Козак дојахао до обале Дунава

ЈИХАЛ козак за Дунај..." каже песма. А у Черевић, село на обали Дунава у Срему, "дојахао" је први козак после готово једног века. Истине ради, Саша Вујић, Сремац из Черевића који је своју љубав према Русији, козачкој традицији, моралу и православљу, остварио тако што је постао - козак, и није морао далеко да јаше. Козак и козачки јесаул, атаман за Војводину, постао је у Београду.

У Београду је, наиме, седиште Амбасадорске козачке станице "Светосавске", саставног дела Централне козачке војске Русије, организације која делује под патронатом руских државних органа, и чији је атаман чин добио указом председника ове велике земље. У Београду је, пре три године, после многобројних провера, Вујић уврштен у редове козака. Засад је једини у Војводини, али најављује да ће се Донским, Кубањским, Запорошким и Сибирским, ускоро придружити и Дунавски козаци.

- Улазак у редове козака доживљавам као велико признање, али и исто такву обавезу - прича Вујић, обучен у елегантну, јесаулску (мајорску) парадну тамноплаву униформу, са црвеним детаљима, сребрним ширитима и ознакама козачке организације на рукавима. - Као козак, морам пре свега да водим рачуна о кодексу, који као прву тачку каже да су част и добро име за козака важнији од живота. Сваки козак, а посебно ми, који смо привилеговани да козаштво као својеврсни амбасадори представљамо у земљама ван Русије, морамо стриктно да поштујемо ово правило.

Вујић објашњава како су козачке организације до сада, ван Русије, основане само у Србији и Црној Гори, и да је покушано са оснивањем у Румунији.

- Иако су козаци пре свега ратници наша прва улога јесте да културно и економски повезујемо два братска народа - Русе и Србе - објашњава Вујић. - Такву нашу улогу подржава и амбасада Русије, која нас ангажује као почасну гарду у готово свакој прилици, а такође и православна црква. Самим тим, имао сам част да будем у почасној гарди када је у Србију долазио патријарх московски и све Русије Кирил. Тада смо били постројени док је обилазио обновљену некрополу Руса у Србији. Наш строј је обишао и када је откриван споменик цару Русије Николају Другом. Тада су нам "колеге" били гардисти Војске Србије, у униформама из Првог светског рата.

Да прича о козацима није страна у Војводини, како каже Вујић, најбоље потврђује то што старији становници ове покрајине добро памте козаке који су дошли управо после револуције у Русији.

- Познато је да је у Сремским Карловцима био штаб славног генерала Врангела, кнеза који је носио искључиво козачку униформу - подсећа Вујић. - Мање је познато, међутим, да је козака било доста и у Шајкашкој, у Чуругу, у Жабљу, Госпођинцима... Уз то, када се погледа да су, после сеоба Срба у Русију, о којима је писао Црњански, чак три генерала, предводводника козачке војске, били србског порекла, јасно је колико смо повезани...



УМЕСТО КОЊА "ЛАДА НИВА"

КАДА се помене козак, неминовно се помисли и на коње. Вујић, у шали, каже како коња, у његовом случају, мења "лада нива", али објашњава како је, пре него што је постао козак, ипак, у селу прошао кроз школу јахања.

ПОЧАСНА СТРАЖА

КОЗАЦИ из Србије добили су значајну улогу и приликом доношења благодатног огња из Јерусалима у Београд. Почасна стража козака, међу којима је био и Вујић, у шпалиру је дочекала фењер са благодатним огњем, који је, у исто време када и у Храм Светог Саве, унет и у Руски дом. Одатле је огањ, такође у пратњи козака, пренет у Храм Свете Тројице, руску цркву у Београду.

КОЗАКИЊЕ

РАНИЈЕ незамисливо, ипак је постало могуће, тако да међу козацима сада има и жена - прича Вујић. - Ми у Србији имамо једну козакињу, а још једна је у станици Црногорској.

ЧАСНИ КРСТ

ВУЈИЋ је, као козак, иако је напунио 50 година, физичку спремност показао и прошле године, на Богојављење. Тада је, као најстарији, без неких озбиљнијих припрема, учествовао у пливању за часни крст, на Дунаву у Сремској Каменици.