BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Хришћански савез душа

 Хришћански савез душа
24.12.2007. год.

Русија је земља њеног далеког претка, Француска је прихватила, Србија јој је отаџбина. Мила Алечковић Николић је угледан научни радник, психологију је докторирала на Универзитету у Сорбони, професор је антрополошке и клиничке психологије и филозофије. Доследан је борац против процеса глобализације и активни учесник и координатор српског расејања.
У данашњем геополитичком распореду снага, Мила Алечковић важи за једног од утицајнијих српских интелектуалаца у свету. Поред тога, она је писац и светски путник. Блиска је становишту да није битно где се човек роди, већ који архетип носи у себи.
 
Њен корен јесте београдски. Ту је њен почетак, њена суштина, њена истина. Међутим, у свакој земљи, без освајачких претензија и жеље за поседовањем, она је успела да једну улицу препозна као своју. У сваком граду наишла је на парче територије где је осетила „струјање позитивних јона” и чврсто тло под ногама.
У Паризу, то је Улица Сан Жак у Латинском кварту поред Пантеона. На југу Француске, близу Перпињана, где је најлепша архитектура у Европи, нашла је сквер код железничке станице који је Салвадор Дали сматрао центром света.
Мала улица на северу Русије често јој је, од детињства, долазила у снове. Касније је исту ту улицу пронашла у Санкт Петербургу. Реч је, заправо, о феномену који се у психологији означава као „никад виђено или већ виђено”.
 
Трагање за собичком
Зато је Мила Алечковић готово сагласна са тврдњом француског филозофа Гастона Башлара да је смисао целокупног човековог постојања да пронађе свој собичак. „Београдска соба” Миле Алечковић Николић налази се поред Ташмајданског парка. У Улици краља Александра.
– Заправо, читава динамика човековог односа са светом јесте граница где престаје ЈА и почиње спољашњи свет. А, тамо где је спољашње окружење почиње и опасност. У психологији се сматра да када се човек саобрази са неким простором онда он постаје његов. Као возач који кола доживљава као продужетак своје ноге. Исто је и са улицама. Моја прва сећања Београда иду у правцу Булевара револуције, односно Булевара краља Александра Обреновића. Стан нам је био у згради у којој је живео и Васко Попа, убрзо смо се преселили у близини Маркове цркве. Ми Срби као и Руси, западни народи мање, изразито смо везани за своју земљу, свој крај, своју улицу. У мом селективном памћењу остале су слике везане за Ташмајдански парк. Јер, то је место где смо се играли, где смо једни другима бацали песак у очи. На том месту у Београду сањала сам о остатку света. Ташмајдан сам замишљала као далеку, сунчану, егзотичну џунглу. На том месту, у дечјим играма, договарали смо се како да променимо свет. Имали смо намеру да пођемо у експедицију у Африку. Правили смо план ко ће да буде вођа, какво наоружање ћемо имати. На том месту смо, заправо, сањали о свету и свом месту и будућој улози у њему. После сам сазнала да су за време Турака ту грађени разни тунели.
 
Улица краља Александра, данас, изгубила је од своје интимности. Нажалост, не доживљавам је више ни као јединствену естетску целину. Она је моје сећање. Моја визија. У Булевару је одувек био присутан тај хришћански савез душа. Онај који се у заједништву, било да је реч о срећи или тузи, још више појачава. То човеку много значи. На Западу је мало јавних манифестација. Тамо једино штрајкови зближавају људе. Међутим, психолози знају да човек у групи, у парадама, уличним манифестацијама има најмање страхова, фобија, неуроза. Чим наступи затишје, враћа се психопатологија индивидуалности, враћају се страхови. Човек мора да осети тај колектив, а улица је једно од битних места за сусрете. Важно обележје сваке улице јесте и њена архитектура. Мени Булевар данас изгледа помало тужно. То није више улица мог детињства. Али, та туга кроз време, можда сам то ја сама – казује Мила Алечковић Николић.
 
Кривица и понос
У садашњем обличју, она Београд види као синкретизам, као спајање идеја, веровања, религија различитог порекла.
– Мени то не смета. Напротив. Срби су народ аграрног порекла. Наша аристократија је земљана. Људи који долазе у Београд не смеју никоме да буду трн у оку. Велики градови дошљаке могу да оплемене. Није живот пријатан када су људи блазирани. Ништа то не значи. Париз има двадесет квартова, али је живот фамилијаран. Људи који долазе са стране у велике градове могу да унесу тај моменат. Они су ти који смањују извештаченост – сматра наша саговорница.
– Мој муж, Француз, каже да Београд има византијско-православно-оријенталну душу. Ако тако каже историчар из Западне Европе, то је најбоља слика Београда. Он као француски патриота и заљубљеник српског народа, као сви историчари, пролазећи Калемегданом, рекао је да је то место на коме се најбоље разуме шта су учинили западни хришћани. „Ми смо криви што је пао Константинопољ”, његова је мисао. На том месту помаља се читава наша трагична историја под отоманским освајачима. Газећи том калдрмом, некада сам доживљавала срећне тренутке, а често сам чула јауке српске раје под Турцима. Тамо је најдубљи део бића Београда. То је доказ нашег ропства и слободе. Калемегдан код других изазива кривицу, код нас понос – истиче Мила Алечковић.
 
Она је тврди заступник идеје да Опера мора да остане у центру Београда.
– Не морам чак детаљно да знам о чему је реч, по том питању имам јасан став. Зграда Опере никако не сме да буде измештена. Не сме да иде изван центра. Власт није ништа друго него испостава захтева грађана. Немају они шта да мудрују, нека питају оне који су органски везани за то. Свака паметна власт мора да схвати да постоји више типова власти. Када је у питању уметничко дело, власт су уметници. Када је у питању наука, власт су научници. Политичари морају да знају да су само трансмитери свога народа. То је суштина владања – закључује Мила Алечковић Николић.



  • Извор
  • Српска политика
  • Повезане теме


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Неуспех да се „одмах“ оконча офанзива на Рафу би поткопао односе, наводи се у саопштењу


Москва треба да брине и о „оружју и путеру“, изјавио је председник

Украјински посланици тврде да ограничења на циљеве који се могу гађати западним оружјем дају предност Москви


Све у свему, удео муслиманског бирачког тела се постепено повећава. У једном броју округа број муслимана се креће од 10 до 40% бирача, има места где их има више...

Наивно је мислити да Кијев може да поврати од Русије све територије на које тврди да су своје, тврди чешки председник Петр Павел


„Једноставно нећемо дозволити да се то деси“, изјавио је Грант Чапс, говорећи о било каквим уступцима Русији.


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА