Prosjaci beskućnici: šta s njima da se radi?

Nema u svetu ni jednog velikog grada gde ne bi bilo problema prosjačenja. Negde za nametljiva dejstva na ulicama postoji administrativna odgovornost, negde odbijanje davanja milostinje smatra se pojavom rasizma, ipak pitanje je svugde jedno isto: kako se boriti sa prosjacima? Tačnije, kako da im se pomogne, jer prosjačenjem se bave uglavnom oni koji nemaju stalno mesto boravka.

U raznim zemljama na različite načine se odnose prema tom problemu. U Švedskoj, prema informaciji lokalnih novina, desne radikalne stranke vode pravu borbu protiv beskućnika, posebno protiv migranata i Roma. Predstavnici Leve partije sa svoje strane uvereni su da odbijanje pomoći prosjacima treba da se izjednači sa rasizmom, i da aktualna situacija sa Romima u Skandinaviji podseća na fašističku Nemačku. U Turskoj prosjačenje spada u krivične zločine. U Rusiji krivično je kažnjivo samo uključivnjnje maloletnih građana u prosjačenje. Sama po sebi ovakva dejstva, čak i gatanje, samo su administrativni prekršaji.

Međutim u Rusiji, po podacima iz 2013. godine, na ulicama živi najmanje tri miliona ljudi, i njihov broj i dalje raste. Sada, zbog skoka cena, ova armija raste posebno brzo.

Otežava situaciju i to što su kriminalne strukture pretvorile prosjačenje u neobično povoljan biznos. Prema podacima istrage, dnevno takva organizacija pomoću svojih „agenata“ može da zaradi do 50 hiljada dolara. U sastavu strukture po pravilu rade stariji ljudi, majke sa decom i ljudi sa telesnim nedostatcima. Pri tome često se povrede nanose žrtvama kriminalaca namerno, pošto invalidima milostinju daju mnogo češće nego zdravim ljudima.

Ipak ne treba misliti da na ulicama nema ljudi kojima je zaista potrebna pomoć, smatra novinar Valerij Panjuškin koji se nekoliko godina ozbiljno bavio problemom beskućnika u Moskvi:

Da, prevaranata je mnogo, ali ima i onih koji su dospeli u nevolju. Bio sam u prenoćištima i menzama, na đubrištima i u domovima, mogu da kažem jedno: ljudi koji žele da se vrate normalnom životu, vraćaju se. Ali njih je malo. Veći deo beskućnika sam je odabrao takav put: potpuna sloboda, nikave zavisnosti od društva, nikakve odgovornosti. Zato kada mi kažu da beskućnike treba lečiti i sterilisati, samo sležem ramenima: oni su, nemojte da me pogrešno razumete, kao psi lutalice. Možete ih saterati u kavez, ali čim se pojavi mogućnost, oni će ipak pobeći na slobodu. To je izbor, stil života.

Upravo zato, smatra novinar, borbu protiv kriminala koji koristi prosjake, treba ostaviti organima reda. Ljudima koji su dospeli u nevolju treba pomoći, ali nikako ne treba likvidirati prenoćišta i domove koji se pojavljuju stihijski. To je vrlo kompleksan problem, i ne može brzo da se reši, smatra on.

Prema mišljenju novianra, u aktualnoj složenoj sitauciji vlasti treba posebno pažljivo da se bave beskućnicima. Oni mogu da se nateraju da žive drugačije, ali to ne znači da im ne treba pomagati, rezimirao je Panjuškin.

Jevgenija Kuznjecova,