Sedamdeset godina od oslobađanja Aušvica, najstrašnijeg logora smrti

27.   januara 1945.   g.   Sovjetska  armija je oslobodila zatočenike iz Osvjenćima (Aušvica),  najstrašnijeg nacističkog logora smrti u Drugom svetskom ratu  u kojemu je  umoreno oko 4 miliona sužnja. 

Sedamedseogodišnjicu oslobođenja  konclogora Osvjenćim u kojemu je umoreno oko 4 miliona zatočenika,  aktuelni  političari Poljske pokušavaju da iskoriste   u antiruske ciljeve.  

.  Ciničan pokušaj  ministra spoljnih poslova Poljske da promeni istoriju  Drugog svetskog rata

.  O oslobođenju Osvejnćima govori  Ivan Martišenko,    jedan od  učesnika   borbe,   tada  komandir   mitraljeske  čete  322.   divizije  60.   armije   sovjetskih vojnih snaga

.  Ruski lekari koji su lečili Lenjingrađane  preživele blokadu,  lečili su i sužnje  nakon oslobođenja Aušvica

.  Među heroijima  Sovjetseke armije bilo je i Ukrajinaca, samo što su oni,  kao i pripadnici ostalih stotinak nacionalnosti u Crvenoj armiji,  sebe smatrali  sovjetskim vojnicima, što su ustvari i bili

Odgovarajući na jedno pitanje o tome zašto Vladimir Putin nije  bio pozvan  na obeležavanje dana oslobođenja konclogora Osvjenćim,  ministar spoljnih poslova Poljske   je   u jednoj radio- emisiji rekao da  su konclogor oslobodili ukrajinski  vojnici iz Prvog Ukrajinskog Fronta. 

Ovaj  cinični pokušaj promene istorije Druog svetskog rata,  uznemirio je rusku javnost  pošto je sastav Prvog Ukrajinskog  Fronta bio višenacionalan. 

Ko je i kako oslobađao Osvejnćim?

Na tem: Ko je i kako oslobađao  Osvejnćim, visoko tiražni ruski dnevnik „Komsomolska pravda“ (KP) u broju  od 27.   januara 2015.   objavljuje razgovor sa Mihailom Mjagkovim, naučnim direktorom   Ruskog vojno-istorijskg društva.  

Šta je ustvavri bio Osvjenćim?

-Logor je u poečtku bio namenjen za  smeštaj  nepodobnh   Poljaka -objašnjava  Mjagkov  istoriju nastanka Osvjenćima.  

U aprilu 1940.   Himler je izdao specijlanu naredbu  da se uredi  posebna  lokacija  blizu poljskog grada Osvjenćima za izgradnju konclogora. 

Nemci su ga nazvali Aušvic-Birkenau. 

U to vreme je  tu bio jedan blok koji se satojo iz 24 prizemne barake (u vreme oslobađanja tmo je bilo više od 100 baraka) u kojima su  najpre bile austrijske,  a potom nemačke kasarne.  Posle su podizali  barake na sprat.  Teren je dosta prostran,  nekoliko desetina hektara.  Osim toga,    iz okoline  logora  na rastojanju od 40 kilometara iseljeni su svi Poljaci koju su tu živeli, a cela teritorija je bila ograđena.  Logor je bio opasan dvostrukom ogradom od bodljikave   žice  kroz koju je prolazila električna struje jačine  nekoliko hiljada volti koja je momentalno ubijala  pri svakom kontaktu. 

Ali ni to nacistima nije bilo dovoljno,  pa su podigli  još  i kameni zid. 

Aušvic počinje  da  se puni  sovjetskim vojnim zarobljeicima

Od sredine 1941.  u  Aušvic  počinju da  pristižu kolone sovjetskih vojnih zarobljenika,  ali najveća tragedija nastaje u 1942.  g.   kad   počinju u logor u ogromnom broju da dovoze  Jeveje iz cele Evrope. 

Dnevno je stizalo 10-20 konvoja,  u svakom 40-50 vagona  sa po 100 ljudi od kojih su tri četvrtne bili Jevreji i sovjetski ratni zarobljenici

Tako je logor postao stratište  za uništavanje „nearijevaca“.  Dnevno je na stanicu  Birkenau  stizalo prosečno  od 10-20 konvoja,  a u svakom  40-50 vagona,  u svakom vagonu po 100 ljudi. 

Tri četvrtine od njih su bili Jevreji i sovjetski vojni zarobljenici,  koji su odmah slati u gasne komore,    postpuno heremetički zatvorene prostrije   sa malim otovrom na vrhu kroz koji je prolazio otrvni gas  „Ciklon-B“.

