Повратак на Дејтон као кључ за будућност БиХ

Аутор: Ана Јурпалова, руски Омладински центар за противдејства информационим претњама

Председник Републике Српске Милорад Додик састао се 9. септембра са министром спољних послова Русије Сергејем Лавровим. По окончању састанка, медији и друштвене мреже су прилично службено испратили састанак, што је створило утисак о патолошкој импотенцији Министарства спољних послова. Међутим, конференција за штампу трајала је скоро сат времена. Очигледно је да је то што је тада речено на прес конференцији, било изговорено с разлогом.

Говор руског министра и његови одговори на питања новинара засијаће новим бојама, ако се сетимо да је Лавров дипломата старе школе, и ако одбацимо обавезне „ритуалне дипломатске игре”, заједно са изјавама у духу чувеног мачка Леополда, који је позвао све да живе у пријатељству и буду пристојни. Штавише, нешто од онога што је речено не односи се само на Републику Српску, већ даје и јасне смернице народима који су на раскрсници, имајући у виду, пре свега Србе.

Шта је занимљиво пажљивом слушаоцу у говору шефа руског Министарства спољних послова? Хајде да објаснимо!

Пре свега, очигледно и обавезно је поштовање међународног права и правила УН. Зато што је сасвим очигледно да легитимитет Дејтонског споразума, као и Резолуције 1244 Савета безбедности УН о Косову, директно произилази из неповредивости ауторитета УН. Било какви француско-немачки планови, споразуми са ЕУ и други покушаји да се решавања питања Босне и Херцеговине (БиХ) и Косова сведе на ниво клуба рудимената европских империја су апсолутно незаконити. Као и појава окупаторских немачких власти под вођством немачког држављанина господина Шмита. Стога је први корак који је Лавров изнео, обавезно враћање теме Дејтонског споразума на ниво УН.

Друга важна тачка је подсетник да је управо консензус утврђен Дејтонским споразумом правни основ за постојање Босне и Херцеговине. Једноставно речено, крај Дејтона је правно крај Босне и Херцеговине.

С обзиром да је Република Србска признати субјект међународног права, сама по себи и као део Босне и Херцеговине, док босанско-хрватска конфедерација такав статус има само као део једне државе. У случају укидања Дејтона, територије насељене Хрватима брзо ће апсорбовати Хрватска, а територије муслиманских Срба, од којих Запад и Турска тврдоглаво покушавају да обликују засебну нацију, или ће се придружити Хрватској ради чланства у ЕУ. Или ће пре или касније поново бити под Турцима или Албанцима.

Према изјавама и Додика и Лаврова, очигледно је да је повратак на Дејтон пожељнији од пуне независности Републике Српске. То је последица и жеље да се избегне крвави сукоб и потребе да се Босна и Херцеговина одврати од приступања ЕУ и НАТО, као и да се осигура неутралан став Босне и Херцеговине по питању антируских санкција.

Након мирног апела функционерима Босне и Херцеговине да се понашају пристојно, уследила је врло конкретна примедба – та жеља неће бити услишана, а још конкретније: “Потребно је борити се за правду. Истина је на нашој страни, морамо је одбранити“.

Извор: Центар за геостратешке студије