Sedamdeset peta godišnjica ubistva Aleksandra I Karađorđevića

Godišnjica tragične smrti kralja Aleksandra Prvog biće obeležena u kraljevskom mauzoleju na Oplencu u prisustvu najbližih članova njegove porodice i poštovalaca. Predsednik Tadić polaže venac na Oplencu, a princ Aleksandar i ministar Jeremić u Marseju.

Prilikom državne posete Francuskoj, u koju je otputovao da bi učvrstio odbrambeni savez protiv nacističke Nemačke, Kralj Aleksandar I ubijen je u Marseju, 9. oktobra 1934. zajedno sa francuskim ministrom inostranih poslova Lujom Bartuom.
Ubistvo i sahrana Aleksandra I Karađorđevića

Počast kralju Aleksandru

Vlada Srbije organizuje danas niz manifestacija kojima će obeležiti 75. godišnjicu smrti kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića.

Predsednik Srbije Boris Tadić položiće venac na grob kralja
Aleksandra u crkvi Svetog Đorđa na Oplencu u Topoli, a ceremoniji
će prisustvovati i članovi diplomatskog i vojno-diplomatskog kora u Republici Srbiji, kao i članovi porodice Karađorđević.

Ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić i princ Aleksandar
Karađorđević položiće 9. oktobra, u prepodnevnim satima, venac na
mestu pogibije kralja Aleksandra Prvog u Marseju.

U realizaciji programa obeležavanja 75. godišnjice smrti kralja
Aleksandra uključeni su Ministarstvo rada i socijalne politike,
Ministarstvo odbrane, Ministarstvo za dijasporu, Ministarstvo spoljnih poslova i Ministarstvo kulture.

Na put u Francusku jugoslovenski vladar je krenuo sa železničke stanice Topčider vozom do Kosovske Mitrovice, a zatim automobilom preko Cetinja, gde je kralj Aleksandar posetio kuću u kojoj je rođen. Iz luke Zelenika je razaračem Jugoslovenske kraljevske mornarice "Dubrovnik" isplovio za Francusku.

Francuska je priredila veličanstven doček Kralju Aleksandru o čemu svedoče i filmski zapisi na kojima je zabeležena čitava poseta, od ulaska u marsejsku luku jugoslovenskog broda do atentata koji se odigrao dvadesetak minuta kasnije.

U utorak, 9. oktobra 1934. godine, tačno u 16 časova kralj je napustio palubu jugoslovenskog razarača i nastavio motornim čamcem do Belgijskog keja. Zvaničan doček po protokolu bio je predviđen u Parizu, gde je trebalo da ga dočeka predsednik Republike, dok su ga u Marseju dočekali ministar inostranih poslova Luj Bartu i general Žozef Žorž, član Visokog ratnog saveta.

Svečana povorka je nešto iza 16 časova krenula iz luke i uputila se prema centru burno pozdravljana od velikog broja građana Marseja.

Kada su kraljeva kola stigla na trg ispred palate Berze, oko 16 časova i 20 minuta, jedana čovek iskočio je iz gomile, noseći u desnoj ruci buket cveća i na francuskom viknuo: "Živeo kralj"!

Iznenada je skočio sa desne strane na papučicu automobila, odbacio buket cveća i iz revolvera ispalio više hitaca u pravcu kralja.

Francuski pukovnik Piole, koji je bio najbliži događaju, sa konja je sabljom ubicu oborio na zemlju. Atentator je i u padu, sa zemlje, nastavio da puca na sve oko sebe. Zatim su dva policajca ispalili nekoliko hitaca u atentatora, koji je već bio oboren.

Kralj je ležao nepomičan na zadnjem sedištu automobila, ministar Bartu je bio pogođen u desnu nadlakticu, a general Žorž pogođen sa više zrna u grudni koš, nadlakticu i stomak.

Zbog gužve na ulici, automobil sa ranjenim kraljem mileo je do policijske stanice, gde je kralju pružena prva pomoć. Međutim, lekari ništa nisu mogli da učine jer su rane bile smrtonosne. Nekoliko minuta posle 17 časova kralj Aleksandar I Karađorđević izdahnuo je ne dolazeći svesti.

Ministar Bartu je prebačen u operacionu salu bolnice Božiji dom, gde je izdahnuo. Teško ranjen general Žorž uspešno je operisan.

Atentator, Vladimir Georgijev Kerin, zvani Vlado Černozemski, pogođen sa više metaka u telo, isečen udarcima sablje i linčovan od gnevne mase, prebačen je u kancelariju marsejske službe bezbednosti, gde je i umro.