Ako su ih odmah ubijali u gasnim komorama,  ko je onda živeo u barakama?

-U barakama su živeli oni koji su bili potrebni kao robovi.  Ali oni su bili na malom  rastojanju od smrti.   Oni su na vagonetima  vozili   sužnje u gasne komore i na vagonetima otud odvozili leševe u krematorijume  kojih  je bilo  ukupno 5,    a „kapacitet“  svake peći dnevno je iznosio po 5.000 ljudi.  

Ali,  pkazalo se da je i to bilo nedovoljno,  pa su Nemci pored baraka počeli da kopaju rovove za masovne grobnice.

Kad su Nemci  bili prinuđeni da odstupaju,  rešili su da unište dokaze pa su   logoraši iz radnih brigada iz baraka dobili naređenje da otkopavaju rovove  i u njih su ubacivali drva i palili ih.  

Dnevno se u logoru nalazilo između 20 i 30 hiljada logoraša

Ali,  ipak mnoge leševe nisu uspeli  da unište.   Dnevno se u logoru nalazilo u proseku između 20 i 30 hiljada zatočenika.   Neke nisu odmah  uništavali nego su  im služili da na njima vrše  medicinske eksperimente –u Aušvicu 3.  „ordinirao“  je po zlu čuveni Jozef Mengele. 

Ko  je čuvao  logoraše?

-Stražari su bili nepopravljivi nacisti i to ne samo Nemci  nego i pripadnici drugih evropskih naroda.  Bilo je i Ukajinaca,  ali njih su Nemci  pretežno koristili kao  stražare   sovjetskih  vojnih zarobnjenika pošto  su prema njima ispoljavali nečuvenu surovost i zverstva.  

Himler  je ponekad posećio Osvjenćin

-Jednom je čak „radi podizanja moralnohg duha“  Himler poveo u posetu  konc- logoru  i svoju svitu sastavljenu od visokih SS oficira   kako bi im pokazao tehnologiju mršavljenja ljudi. 

Da bi shvatili kako se treba odnositi prema svojim  dužnostima,  nikakvo sažaljenje nije bilo dopušteno,  nije važno koji je  logoraš   pred tobom-muškarac,  žena, stararc,  dete.  Ali čak i oni najneosetljiviji  iz Himlerove svite su bili šokirani. 

Infrastruktura logora,  fabrika smrti sa do detalja razrađenim sistemom za uništavanje ljudi

-Logor  je imao    svinjske farme,  zatim psetilište u kome je uzgajano i dresirano 150 ovčara za specijalne namene,    da hvataju logoraše  pri pokušaju da pobegnu,  onda  javne kuće  u koje su dovodili odabrane   logorašice  koje su birali čim  bi novi konvoj stigao. 

To je bila cela fabrika smrti u punom značenju te reči.  Bio je do  detalja razrađen  i uobličen sistem  za uništavanje ljudi. 

Streljanja su  Nemcima  bila neracioalna  – skupa i sa mnogo  jauka.   A ovako začas  može da se pokrene „pogon“ smrti  i to nečujno. 

Kad su sovjetski  vojnici otvorili  vrata  logra,  zatekli su unutra 1,8 milion  civinih odela.  

Koliko je ljudi umoreno u  ovom konc-logoru?

-Koliko je ljudi ubijeno u Osvjenćimu,  nikad se  neće saznati.  Prema različitim podacima,   fašisti su u ovom tužnom mestu   u smrt oterali  između 1,5  do  4 miliona žrtava. 

Prvi utisci o viđenom

-Užasna slika,  ljudi veoma izmoždeni, mnogi nisu bili u stanju da se drže na nogama, isu mogli čak ni da se podignu,  samo što im se po očima videlo da se raduju.  Bilo je vrlo složeno da se s njima sporazumemo: obraćali smo im se na ruskom,  na poljskom-nisu razumeli. 
Neko je  rekao da su u toj baraci  mađarski Jevreji.  Ja sam se  malo unutra zadržao,  svega pola sata, naš glavni zadatak sad je bio da  očistimo hitelerovce oko logora .    A zatim-ponovo na Berlin!

Kako  su  oslobađali  logor smrti?

Kad je odlučeno  da se  zauzme konclogor?

Operacija za oslobođenje Aušvica spada u strateški važne   ofanzive na Visli i Odri.  Hteli smo da je započnemo još 20.   januara,    ali je Čerčil    poslao telegram Staljinu  kojim je prakično molio za    pomoć:  imamo probleme u  Ardenima,   možete li nas obavsetiti  kad nameravati da nastupite na svom frontu? 

