Анђелковић: Шта повезује Пунишу Рачића и актуелни србски режим?

Однос југословенских комуниста према националном питању у почетку није био антисрбски. Србски и многи други јужнословенски комунисти прихватали су стварање унитарне државе Срба, Хрвата и Словенаца као легитиман чин, те су се са дужним поштовањем односили према тек окончаној ослободилачкој борби србског народа за уједињење. Међутим, убрзо је став југословенских бољшевика према националном и државном питању био саображен опредељењима Коминтерне (Треће комунистичке интернационалне). А она је од самог свог оснивања (1919), национално питање – не само на „брдовитом Балкану“ већ у било којој земљи или региону света – третирала као средство револуције. Уосталом, бољшевици су на штету руског народа срушили Руску империју, односно претворили је у социјалистичку федерацију, и при томе су чак од регионално специфичних Руса (Малоруса и Белоруса) прокламовали нове нације (украјинску и белоруску). Стога, када су већ тамошњи комунисти ради „светске револуције“ газили по интересима и целовитости руског народа (чији су Руси  у ужем смислу, тј. Великоруси, само један од три дела), није било ни за очекивати да ће другачије поступати када се ради о Србима. (О томе и садржају првог делу овог текста, опширније видети: Д. Анђелковић, „Однос према србском питању – Од титоистичког до неотитоистичког обрасца мишљења“, Зборник радова са Скупа Промена образаца мишљења у транзицији).

„Хегемонистичке“ и „потлачене“ нације

Полазећи од политичке сврсисходности а не објективне процене њиховог положаја, „експерти“ Коминтерне разврставали су нације у две групе. Прву су чиниле, наводно, угњетаване нације. Са њима, тј. чак и њиховим екстремно националистичким организацијама, требало је сарађивати у рушењу постојећег поретка. Другу групу чиниле су „хегемонистичке нације“. Као такви, третирани су они народи чија је војно-политичка елита имала доминанту улогу у земљама које нису биле по вољи Коминтерне, пошто је сматрано да су они окосница полиције, војске, администрације.

„Владајуће нације“ третиране су као колективно криве. Не само да се, у нашем случају, говорило о „хегемонији српске буржоазије“, већ и о некаквом „великосрбском хегемонизму“. О нечему за шта је, наводно, одговоран србски народ у целини. Опет, када су биле у питању тзв. потлачене нације (које то по правилу и нису биле) њима је толерисано све. Припадници њихових сепаратистичко-милитантних покрета третирани су као „борци за слободу“ и када су вршили терористичке нападе. Током једног раздобља за југословенске и остале бољшевике „прогресивни“ национал-револуционари били су чак и хрватски усташо-криминални елементи и бугарашки настројени следбеници терористичког ВМРО-а.

На основу идеолошки искривљеног  поимања националних проблема, нуђени су модели за њихово наводно решавања. Свакако, на штету тзв. „хегемонистичких“, а у корист умишљено „потлачених“ нација, без обзира шта су уистину говорили историјски и етнички разлози. У складу са тим, југословенским комунистима је од стране Коминтерне наметнут модел решавања национално-државног питања који је подразумевао рушење Краљевине СХС, и, после тога, одређивање неповољних граница по Србе, односно стварање више држава на нашем етничком простору и додељивање неких већински србских територија националним државама других народа. Постепено је сламан отпор већинског дела србских комуниста па је КПЈ и суштински а не само формално прихватила антисрбски и антијугословенски курс. Но, пред Други светски рат – услед страха од експанзионизма нацистичке Немачке – Коминтерна је окренула други лист. Нажалост, и он је био тек нешто мало мање антисрбски.

Бољшевичко југословенство

До преокрета дошло је 1936. године. Он је подразумевао окупљање ширег корпуса антифашистичких снага и раскид са политиком поткопавања „до јуче“ неподобних држава, које су, у новим околностима, виђене као брана нацистичком продору. Тако је и Југославија добила „аболицију“. Ипак, у врху КПЈ-а у први план су већ дошли многи кадрови несрбског порекла и традиционалног антисрбског опредељења (ма колико оно било умотано у обланде интернационализма) стеченог још у детињству у крајевима из којих су потекли (1948. године показало се да су многи од њих дубински били и антируски настројени). Све у свему, уместо рушења Југославије усвојен је концепт њеног преуређења на федералним основама, али на начин који је укључивао трајно слабљење србског фактора (стварањем нових нација на његов рачун, одређивањем граница федералних јединица на штету Срба, наметањем покрајина Србији).

Што су југословенски комунисти „снили“, дочекали су да после 1944. године постане јава. Добили смо, на рачун србских виталних националних интереса, Титову Југославију. Да сада не улазимо у то подробније, та држава је у почетку бар била грађена као централизована, јака федерација. С обзиром на чињеницу да су као последица усташког покушаја њиховог уништења, србски борци доминирали у партизанском покрету, те да су, макар били и правоверни комунисти, по правилу, у дубини својих душа били привржени југословенству, а СССР више није имао разлог да рушењем идеолошки непријатељских држава разара некадашњи источноевропски  „антисовјетски кордон“ – другачије није моло ни да буде.

Тек касније, корак по корак, сукцесивним смењивањем србских руководиоца и партијским чисткама (у чему је велику улогу играла и наша пословична неслога на коју су играли србски непријатељи), наступиле су промене које су довеле до конфедерализовања Југославије и поделе Србије. Тако је испало да се Срби нису одрицали својих интереса ради заједничке државе са којом су се њени црвени лидери (а и многи од нас) поистовећивали, већ у корист других, често историјски гледано према њима непријатељских, народа.

Колико кошта србска крв?

Корени југо-комунистичког антисрпства, као што смо се подсетили, врло су дубоки. Привремено, оно је кориговано на начин који није имао изразиту антидржавну (тј. антијугословенску) димензију, али није прошло много времена пре него што је и она поново дошла у први план. Но, не заборавимо, антисрпство из кога је произашла државно-деструктивна политика југословенских комуниста (а и русофобија која је од почетка 50-их година у Титовој Југославији такође систематски развијана), тесно је спојено са кроатоцентричним погледом на југословенску проблематику и православље (што је увек постојало у нашем тзв. „прогресивном покрету“).

Исконско католичко антисрпство и русофобија – дограђено марксистичким идејама – есенција је титоизма и катализатор процеса који су довели до израстања његовог заокруженог вида (крајем 60-их година), што је и представљало темељ прозападне спољне политике СФРЈ, потоњег распада Југославије и тзв. „ратова за југословенско наслеђе“.  Да је тако, тј. да је антиспрпство хрватског типа одувек било присутно и утицајно у југословенском државном врху – упркос бајкама о братству и јединству, те наивној вери у такве празне приче многих утицајних србских руководиоца – много тога указује. Да не би остали само у домену теорије, осврнућемо се на један конкретан случај. У питању је партизанско убиство Пунише Рачића произашло из хрватске мржње према Србима. (А у коме су на неки начин, несвесни шта заправо раде, учествовали изманипулисани србски борци, који су у рат сигурно отишли испуњени патриотским осећањима.)

Ради се – без обзира на контроверзне елементе у његовој биографији – о неоспорном србском родољубу и ратном јунаку (Србину из Црне Горе), посланику Народне радикалне странке, који је 20. јуна 1928. године, на провокативне увреде хрватских политичара, у афекту одговорио пуцњевима. Свакако, у питању је био неприхватљив поступак, али треба разумети осећања Срба који су ради Југославије страшно искрварили и широкогрудо (али непрагматично) одустали од стварања уједињене српске државе, да би онда од хрватских првака – чији народ је статус поражене нације, и консеквенце које произлазе из тога, избегао привременим „братским падом“ у србски загрљај – на „дар“ редовно добијали антисрпске испаде. Тек да се присетимо једног од њих, тј. речи народног посланика П. Радића (синовца С. Радића, лидера Хрватске сељачке странке), упућених србским колегама нешто пре крвавог скупштинског дана. На помињање српске јуначке борбе у Првом светском рату, он је одговорио: „Колико кошта та ваша србска крв? Колико кошта Кајмакчалан? Да платимо - па да будемо мирни!“

Од робије до егзекуције

Пуниша је испалио више метака у правцу првака, несумњиво, сепаратистичке хрватске опозиције. Последице тога била је моментална или накнадна (услед рањавања) смрт Ђуре Басаричека, Павла Радића и Стјепана Радића. Због тога је Рачић осуђен на вишедеценијску казну затвора, коју је уредно одслужио. У складу са законом, на основу доброг владања, на слободу је пуштен – као да у свему постоји нека чудна симболика, онда када смо изабрали „рат а не пакт“ – 27. марта 1941. године. Током окупације која је убрзо уследила, живео је повучено у Кнежевцу, где је држао млин и помагао српске прогнанике из тзв. НДХ. Постоје индиције да је одржавао и везе са Равногорским покретом, али остарео и истрошен робијом, у њему свакако није имао иоле активну улогу. Но, за нашу причу битно је оно што је уследило током успостављања контроле над Београдом од стране партизанских снага.