Ispraćaj od Splita do Oplenca

Kovčeg sa telom ubijenog jugoslovenskog kralja je, istim brodom kojim je otputovao Francusku, najpre stigao u Split, a potom je transportovan specijalnim vozom, preko Zagreba, u Beograda.

Kralj Aleksandar je sahranjen 18. oktobra na Oplenacu u zadužbini njegovog oca Petra I Krađorđevića.

Stotine hiljada ljudi celim putem je odavalo počast ubijenom vladaru, a u stanicama gde voz stajao intonirana je, trodelna, jugoslovenska himna (Bože pravde - Ljepa naša - Naprej zastave slave).

Prava verzija tragične sudbine kralja Aleksandra, koji je bio stub jedinstvene države južnih Slovena i novog evropskog poretka na jugoistoku Evrope, ostala je nerazjašnjena.

Mnogi istoričari i poznavaoci tog vremena tvrde da iza atentata stoje tajne službe zemalja koje su težile reviziji Versajskog poretka (Italija, Nemačka, Mađarska), dok su izvršioci bili članovi ustaške organizacije koju je predvodio Ante Pavelić i članovi probugarske struje VMRO.

Biografija kralja Aleksandra

Aleksandar I Karađorđević, drugi sin Kralja Petra I i kneginje Zorke, rođen je na Cetinju 17. decembra 1888.

Kum na krštenju bio mu je, preko izaslanika, ruski car Aleksandar II. Detinjstvo je proveo u Crnoj Gori, osnovnu školu završio je u Ženevi a školovanje nastavio u vojnoj školi u Petrogradu, a potom u Beogradu.

Sudbinski preokret u životu mladog princa Aleksandra nastupio je 1909, kada se njegov stariji brat, princ Đorđe odrekao prava nasledstva prestola.

Kao prestolonaslednik, princ Aleksandar je pristupio reorganizaciji vojske, pripremajući je za konačan obračun sa Otomanskim carstvom.

U Prvom balkanskom ratu 1912, prestolonaslednik Aleksandar je kao zapovednik Prve armije vodio pobedonosne bitke na Kumanovu i Bitolju, a potom 1913. u Drugom balkanskom ratu bitku na Bregalnici.

U Prvom svetskom ratu bio je vrhovni zapovednik srpske vojske u bitkama na Ceru i Kolubari 1914, kad je srpska vojska potpuno razbila vojsku Austro-Ugarske monarhije.

Godine 1915. napadnuta od Austro-Ugarske, Nemačke i Bugarske, Srbija je podlegla u neravnopravnoj borbi.

Uz velike gubitke srpska vojska se, zajedno sa starim kraljem Petrom i prestolonaslednikom Aleksandrom povukla preko Albanije na ostrvo Krf, gde je reorganizovana.
Smotra gardijskih jedinica
Smotra Garde.jpg

U njegove vojničke uspehe ubraja se i pobeda na Solunskom frontu i na Kajmakčalanu.

Završne operacije proboja Solunskog fronta u jesen 1918, srpska vojska je izvršila pod vrhovnom komandom regenta Aleksandra, sa odličnim komandnim kadrom u koji spadaju vojvode Živojin Mišić, Stepa Stepanović i Petar Bojović.

Nakon odluka srpske Narodne skupštine i Narodnog veća u Zagrebu, regent Aleksandar je proglasio ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu državu, 1. decembra 1918. godine.

Ovim činom ostvareni su ideali o ujedinjenju južnih Slovena, za koje su se zalagali njegov otac i deda.

Posle smrti kralja Petra 1921. godine postao je kralj, a posle zaoštravanja političkih i međunacionalnih odnosa u zemlji, koje je kulminiralo ubistvom nekoliko hrvatskih poslanika u skupštini, zaveo je diktaturu 6. januara 1929. godine i potom proglasio Kraljevinu Jugoslaviju.

Uveren da će se državna kriza trajno rešiti tek stvaranjem jugoslovenske nacije, Kralj Aleksandar I je pokušao da taj cilj ostvari sprovođenjem politike tzv. „integralnog jugoslovenstva", koja se pokazala kao neuspešna.

U spoljnoj politici, intenzivno je radio na sklapanju međudržavnih odbrambenih saveza usmerenih protiv sila koje su težile reviziji Versajskog sistema mirovnih ugovora.

Njegovom zaslugom stvorena je 1921. Mala antanta (Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, Rumunija i Čehoslovačka).

Savez sa Francuskom sklopljen je 1927, a 1934. obrazovan je savez između Jugoslavije, Rumunije, Turske i Grčke.

Godine 1922. oženio se princezom Marijom od Rumunije. U tom braku rođena su tri sina, Petar, Tomislav i Andrej.