odmah potom počinju prvi napadi na Turke, a Arsenije Loma oslobađa Rudnik.

Na Cveti, 23. aprila, u Takovu na narodnom saboru doneta odluka o podizanju Drugog srbskog ustanka, a Miloš Obrenović je izabran za vođu. U novembru 1815. posle niza ustaničkih pobeda i Miloševe diplomatske akcije u Rusiji, Marašli Ali-paša izdaje buruntiju o kraju rata. Uz pomoć Rusije, koja je posle pobede nad Napoleonom ponovo počela da pomaže starom savezniku, Miloš vešto počinje da osvaja autonomiju Srbije.

Na velikoj narodnoj skupštini u Beogradu 30. novembra i 1. decembra 1830. u Beogradu sultanovim beratom potvrđena su prava Srbije kao autonomne kneževine i prava Miloša kao srbskog knjaza. S beogradskih kapija su uklonjeni turski nizami, a na njihova mesta postavljeni srbski vojnici u novim uniformama

Na Sretenje 1835. proglašen je Ustav Knjaževstva Srbskog kojim je Srbija uređena kao zemlja slobodnih građana, jednakih pred zakonom.

Priredio Boris Subašić,