Још док су трајале борбе за нашу престоницу, у складу са раније припремљеним списком особа за хитну елиминацију, припадници партизанских безбедносних структура ухапсили су П. Рачића. Наводно, он је одмах осуђен на смрт и погубљен. Међутим, бројна сведочанства указују да то није био случај. Изгледа да су нове титоистичке власти радиле на томе да Рачић „буде доведен у Загреб, те да му се поново суди за атентат на Стјепана Радића“. Замислите, тај парадокс: док је западно од Дрине још био у току хрватски геноцид над Србима, док је „пуном паром“ радио усташки логор смрти Јасеновац, титоисти су посвећено деловали у прилог тога да освете некакве, спрам свега што се дешавало током Другог светског рата, минорне „српске злочине“ над Хрватима! Јединице под командом Ј. Б. Тита ништа нису учиниле да онемогуће рад Јасеновца до самог слома НДХ (гутао је српске животе до априла 1945. године), али – још док су биле у току уличне борбе у Београду – приступиле су извршењу одмазде над Србима који су се у међуратном периоду замерили Хрватима!

Хрватска освета усред Београда

Шта се даље дешавало са П. Рачићем? Како на основу истраживања хрватских публициста, наводи С. Ц. Ћирковић – аутор лексикона „Ко је ко у Недићевој Србији“ (Просвета, Београд, 2009) – изгледа да је он 1945. године убијен у логору Бањица (који су титоисти преузели од старих „власника“ и још неко време користили као ништа мање суров затвор, мучилиште и стратиште). По једној верзији хладнокрвно га је, испаљивањем метка у чело, убио „народни херој“ Владо Јанић Цапо (1911-1991), пошто је П. Рачић повишеним тоном затражио да се поштују права која му као затворенику припадају. По другој (такође хрватској) верзији, Рачића је из револвера убио Иван Стево Крајачић (1904-1986), истакнути хрватски комуниста и Брозов интимус (једини који је код њега у кабинет могао да уђе без најаве), познат по наглашеном националном (тачније шовинистичком) набоју.

Тај хрватски лажни „леви интернационалиста“ своју приврженост правима „радног народа“, изгледа, испољавао је тако што је светио хрватске сепаратисте из времена Краљевине Југославије. А „приврженост“ братству и јединству – како указује Ратко Дмитровић – демонстрирао је организовањем систематског уништавања већине доказа усташких злочина у Јасеновцу. Штавише, приликом отварања Меморијалног музеја Спомен подручја Јасеновац, у јуну 1968. године, после попијених неколико чаша ракије током свечаног ручка, обратио се следећим речима делегацији из Београда: „Мало смо вас овдје побили“ (видети: Р. Дмитровић, „Зашто је од Јасеновца остао само бетонски цвет?“, https://www.pecat.co.rs/2010/02/zasto-je-od-jasenovca-ostao-samo-betonski-cvet).

Прави и лажни рушитељи мостова

Крајачић је самовољно убио Рачића јер је, наводно, „порушио мостове између Срба и Хрвата“. Као да њих већ током Првог светског рата нису срушиле хрватске пуковније које су у Мачви па и другим деловима Србије вршили страшне злочине над цивилним становништвом. Као да мостове нису разорили хрватски политичари који су ушли у Југославију са циљем да је на штету Срба убрзо после уједињења руше, и то тако да отму колико год је могуће србских земаља. Као да и остатке порушених србско-хрватских мостова са земљом нису сравниле хрватске усташе (које су уживале активну подршку великог дела свог народа) током крвавог србождерског пира. А југо-комунистички врх је дозволио једном, тек танком црвеном глазуром пресвученом хрватском шовинисти, да усред Београда убија српске родољубе и тако намирује ХСС-овске сепаратистичке рачуне из ранијег периода! Ипак, србски комунисти из тог времена, ма колико патили од националног мазохизма и толерисали хрватске испаде, били су далеко од оних који су од њих преузели примат током 60-их година.

Послератни србски комунистички функционери робовали су Југословенству и комунистичкој идеологији, али су бар већим делом били људи од (више-мање) истинских идеала. Међу њима – говорим о оном мањем, малигном и неморалном делу, те о националном пореклу а не осећањима – већ тада је било црногорских зеленаша типа Јове Капичића (који су као и хрватски левичари налик споменутом Крајачићу, свој антисрбски жар прилагодили комунистичкој идеологији) и анационалних особа жудних авантуре, власти и привилегија. Ипак, доминирали су часни људи који нису имали Бог зна какав национални полет, али су се искрено борили против окупатора а за јединствену југословенску државу и социјалну правду.

