Nijedan ruski vladar nikada neće pristati na gubitak Kijeva – samo u slučaju ratnog poraza

Zatišje u Ukrajini ponovo je pokrenulo sporove o tome šta je to Novorosija.
        
Postoje tri suštinski različita pristupa. Četvri, petokolonaški – „vratiti nazad Kijevu” – može i da se ne razmatra, makar zbog njegove neostvarivosti.
        
Prvi pristup je – Novorosija treba ponovo da se ujedini sa Rusijom. Naravno, ne u sadašnjem obliku – treba sačekati dalje razlaganje Ukrajine, povećati teritoriju Novorosije (najmanje do celokupnih granica Donjecke i Luganske oblasti, a još bolje je pripojiti im Harkovsku oblast i Zaporožje sa Hersonom), pa ih nakon toga pripojiti Rusiji.
        
U tom scenariju zapravo nemaju suštinsku važnost ni veličina Novorosije, ni brzina njenog pripajanja Rusiji – to se može dogoditi kako kroz godinu dana, tako i kroz tri. Glavno je sledeće – Rusija jednostavno uzima sebi ono što može od Ukrajine, prepuštajući ostatak teritorije pod zapadni protektorat (nadajući se da će se u budućnosti i ona neminovno raspasti, a tada će biti moguće u komadima vratiti još deo ruskih zemalja).
        
Drugi pristup: Novorosija je samo prelazni oblik borbe za celu Ukrajinu. Rusija ne može da dopusti da Ukrajina ode na Zapad, zato je Novorosija potrebna samo kao oruđe za borbu sa SAD i EU za vlast u Ukrajini.
        
Uloga Novorosije u tom scenariju može biti različita i menjati se u zavisnosti od situacije u ostatku Ukrajine: od funkcije kočenja Ukrajine da uđe u EU i NATO (samom činjenicom svog postojanja) do učesnika nove serije građanskog rata (i konačnog pohoda na Kijev), od učešća u novoustanovljenoj Ukrajinskoj Federaciji (koja će postati saveznik Rusije) do postepenog širenja teritorije same Novorosije (s čijim jačanjem će proporcionalno slabiti kijevska vlast, posle čijeg će kraha Novorosija postati novi centar okupljanja bivše Ukrajine).
        
Sve varijante ovog scenarija imaju isto finale – Novorosija treba da vrati celu Ukrajinu (u krajnjem slučaju – osim tri zapadne oblasti, tj. Galicije) savezu sa Rusijom. Jedan oblik tog saveza bio bi u početku ulazak Ukrajine u Evroazijski savez, a u budućnosti potpuno ujedinjenje dva dela ruskog sveta. Tako je Novorosija samo poluga pomoću koje se pokušava promena cele situacije u Ukrajini s ciljem da se ona vrati na zajednički istorijski put, put jedinstva svih grana ruskog naroda. Nikakvu samostalnu ideologiju u tom slučaju Novorosija prosto neće moći da ima – zato što je ona privremena, prelazna tvorevina.
        
Treći pristup je – Novorosija treba da otkine od Ukrajine najviše što može teritorije, u idealnom slučaju – ceo Jugoistok i Zakarpatsku oblast, i da postane samostalna, nezavisna država, u prijateljskim i savezničkim odnosima s Rusijom. Cilj njene nezavisnosti je da obuzda ostatak „male” Ukrajine i da ovoj ne da mogućnost da definitivno ode na Zapad.
        
U tom scenariju Rusija će morati da svim metodima – vojnim, političkim, ekonomskim – radi na ubrzavanju kraha ukrajinske države i na širenju Novorosije. Nakon završetka rada na formiranju Novorosije kao samostalne države, koja zauzima i celu teritoriju od Odese do Dnjepropetrovska, Rusija će zaključiti s njom saveznički sporazum, i Novorosija će, iako će se nalaziti u nesumnjivoj zavisnosti od Rusije, ipak imati sve odlike nezavisne države, osim priznanja međunarodne zajednice. U tom slučaju najvažnije pitanje postaju: kako socijalno-ekonomsko uređenje Novorosije, tako i njena ideologija.
        
Borba za tu ideologiju vodi se već sada – zato što je nesumnjiv ogroman uticaj koji bi izgradnja samostalne Novorosije imala na celu Rusiju. Dok je Igor Strelkov imperijalac i monarhista, među lokalnim komandantima ima mnogo ljudi socijalističkih (ne po formi već po suštini), „sovjetskih” stavova (na primer, Aleksej Mozgovoj). Ali, svi ustanici su pravi ruski nacionalisti (tj. ljudi koji vole svoj narod), za sve njih je kategorički neprihvatljiva ne samo oligarhija (ni lokalna, ni ruska), već su generalno veoma kritički nastrojeni prema „slobodnoj ruci tržišta” i kapitalizmu.
        
Suštinski, u Novorosiji se rodila upravo ona sinteza crvene i bele ideje, koju za samu Rusiju traži i Kremlj. Nacionalno i socijalno se spajaju u jednu celinu, ono što je novo – borba za ruski svet je pružila jedinstvenu šansu da se ubrza sinteza bele i crvene Rusije, da se njen rezultat pretvori u neiscrpni i, ono što je najvažnije, živi izvor za pravljenje planova za budućnost. Ne prosto borba sa Zapadom za naše zemlje – već borba za novo pravedno društveno uređenje, za ruski svet, u kojem će društvo i privreda biti organizovani na osnovama i principima koji su u skladu sa nacionalnim osećajem, koji su formulisani s obzirom na naše, bez ikakvog preuveličavanja, jedinstveno iskustvo.
        
Ta tri scenarija se ne razlikuju po vremenu koje je potrebno za njihovu realizaciju (samo izgleda da je prvi najkraći, a drugi najduži), već po pristupu subjekta, tj. Rusije, objektu, tj. Novorosiji.
       
Ako Rusija neće ni da pomisli na civilizovani raskid sa delom svoje teritorije koja se naziva Ukrajinom, nikakav drugi scenario osim drugog nije moguć.
       
 Ako se odluči za prvi scenario, potrebno je oprostiti se sa Kijevom – ako ne zauvek, onda za puno decenija ili vekova. Nijedan ruski vladar nikada neće na to pristati dobrovoljno – samo u slučaju ratnog poraza.
        
Putin očigledno ide drugim putem, boreći se za celu Ukrajinu – ali, u slučaju ako se, ne daj Bože, stvari budu odvijale tako da će postati jasno da ta borba od Rusije zahteva ne dve-tri godine, već mnogo duže vreme, on bi mogao da pređe na treću varijantu, izgradnju samostalne Novorosije. Tada će pitanje novorosijske ideologije postati ključno, odlučujuće.
        
Ono će odrediti budućnost Rusije.

Autor: Petar Akopov