Posle osvajanja Slavije i okolnih ulica, štab Peka Dapčevića bio je u zgradi Železnice, u Nemanjinoj. Dok je nosio jednu od Pekovih naredbi, na uglu Lomine i Balkanske ulice Kevića je pogodio šrapnel minobacačke mine.

– Udari me u potkolenicu i obori. Krvarim i vidim da mi je otkinuta nogavica ispod kolena. U ambulanti doktor uzeo neku gvozdenu šipku, gura je u ranu i kaže da je sve u redu, kost nije polomljena. Previju me, a ja neću u bolnicu, nego se vratim kod Peka u štab. Baš kada mi je davao novo pismo, u sobu uleti major i kaže: „Druže komandante, zarobili smo kralja”. Kakvog kralja, pitam se, nije valjada došao iz Londona. Neću odmah da krenem, hoću da ga vidim kad sam se već tu zatekao. S čovekom koga uvedoše Peko se grli i ljubi, a ja u čudu. Šta je ovo, moj proleterski komandant se ljubi s kraljem. Kaže Peko: „Vaša visosti kako ste? Hvala vam, vi niste izdali našu Srbiju!” Usluži ga, popili su po rakiju, a Peko napiše naredbu da se Njegovom Veličanstvu izađe u susret, da mu se obezbede benzin, kola, sledovanje, odeća i pare, da mu se dodeli obezbeđenje. Konačno sam razumeo, bio je to princ Đorđe Karađorđević, brat kralja Aleksandra.

– Otišao sam onda zadatkom do Terazija, ispred Albanije i na Zelenom vencu Nemci su pružali snažan otpor, s Bežanijske kose gađali su artiljerijom. Baš na Terazijama čujem da su ćerka i sin Draže Mihailovića prišli partizanima. Vidim ih, Gordana lepa devojka, ali sam morao dalje. Kasnije smo se sreli, popričali, Gordani je bilo drago što vidi tako mladog partizanskog oficira. Tada ni Branko ni ja nismo znali da ćemo posle rata biti veliki prijatelji – kaže Kević.

– U 16.00 sati 20. oktobra, borbe za oslobođenje Beograda su završene.
(Lune, 09.05.2015. 19:11:28) [14203]