Staljin je to uvažio i naredio da se operacija ne počne 20.   januara kao što je bilo planirano,  nego 12.   i tako smo  nabasali na   Aušvic. 

-Nabasali?

-Paradoks se sastoji u tome što čak ni naša komanda  u čijoj „zoni odgovornosti“  su   logori,  nije znala da se tamo nalaze logori smrti.  Nemci su sve to držali u  velikoj tajnosti.   

Prvi Ukrajinski front Konjeva prema planu  je trebalo da nastupi  na pozciji na kojoj je bio   logor,   dok su 59.   i 60.   armija    dobile  naređenje  da  skrivaju zastave,    a izvidnice  tih jedinica  su neočekivano  i same iznenađene  otkrile pozicije esesovaca,    nekakve dimnjake (u tom momentu  se još nije znalo da su to krematorijumi) i tamo je poslato nekoliko vodova.  

Plan za oslobođenje je sačinjen  u vrlo kratkom vremenu. 

Razvila  se  vrlo ozbiljna i žestoka borba,    tamo je bilo više hiljada esesovaca.   Ariljerijskom paljbom je uništena  električna centrala,    bodljikava žica je bila presečena  i zatvorenici su već sami pošli u susret  našoj vojsci.  Tom prilikom je poginulo oko  350 sovjetskoh vojnika

Ko je otvorio vrata logora Aušvic?

Postoji  verzija da je vrata logora Aušvic otvorio major Anatolij Šapiro,  Jevrejin po nacionalnosti,  komandir  borbenog odreda 106.   streljačog korpusa.   Ali logor je  zaista bio ogroman,  i ko je bio prvi,   danas  ćemo teško  moći znati.   Glavno je da je to bio sovjestki vojnki. 

Kako su lečili zatočenike? Koliko  ih je spaseno?

-U svim političkim izveštajima se govori  da  su svi vojnici čije su bližnje pobili fašiste,  bili šokirani.  U čovekoj svesti ta zverstava  se ne zaboravljaju...  

Prvi porivi kod boraca koji su videli izmoždene i namučene logoraše  bili su da ih nahrane.  Ali komandiri i lekari su smatrali –ako se pregladneli i smršali,  praktično odviknuti od normalnog  jela čovek obilato   nahrani, on će odmah umreti. 

I zato je komanda u logor varedno poslala doktore iz Leingrada koji su  imali iskustva  i snage da prehranjuju od gladi iznemogle ljude  koji su preživeli blokadu.  I to su činili primenjujući specijslne mere  i razrađene dijete. 

Blagodareći   takvom postupku,    većini oslobođenih logoraša je spašen život. 

Odakle su bili  vojnici?

-Logor smrti  i većina njegovih filijala je bila na liniji nstupanja 60-e armije Prvog Ukrajinskog  fronta.  Bilo je  u toj jedinici i Ukrajinaca, ali je bilo i prezimena koje se zavšavaju na „o“ i iz Sibira,   i da sami ne znaju odkud su se tamo stvorili,  mladića s ukrajinskim prezimenima bilo je i sa Dalekog Istoks.  Niko nikog po nacionalnosti tada nije delio,  mi smo svi bili jedinstveni sovjetski narod. 

A  ko je ipak otvorio  sama varta Osvjenćima?

-Tamo su se  logori prostirali na 40 kvadratnih kolometara,  sa filijalama na radijusu od 30 kilometara,  mnoog je bilo logora  i svaki je imao svoja vrata...   

Tri divizije sa raznih strana su osvajale tu teritoriju i otuda je teško, čak i nemoguće utvrditi ko je prvi ušao, ko drugi.   Tim pre što su još pre  nastupa vojske  tamo ušli obaveštajci...  

Reč ima učesnik događaja oslobađanja  Aušvica,  Ivan Martinuškin,  koji je 1945.  kao stariji poručnik,  komandir mitraljeske  čete 322.   divizije 60.   armije koja jeosloabđala Aušvic

Onovu su činili ruski vojnici

-Za mene se u medijima  navodi  da sam ušao prvi,  premda  ja tako nešto ne mogu  da tvrdim,  -kaže za „KP“ Ivan Martinuškin,  kome je reporter lista postavio neoliko pitanja među kojima i:

Koliko  je Ukrajinaca  bilo u vašoj četi?

-Ne mogu tačn da se setim, sastav je popunjivan  stalno posle bitaka.  U mojoj četi su bili Gruzini,  Jermeni...   U napadu na Osvjenćim poginuo mi je komandir voda poručnik  Grigorjan.  Pre toga poginuo je komandant bataljona Vasiljkov,    Rus...   Jedan od satarešina u mojoj četi bio je  Kazahstanac.   Bilo je i Uzbekistanaca,  i Tadžikistanaca,  jdan snajperista je bio iz Jakutije...  