Њих су заменили млађи другови који су се руководили искључиво егоистичним користољубљем. И ради личног интереса – слично као потурице нашег рода из отоманског периода и описана мањина србских комуниста (макар се опредељивали и као некакви Црногорци) из послератног раздобља – били спремни да прогутају било шта. Нису жртвовали српске интересе ради искрене (ма колико накарадне) вере у нешто зашта су веровали да је било изнад Српства, већ су их газили због пуког каријеризма и привилегија. Њихови млађи изданци активни су и данас. Они већ имају неке своје накарадне идеале (механизмима рационализације, представу о свом „праву“ на повлашћени положај, утемељили су на дубинском усвајању антисрпске идеологије), а на овај или онај начин, повезани са „жутим режимом“ који хара Србијом. Са њима руку под руку, у истом друштву су и многа „деца титоизма“, потомци разних нешто старијих функционера „развијено титоистичког типа“ (из епохе антисрпске конфедерализације земље). За њих је антисрпство – које су као нешто „прогресивно“ (као „оправдано“ сузбијање измишљене „српске тежње ка хегемонизму“) усвојили од „малих ногу“ – нешто што се само по себи подразумева.

Жути и остали неотитоисти

Без икакве глорификације Слободана Милошевића и његових присталица, који никада нису смели или хтели да радикално раскрсте са титоистичким наслеђем, ипак су са њиховим преузимањем власти, са чела државе (и разних културних институциј, медија и сличног) потиснути (или бар били принуђени да се маскирају) најгори, како млађи тако и старији а још активни, „наши“ титоистчки србофоби. Они су се великим делом преселили у невладин сектор и медије финансиран од стране САД, током тихог и потом активног рата те „Империје зла“ против Срба. Титоисти су постали стожер иностраног, антисрбског пропагандног апарата у Србији, а од када директно раде за Вашингтон, до крајњих размера развијена је и њихова русофобија. Такође, део њих се политички ангажовао – на темељу антисрбских и антируских идеја – како у редовима Грађанског савеза (претече ЛДП-а) тако и Демократске странке.

Сви они заједно имали су значајну улогу у припреми и реализацији октобарског рушења Милошевићевог режима 2000. године, као и у потоњој медијској, културној и после 2008. године тоталној политичкој окупацији Србије. Они нам намећу некакву „денацификацију“ и „комплекс кривице“. То раде упркос чињеници да су Срби највеће балканске жртве ратова 20. века, и да је једино над нашим народом – уз Јевреје и Роме – у Европи почињен класични геноцид током овог века (Јермени и Асиријци су сатирани од стране Турака у Азији, што се десило и са Јонским Грцима на источној обали Егејског мора). Значи, неотитоисти поступају исто као и титоисти који су ловили „српске вештице“ уместо да крајем Другог светског рата и после њега, на одговарајући начин, кажњавају усташке масовне убице. Ништа се у том погледу није променило. Као ни суштински анационални (ако не у сегментима и антинационални) дух Демократске странке, који у континуитету постоји од Драгољуба Мићуновића, преко времена када је њу водио Зоран Ђинђић, до епохе у којој је на чело те „српске“ партије дошао Борис Тадић. Уосталом, и без титоистичких примеса, саможивост и похлепа које у њој царују, разарају сваки национални дух.

Показатељи а(нти)националности ДС-а

О „Српству“ ДС-а говори све што нам је та странка урадила у вези са Косовом и Метохијом, односно њена сарадња са мирнодопским агресорима, и то не у циљу минимизирања неизбежних србских губитака, већ олакшавања НАТО грабљивцима да нам узму све што су наумили (што је цена њихове подршке Тадићу и ДС-у да преузму државно кормило ради несметане пљачке државе). О националној посвећености ДС-а говори подршка вођства те странке сецесионизму Мила Ђукановића у време лажирања референдума за одвајање Црне Горе од Србије (2006), што није било само питање разбијања федералне државе већ и динамизирања процеса вештачког стварања „црногорске нације“ на рачун српске, којој ваљда припадају и наше врле, у партијском смислу, „жуте демократе“. О патриотизму Тадићеваца говори и отварање врата Турској за ширење њеног утицаја у Рашкој области, уграђивање елемената државности у аутономију Војводине, као и багателисање интереса Републике Српске (Истамбулска декларација). И то није све. То је само сегмент мрачне приче о велеиздаји државе и нације од стране ДС-а, коју – на основу већ видљивих бројних последица, али и проваљених америчких дипломатских депеша –добро знамо.

