Француски премијер поднео оставку само неколико сати након предлагања новог кабинета

Француски премијер Себастијан Лекорњу објавио је своју оставку мање од 12 сати након што је именовао нови кабинет. Француски парламент је дубоко подељен у настојањима да усвоји нови буџет који би се бавио растућим дугом.

Бивши министар одбране, Лекорњу је био седми премијер кога је именовао француски председник Емануел Макрон и пети у последње две године. Његова изненадна оставка мање од месец дана након преузимања функције чини га премијером са најкраћим мандатом у модерној историји Француске.

Дугогодишњи Макронов лојалиста, Лекорњу се у недељу суочио са жестоким критикама обе политичке стране након што је представио нови кабинет који је у великој мери остао непромењен у односу на претходну владу Франсоа Бајруа. Странке у Народној скупштини запретиле су да ће га оборити гласањем.

Након објаве, неколико политичких партија позвало је на ванредне парламентарне изборе. Странка Национално окупљање саопштила је на мрежи Х да је „макронизaм на издисају“ и позвала Макрона да изабере између распуштања Народне скупштине или сопствене оставке.

Жан-Лик Меланшон, лидер левичарске партије Непокорена Француска (LFI), такође је позвао на уношење предлога за уклањање Макрона са функције.

Убрзо након вести о Лекорњуовој оставци, париска берза је пала за 12%, што је учинило индекс најлошијим у Европи. Евро је такође ослабио за 0,7% услед политичке нестабилности.

Финансије Француске су под све већим притиском, са дефицитом који је 2024. достигао 5,8% БДП-а и јавним дугом који је порастао на 113%, далеко изнад лимита од 60% предвиђеног правилима ЕУ. Влада је покушавала да прогура буџет штедње усмерен на смањење потрошње и стабилизацију односа дуга, али поделе у Народној скупштини учиниле су договор немогућим.

Политички ћорсокак проистиче из прошлогодишњих ванредних парламентарних избора, који су Француску оставили без јасне већине. Доњи дом је сада подељен између три блока — Макронове центристичке алијансе, левичарског Новог народног фронта и Националног окупљања — од којих ниједан не може да влада самостално. Као резултат тога, Макронове владе су више пута имале проблеме да обезбеде гласове за кључне законе.


Извор: РТ (Ф)