Kad smo počeli da oslobađamo Ukrajinu,  kroz neko vreme su nam počeli pristupati i vojnici iz Ukrajine.  

Iz koje nacionalnosti je bio  najveći broj vojnika?

-Osnovni sastav jedinice se sastojao  od   ruskih  vojnika...   Predamnom je fotogafija  snimljena posle jedne borbe  na kojoj sam ja sa koamndirima vodova  i drugim satrešinama.   Među njima sam ja,    Martinuškin,  Rus iz Rjazanske oblasti,  zatim je tu Seljeznov, Aleksejev,  komadir puka je bio Fomičov,  Rus, Moskovljanin.  Komandant  bataljona je bio iz Donjecka,  takođe Rus...   Pre nekoliko godina  je umro u Brlorusiji moj prijatelj Nikaj Čertkov,  Rus iz Irkutska...    

Svedočenje Sergeja Lipatova,  naučnog saradnika Naučno istraživačkog isntituta (NII) vojne istorije   Vojne akadmeije Gneralaštaba  oružanih snaga Ruske Federacije

-24.  -25.   januara 1945.   došlo je  do objedinjavanja 106.   streljačkog korpusa:  100.  i 322.   streljačke divizije oslobodile su dve  istočne filijale  konclogora –Monovic i Zaraćc,  a 27.   januara  286.   streljačka divizija (115.   streljački korpus 59.   armije) oslobodila je filijalu Aušvica- Javožno.  Tog istog dana (27.   januara)  100.   divizija je oslobodila  Aušvic,  a 28.   januara 107.   streljčka  divizija oslobađa  Birkenau. 

Novinarima „KP“ je objašnjeno na kojim teritorijama je došlo do objedinjavanja jedinica  i odkale potiče lični sastav divizija.  

Tako je 286.    divizija  formirana u Čerepovcu,  100.   divizija u Vologdi,  322.    u Gorkom,  107.   streljačka divizija  druge popune   formirana je u julu 1942.   od 11.   streljačke brigade Zakavakaskog fronta.  

Iz toga proizilazi da u navedenim regionima (izuzev u Zakavkazju) preovlađuje rusko  stanovništvo. 

Ali govriti da u sastavu divizija i pukova nije bilo Ukrajinaca,  takođe ne odgovara istini.  Po meri napredovanja   ka   zapadu,  vojska Prvog Ukrajinskog  (bivšeg Brajnskog i Voronješkog fronta) kao i druge objedinjene jedinice Crvene armije  trpeli su gubitke.  Popunjavanje je rešavano regrutacijom i  mobilizacijom pord ostalih i stanovništava  tek oslobođenih   teritorija.  Ali i u njima nacionalni sastav nije bio  isti. 

Istoričar Mihail Mjagkov:

„Posle oslobođenja Ukrajine,    broj Ukrajinaca u Sovjetskoj armiji je  povećan,  samo što oni nikad nisu činili većinu ni u jednoj  vojnoj jedinci. 

Nije  se dešavlo da   Ukrajince  koji su živeli na okupiranoj teritoriji čim  ih mobilišu  odmah i pošalju na front.  Postojali su rezervni pukovi  u kojima su oni  mesec i po do dva bili na obuci.    Osim  toga,    uobičajena je   bila i  detaljna provera svakog od njih na lojalnost Sovjetskoj armiji.  

Među herojima je bilo  i Ukrajinaca,  ali oni su kao i pripadnici ostalih stotinak nacija u Crvenoj armiji sebe nazivali sovjetskim vojnicima,  što su i bili

To ne znači da  među herojima nije  bilo i  Ukrajinaca.   Ali oni su kao i pripadnici  ostalih stotinak raznh nacinalnosti u Crvenoj armiji sebe nazivali sovjetskim vojnicima,  što su i bili.  

I mi se dnas ponosimo svima njima nezavisno od toga  gde se ko rodio. 

Jedno je  sigurno:  među onim Ukrajincima  koji su učestovali u oslobađanju Osvejnćima nije bilo fašističkih perjanica  koje danas veličaju  aktuelne ukrajinske vlasti,    uništvajući    samim  tim sećanje  na svoje herojske zemljake,  zabranivši da se u Ukrajini slavi Dan pobede. 

A zatim,  kao da  se ništa nije desio,    odjednom se setili da obeleže 70.  godišnjicu oslobođenja Osvjenćima“,  podsetio je  istoričar Mihail  Mjagkov  u razugovoru za „KP“. 

Branko Rakočević