Intervью dlя Golosa Rossii

Evo kako biva u životu. U Moskvi je počeo da radi Omladinski slovenski klub. Ko je organizator? Anja Travkina. Najbolji sajt na ruskom jeziku posvećen Srbiji dobio je novog glavnog urednika. Ko je to? Anja Travkina. Treba precizirati jedan broj telefona za naše sprske poslove. Kome da se obratimo za pomoć? Anji Travkinoj. Na Internetu se pojavljuju linkovi za ciklus Država koje nema. Ko ih stavlja… shvatili ste. A zatim odjednom shvatiš da sa čovekom koji je u tvom vidokrugu duže od godinu dana nikada nisi napravio intervju za Omladinski magazin. Naravno, pišeš mejl Anji i dobijaš saglasnost. Eto, mi već sedimo u kafeu i razgovaramo, a ja se borim sa sobom i trudim se da ne postavljam banalna pitanja novinara…


“Sve je počelo time što je u Državnoj akademiji slovenske kulture od druge godine bio obavezan srpski jezik”, govori Anja Travkina. Očigledno ništa se ne dešava slučajno – ili je to bila promisao ili moja predodređenost za slovensku temu, zato sam i odabrala ovaj fakultet. Specijalizujem se za kulture slovenskog regiona – osim srpskog, znam i poljski, ukrajinski, pokušavala sam da učim bugarski.

Sada Anja piše magistarski na temu vezanu za Poljsku, razmišlja o doktoratu o Srbiji. Privatno i na svom fakultetu predaje srpski, položila je sa odličnom ocenom ispit iz srpskog na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Da se vratimo unazad. Da li je postojao neki stimulans za učenje srpskog, nije valjda učila samo zato što je predmet bio obavezan?

“Mislim da je stimulans bio naš put u Novi Sad, koji je organizovalo društvo rusko-srpskog prijateljstva na čelu sa Radom Kovač. Posle te posete ja sam počela intenzivno da proučavam srpsku kulturu. Ljubav prema njoj je teško objasniti, kao i ljubav prema nekom čoveku, ali kada dođeš u Srbiju, šetaš njome, shvataš da ne radiš to tek tako. I u duši se rađa osećaj da radiš to osmišljeno i ne radi patetičnih ideja”.

Novi Sad je postao omiljeni grad Anje Travkine:
“Možda zato što je to prvi srpski grad u kojem sam bila. Osim toga, volim bečku arihtekturu i školu, Novi Sad je u tom pogledu vrlo sličan ukrajinskom Lavovu, koji takođe veoma volim. Volim novosadrski srpski govor – tamo vrlo lepo razgovaraju i vole svoj jezik. Njega treba čuvati u Vojvodini. Veoma volim Frušku Goru i manastire koji se tamo nalaze. Ali najvažnija srpska svetinja za mene je čestica moštiju Svetog kneza Lazara. Ovog leta sam imala mogućnost često da im se poklanjam”.

Uz razgovor ispostavlja se da se najpopularniji sajt o Srbiji u Rusiji Srpska.ru pravi bez materijalne nadoknade. Njegov glavni urednik Anja Travkina konstatuje: Srpsko pitanje nije ono na kojem može da se zaradi.

“Mislim da pre svega to radimo za ljude, kako se iz korena ne bi ubijala ideja srpsko-ruskog bratstva, kako bi u Rusiji postojala informacija o Srbiji. Ali želim da istaknem da sam sa svojim srpskim prijateljem stvorila sajt russia-serbia.com. Ovaj projekat smo zamislili radi osvetljavanja ekonomskih odnosa naših zemalja, pa i da zaradimo novac. Već nam se obraćaju zainteresovane firme, ali za sada za sajt nema dovoljno vremena”.

Interesi kulturologa sežu i u ekonomsku oblast?