Подсетили смо се тек неких елемената те срамне приче, да би на крају и експлицитно одговорили на питање – каква је веза између убиства Пунише Рачића и данашње Демократске странке па и владајућег режима у целини чији је она носећи стуб? Спону међу њима представља дух антисрбског тиотизма! Ако он и није прејак у опортунистичком ДС-у (што не значи да није и међу делом његових првака и чланова), јесте такав у тзв. другосрбијнском (тачније антисрбском) медијско, НВО, сорошевско-квазинаучном и културном конгломерату, са којим је ДС нераздвојно повезан. То што се са њим понекад свађа, спада у домен фамилијарне расправе, ако не увек и маркетиншких штосова. А тек ако срушимо ДС са власти, моћи ћемо да отпочнемо и процес уклања титоистичког талога који изазива свестрано труљење наше нације и државе.

Далеко је од тога да ће „Антисрбија“ потонути заједно са ДС-ом, али ће после пада те партије са врха државе, њен простор за деловање бити знатно сужен, што треба да буде прилика за свеопшту офанзиву против ње. Али, и важан критеријум за одређивања става српске патриотске јавности према новим властодршцима. Недопустиво би било да не пруже бар посредну логистику операцији духовног чишћења Србије (ма колико то љутило Вашингтон и Брисел), а камоли да баце бар и мали појас за спасавање делатницима и организацијама „Антисрбије“. У том случају би се испоставило да су браћа близанци са „жутим демократама“.

Императив одстрањивања антисрбског тумора

Сада још не можемо да приступимо промени последица зала која су нам на државно-територијалном плану учинили окорели титоисти и њихови – не само од почетка 90-их већ од много раније – евроатлантистички савезници. За тако нешто потребно је да се знатно опсежније промени глобални однос снага и наш регионални геополитички контекст. Али већ сада можемо да се обрачунамо са припадницима „Антисрбије“ (на начин примерен правној и демократској земљи) у домену унутрашње политике. Сачувамо ли идентитет, кад-тад ће дођи наше време. Изгубимо ли га – у прилог чега директно раде јуришници „Анти-Србије“ а посредно томе доприноси (пружајући логистику првима) сада владајући ДС – нема нам спаса и у другачијем геополитичком окружењу. И онда када то будемо могли, нећемо хтети да узмемо оно што нам припада.

Како је у роману „Конак у Крагујевцу“ истакао Данко Поповић: границе Србије кнеза Милоша биле су одређене регионални и глобалним односом снага. Колико год да се нашим прецима није допадало то што је Српство већим делом и даље било потлачено, ствари су биле такве да се до даљњег ништа није могло уради. Но, оно што је било битно, то је да Срби очувају свест о томе шта је њихово и чекају прилику да се у погодном моменту за то изборе. То кнез Милош никада није заборављао, и систематски је радио на државном, културно-идентитетском и привредном јачању Србије, како би повећала свој капацитет да, када за то дође време, активно отпочне процес обједињавања србских земаља.

Слично као и у првој половини 19. века, ствари стоје и данас. А као што је Милош Велики и у неповољним околностима (без обзира на ограничења геополитичке природе), на начин који је био реалан, отпочео препород Србије – да поновимо ту неоспорну истину – то можемо (ако истински хоћемо) и ми данас. Као што је кнез Милош, за почетак, спровео протеривање турских зулумћара из србских села и тако нашем народу обезбедио простор за постепени успон, тако и ми можемо (и морамо) да одстранимо титоистички (неотитоистички) тумор из свих институција од значаја за националну виталност и самосвест.

То је реално остварив циљ! И не само то, са општељудског становишта, у питању је хуман, а не само из српске перспективе остварив задатак. Јер, да парафразирам Гандија: антипатриоте не злоупотребљавају само народ свог порекла, већ и генерално људску врсту. Понашају се као паразити који до крајности воле само себе, а из других људи желе да извуку и последњу кап крви. Зато је борба за ослобођење Србије од неотитоистичких крвопија уједно и рад у прилог моралног оздрављења човечанства! Срби су као и Руси, по правилу, кроз историју настојали да борбу за сопствени бољитак споје са космополитским (не треба га мешати са мондијализмом) деловањем у прилог стварања бољег света. Тако је и сада када нам предстоји још једна битка са неотитоистима, коју не смемо да изгубимо, нити да пропустио прилику да после тога опаку болест, која дуже од пола века разједа наш организам, што опсежније сузбијемо.

 Пише: Драгомир Анђелковић

Извор: Фонд стратешке културе, Москва