Град као живот

 Многи мислиоци су представљали градове у облику митских животиња да би дочарали дух једног града – урбаног организма где су људи само ситне ћелије. Са једне стране град се састоји пре свега од људи, па од бројних грађевина, споменика, али и река... Пуно градова лежи на рекама, прво су ницали на рекама и око река јер су реке извор воде и хране, али и могућност брзе комуникације. Реке и градови живе у симбиози. Но иако људи граде градове од градова истовремено и беже, и у градове се још чешће враћају. Кога има више? Оних који беже или оних који им се враћају? Није лако одговорити и свако има свој одговор на то питање.

 Москва je град за сваког. У Москву долазе сви из свих крајева Русије и света. За многе је она извор трајног благостања, великог успеха и најновије моде. За друге вечна бука, журба, гужва, стрес, лоша екологија. Шта је заправо Москва? Није лако рећи једноставно, али оно што је сигурно ако је једном будеш пробао нећеш моћи више без ње. Хоћеш да побегнеш од ње, али опет те зове и мами себи. Оно што толико мрзиш у овом великом граду постаје ти временом некако мило и блиско. Дефинитивно није лако живети у Москви. Вишесатни застоји на путевима кад пешке стижеш брже но колима, шпиц у метроу кад не можеш да се помериш (московски метро дневно превози више од 9 милиона људи), ваздух загађен од милиона кола, а и нервоза и безобразлук градских људи.

 Једна од особина људи који живе у Москви је да не гледају у очи друге људе, а и ретко се смеју на улици. У метроу очи су уперене у књиге, новине, мобилне, али не у друге очи, не у другог човека, јер то није уобичајено. Вероватно да не гледајући једни у друга штити себе и своју приватност. Тамо где је велика гужва, пуно људи оштро и јако осећа усамљеност. Најусамљенији се човек може осећати у највећој гужви.

У Москви има људи много националности. Она је центар велике многонационалне државе. Познато је да су на месту Храма Христа Спаситеља за време Совјетског Савеза хтели да саграде нову Вавилонску кулу (зграда Интернационале) са маузолејем Лењиним на врху. Пројекат споменика III Интернационале архитекте Татлина се појавио у међуратном периоду када је Русија тешко страдала од глади. Према пројекту висина споменика је требала да буде 400 метара. Идеја архитекте је била да сагради кулу до неба да „се не би после расејали по земаљској кугли“ како каже библијска прича о Кули. У овој згради требало је да буду смештени високи представници свесветске социјалистичке државе „Савез радника и сељачких депутата Земаљске Кугле“. Пројектанти ове нове Вавилонске куле „преносили“ би поруке пролетаријата до неба и по читавом свету. Срушивши главни храм Русије, Храм Христа Спаситеља, и на његовом месту хтети саградити ову грађевинску „химну“ социјалистичком новом светском поретку није ствар случаја. То је имало дубоку симболичну подлогу. Али идеја се није остварила. Дуги низ година на месту Храма је била велика „бара“ – отворени базен. Толико о великим и мегаломанским замислима револуционара који су на свој чудан и бизаран начин демонстрирали велике замисли и идеје које може да изнедри овај град.

 У савременој Москви, после краја СССР, као да се „гради“ «Нови» Совјетски Савез у минијатјури. Становници бивших република долазе у град да траже своју „срећу“ и да бар нечиме хране своју породицу у Отаџбини, другој или првој (но то је већ питање угла посматрања). Четири аеродрома, 7 железничких станица – све се стичу у град, али Москва се суштински не мења. Москва ипак остаје Москва, упорно одолева променама и реформама.

У центру је тешко наћи стамбене зграде. Људе исељавају у новије делове Москве, јер су некретнине у центру изузетно скупе. Једнособан стан кошта као вила у Европи на обали мора. Исто тако су скупе и услуге, ресторани, кафићи, хотели. Свако у граду има своју „нишу“ и своје путеве које се не мешају међусобно. Сиромашни имају своја места и кафиће, богаташи своје. Постоји више паралелних светова о овом великом граду. Рекли смо да центар није ни мало јефтин. Рецимо, у центру је баш тешко наћи самопослугу са храном. Ако сте гладни, понесети нешто са собом или изволите у ресторан где просечан оброк кошта од 5 евра до 10 евра у току радног дана од 12 до 17.

 Ритам града личи на маратонску трку. Овде је све ужурбано и брзо. Навикавате да брзо ходате (скоро трчите). Нервираћете људе ако будете споро ходали, посебно у метроу.

 Али све то бледи кад погледате стварну лепоту Москве, где још увек људи пецају рибу и шетају псе у центру. У звуцима кола нестрпљивих возача који стално негде касне и у звону звона православних храмова осетиш звук града који струји тобом. Осећаш како ти венама људи пулсира и тече велики град, како си спојан с тим градом, с тим асфалтом и ваздухом. Москва те напуни снагом, ако је заволиш. Кремљ ће ти рећи све о руској историји, лепоти ако га погледаш са Москворецког или Великог Каменог моста. Стари део града где у неочекиваним местима ниче црквене куполе, улива понос становницима овог истовремено древног и врло модерног града. Тај спој привлачи људе и уверава их да неће волети ниједан град тако као Москву, ниједан град те неће вући себи као Москва, њене старе улице, историја, калдрме Црвеног трга али и модерни делови мегаполиса.

Туристичка Москва и Москва у којој се живи имају различита лица. Једно је лице лепотице из модног часописа, дотерано и скоцкано, а друго – руске жене у марами, дубоких очију без шминке, тужно лице са борама. Но и једно и друго је Москва. Све је то један град, град од којег се не можеш одвићи. Сањаћете га чак и ако те разбесни и тешко разочара.

 Од овог града је тешко побећи и стога што је сав у круговима. Бег, бег, бег по Москви. Бежање у круг. По Булеварном прстену, Садовом, Трећем транспортном, Московским кружним аутопутом који окружује престоницу. Све у круг. Сви у увеликом кругу у концентричним круговима, у чаробним московским круговима.

 ПС. Иако српски језик није мој матерњи дуго сам носила ову причу о мом граду Москви баш на српском језику. Ваљда ме је на то овај велики град инспирисао. У следећим чланцима наставићемо шетње по престоници Русије.

 Ана Травкина