“Ipak Rusija je za Srbiju jedan od glavnih ekonomskih partnera. Ideje panslavizma i romantičarsko raspoloženje slavista 19. veka su već stvar istorije. I čini mi se da se sada treba oslanjati ne samo na naše prijateljstvo kao takvo, već i na ekonomske odnose – u prvom redu. Tada će i kultura Rusije dolaziti u Srbiju. Između ostalog, 27. januara fond Ruski svet planira da otvori u gimnaziji u Novom Sadu Jovan Jovanović Zmaj svoju filijalu – tamo će biti medijateka, biblioteka i mislim da je za Vojvodinu to veliki događaj. U celini, da, ispada – prvo biznis, onda nadgradnja”.

Vratimo se sajtu Srpska.ru. Svaki novi glavni urednik donosi novu redakcionu politiku. A šta je sa tobom?

“Trudim se da na sajtu bude manje radikalnih materijala, da ne bude amaterizma i neprofesionalizma. Povezali smo se sa Jelenom Guskovom, specijalno za sajt smo počeli da prevodimo ozbiljne srpske analitičare kao što su Vukadinović, Antonić, tačnije trudimo se da damo objektivnu informaciju. Druga štačka je osvetljavanje akcija koje u mnogome protiču nezapaženo. Na primer, u Belorusiji je organizovana akcija Molitva za Srbiju, u Sankt-Peterburgu aktivno radi organizacija Kosovski front, koja organizuje različite kulturne manifestacije posvećene Srbiji. Na primer, izložbe fotografija, dovozi u Rusiju decu sa Kosova. Sve to je neophodno osvetljavati, smatram da su ti ljudi dostojni pažnje. Neka to bude mali doprinost, ali iz takvih malih doprinosa se obrazuje čitav kapital. Naravno, treći momenat je osvetljavanje srpske kulture. Neko od posetilaca sajta napisao je komentar, navodno zašto je na srpska.ru tako mnogo kulturnih tema i može li se preko kulture objasniti takva pojava kao što je „uništavanje srpskog i ruskog naroda“. Čini mi se da je korisnik sajta preterao. Najvažnije je da ljudi spoznaju svoju etničku pripadnost, a to se vaspitava pomoću kulture i istorije. Čovek, koji ih ne poznaje, težiće dominantnim kulturama koje ga okružuju”.

U ovakvom trenutku mnogi vole da započnu razmišljanja o tome da što više bude zapadne zaraze, manje će biti istinskog narodnog duha i što više bude Mekdonaldsa, brže će se ugasiti nacionalna samosvest… Ali od moje sagovornice, na sreću, nisam čuo takva razmišljanja. Po njenom mišljenju, masovna kultura je opasna, tačnije kultura osrednjosti i ujednačavanja.

“Ona je opasna, ako čovek nema jasno samoopredeljenje. Ako čovek razume šta ovde radi i ko je on, za njega to nije opasno. Vikati da nas zapadna kultura ubija ne vrši posao. U prvom redu treba usmeriti napore u vaspitavanje kod čoveka koji stasa ove ruskosti ili srpskosti”.

Možda treba početi od škole? Anja, ako bi tebi dali da u školama razradiš specijalni kurs, recimo istorije Slovena, na čemu bi ti u rusko-srpskim odnosima stavila akcenat.

“Stavila bih akcenat na 16. vek, jer kao što je poznato, baba Ivana Groznog je bila Srpkinja, zatim na ulogu Srba u Otadžbinskom ratu 1812. godine, na istom tom Miloradoviću, govorila bih o Srbima georgijevskoj kavaleriji. I ako je to moskovska škola – o pomoći Moskve Srbiji kako u rusko-turskom, tako i u Prvom svetskom ratu. I dobro bi bilo kada bi i srpskim učenicima govorili o onom tragu koji je ruski narod ostavio u njihovoj istoriji – to je odličan način da se podigne nacionalna samosvest”.

Anja, reci pošteno, imaš li slobodno vreme?

“Sve vreme je nečim ispunjeno. Čak se ne sećam kad sam gledala neki film na DVD. A što se tiče hobija, imam ih dva: ručni rad i spajam korisno i prijatno – prevodim”.


Prevod kao hobi… divno! Sližu li na prevod ozbiljne stvari kao što su knjige, programski članci, manifesti?

“Nedavno sam prevodila obraćanje vlade u izgnanju Republike Srpske Krajine Južnoj Osetiji o priznanju njihove nezavisnosti. Prevela sam knjigu „Krotka Rusija“ Radmile vojnović, za koju je ona dobila Andrićevu nagradu. Sada planiram da prevedem Ženske razgovore Dušana Radovića”.

Politika i svi međupartijski sporovi su izvan tvojih interesa?
“Trudim se da se od toga distanciram. Komuniciram sa demokratama, sa radikalima i ne zanima me ko ih finansira, već šta oni čine za jačanje rusko-srpskih veza. Srpska politika je zamršena stvar, i bolje je držati se od nje po strani”.
Mudra izjava učenog čoveka, govori politički komentator Ksenija Tošić, koja nam se pridružila.

Nazvati mladu devojku „učenim čovekom“, naravno, pomalo je visokoparno. Ali dozvolite, kako još da se sa poštovanjem izrazimo o čoveku koji se iskreno raduje izlasku monografije Jovana Dučića o Savi Vladislavoviću na ruskom, a uz to voli da sluša Bajagu i Riblju Čorbu ne samo zadovoljstva radi, već i zato što je to dobro za učenje jezika.

“Ponekad tako želim da pročitam za svoju dušu nešto od lepe književnosti, ali nemam vremena – sada čitam zbornik o životu znamenitih Srba. Stalno biram neke materijale za sajt – nećemo valjda uvek pisati o Mladiću i Karadžiću, tim pre što to nije moja sfera, pišem o istorijskim ličnostima. U biblioteci strane književnosti čitam Časopis matice srpske, uzimam matirijale i odatle, čitam i gramatiku srpskog jezika, jer jezik obavezno treba ponavljati”.


Nikada nisi imala želju da sve ostaviš i da nekoliko dana ne radiš ništa?

“U suštini svaki urednik ima takve krize. U jednom trenutku počinješ da se pitaš – čemu to, kome je to potrebno i zašto? I odgovor na to pitanje dolazi sam po sebi, ako se baviš onim poslom za koji si predoređen. Nedavno sam se opet suočila sa pitanjem – ima li smisla to što ja radim? Mogu da kažem da sam imala krizu i pozvali su me sa televizije u emisiju posvećenu Srbiji. Pomislila sam – odgovor je došao sam po sebi. Zatim, ja čitam komentare na sajtu sprska.ru, ljudi govore „hvala“, pišu, predlažu pomoć bez nadoknade. Onda pomislim da nije sve uzalud”.

Odakle ta upornost u tebi?

“U Uspenskom saboru Moskovskog Kremlja mi, studenti Akademije slovenske kulture, davali smo zakletvu da ćemo služiti slovenstvu. Možda je to neko prihvatio kao formalnost. Ali ja sam shvatila da ću se baviti slovenskim pitanjem, možda je uticala sakralnost mesta gde smo davali zakletvu: jer Uspenski sabor je značajno mesto za našu istoriju… A što se tiče novčane strane posla… Nravno, čovek hoće više novca, hoće dobra kola, ali čovek iz nekog razloga ne postavlja sebi pitanje šta hoće onaj koji te je odredio za mesto na kojem se sada nalaziš…”

Naš razgovor je završen. Moja sagovornica se uputila u biblioteku, ja da pišem materijal. I odmah sam obećao sebi da ću završiti emisiju Omladinski magazin sledećim rečima Anje Travkine, izrečenim negde u sredini našeg razgovora, možda čak letimice.

Da, važno je prevoditi knjige, humanitarna pomoć je takođe važna, ali najvažnije je ne ostati ravnodušnim.
I ja sam ispunio dato obećanje. Do novih susreta!