BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Слободан 2024.

Слободан 2024.
11.03.2024. год.
Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о смрти Милошевића водио је сам трибунал, који је за њу и одговоран и који је самог себе ослободио одговорности. Русија је у Савету безбедности УН изјавила да извештај трибунала не прихвата


Данас је дан када је отац слободне Србије положио свој живот за своју земљу и свој народ. Фебруара 2000, председник Слободан Милошевић је рекао: "Данас је на реду Србија. Па Блиски и Далеки исток. И најзад – цео свет. Једина препрека том подухвату може да буде разум. Разум човечанства, јер овога пута човечанство је циљ. Данас, када је опасност од глобалног насиља извесна, потребан је глобално организован отпор том насиљу."

У септембру 2002, као Димитров пред нацистима, председник Милошевић се пред НАТО трибуналом, бранећи суверенитет и достојанство свих народа, претворио у тужиоца и казао:

"На овој територији нису вођени ратови, него само један рат, рат против Југославије. Тај рат подстицан је и усмераван од стране највећих сила савременог света, са ослонцем на унутрашње савезнике, националистичко-сепаратистичка језгра, уз доминантно присуство оних снага које су поражене у Другом светском рату. Тај рат је вођен свим средствима, медијским, политичким, економским, војним. Тај рат је најпре вођен деценијском медијском кампањом у којој је злоупотребљен монопол над глобалним средствима информисања, затим спољнополитичком интервенцијом усмереном на стварање независних држава од југословенских република, а затим најсвирепијом вишегодишњом економском кампањом и санкцијама против СР Југославије, које се једино могу квалификовати као геноцид, и коначно – војном агресијом. И то 1995. против Републике Српске и у 'Олуји', уз учешће снага НАТО у највећем етничком чишћењу које је икад забележено, и 1999. – против Савезне Републике Југославије."

У једном од првих иступања пред агресорским "судом", председник Милошевић је рекао:

"Поносим се тиме што сам командовао оружаним снагама Југославије које су зауставиле НАТО, јер се показало да земља, макар и мала, која има чврсту вољу да брани своју слободу и да брани идеју слободе и равноправности и народа и људи, може да се одбрани. Ово је казна зато што смо се успротивили опасности највеће тираније која је запретила човечанству."

У наставку агресије другим средствима, у Београду је 5. октобра 2000. изведена прва успешна "обојена револуција". Кућа у којој је живео председник Милошевић се нашла под опсадом. Другу годишњицу НАТО агресије обележили смо међународном конференцијом, чије најистакнутије учеснике је председник Милошевић примио у свом дому и тада им дао неке од својих последњих интервјуа.

У исто време, на конференцији која се истим поводом одржавала у Берлину, истакнути бугарски правник и политичар Велко Влканов је, следећи историјски пример Димитрова, иницирао формирање Међународног комитета за одбрану Слободана Милошевића. Подржали смо и активно се укључили у тај процес – Међународни комитет је после неколико месеци имао преко стотине чланова из целог света и три копредседника. Уз Велка Влканова, то су постали и Ремзи Кларк (САД) и Александар Зиновјев (Русија). Формирано је и десетак националних комитета.

Међународни комитет постоји и данас. Копредседници су му Клаус Хартман (Немачка), Мајкл Паренти (САД) и Сергеј Бабурин (Русија). Формирање комитета у иностранству и недовољна активност СПС-а подстакли су Слободана Милошевића да иницира да се и код нас формира национални комитет, који би био организациона база за припрему и афирмисање његове одбране. Пошто је у то време у Србији било немогуће регистровати организацију са његовим именом, на мој предлог, наш комитет је добио име Удружење "Слобода".

Данас би требало да свима буде јасна аналогија Димитров-Милошевић, као и значај борбе против новог наци-фашизма, против глобалне тираније однарођене западне олигархије, коју је србски народ водио и још увек води, а која је сукобљавањем Запада по истом обрасцу са Русијом, ушла у своју завршну фазу. И ову, последњу и очајничку западну најезду Русија ће да сломи. Време је да се и Србија придружи њеној победи.

Упркос отпору грађана, преваром и насиљем, окупационе власти су у ноћи 31. марта/1. април ухапсиле председника Милошевића, због наводних злоупотреба у вршењу власти, и заточиле га у Централном затвору у Београду, уз гаранције са највишег места да неће бити испоручен у Хаг.

У Београду, на Тргу Републике 16. јуна 2001. одржан је велики митинг са 50.000 учесника, који је захтевао слободу Слободану и уклањање хашке претње. Грађани су марширали до Централног затвора и тамо поновили исте захтеве. Још већи митинг, са 100.000 људи, одржан је 26. јуна. Претња изручењем у Хаг је постајала све озбиљнија, иако је важећи Устав забрањивао изручење сопствених грађана.

Са намером да спречи владу у њеном науму, у Београд је кренуо Ремзи Кларк. Тадашњи окупациони амбасадор у Вашингтону Милан Ст. Протић одбија да му изда визу. Ремзи креће на пут без визе са 24 часа закашњења – и стиже само да говори на још већем протесном митингу у Београду 29. јуна. На Видовдан, Слоба је већ био изручен.



Raphael GAILLARDE/Gamma-Rapho / Getty

Ремзи Кларк је посетио Слободана Милошевића у притвору 31. јула 2001, а 2. августа је одржао конференцију за штампу у Хагу, на којој је обавестио јавност да је "Слободан Милошевић, упркос свим покушајима да га сломе, остао јак, снажног духа и оштрог ума и да жели да сам води своју одбрану, како би раскринкао НАТО агресију и разбијање Југославије и бранио њен суверенитет и народ од планова САД и ЕУ да је потчине и разоре њену економију".

У једном од претходних појављивања пред "судским већем", пре почетка "суђења", 30. августа 2001, председник Милошевић је покушао да оспори легитимност трибунала, али за то му није одобрено време. Ипак, он је "судском већу" предао писмени поднесак о нелегитимности хашког трибунала, који је саставио Ремзи Кларк. По овом поднеску, трибунал се никада није изјаснио.

Професори из САД, Канаде, Русије, Украјине, Италије, Бугарске и Грчке 27. октобра пишу Отворено писмо председнику САД Џорџу Бушу, указујући да је после 11. септембра 2001. суђење Милошевићу постало потпуни апсурд, с обзиром на то да се он борио против истог тероризма. Овај и други слични покушаји су остали без икаквог ефекта јер су двоструки аршини један од основних принципа униполарне олигархијске диктатуре.

После прелиминарног читања оптужница 29. октобра 2001. у Хагу, Слободан је "судијама" рекао: "Имао сам част да браним свој народ од злочиначке агресије која је на њега извршена и да браним свој народ од тероризма с којим је Клинтонова администрација била у блиској сарадњи, што такође неће нико моћи да порекне." Он је оптужнице назвао "потпуно пристрасним".

Присуствовао сам почетку "суђења" 12. фебруара 2002. у хашком трибуналу. Догађај су пратили сви светски медији, а огроман број новинара пратио је и конференцију за штампу Међународног комитета, на којој су учествовали Жак Вержес, Алдо Бернардини, Кристофер Блек, Џаред Израел, Нико Фаркевизер, Нико Штајнен и моја маленкост. На почетку процеса, у својој уводној речи, Милошевић је говорио 11 часова и оставио снажан утисак на читаву светску, а посебно на јавност у Србији. Три дана касније, руска Дума је усвојила једну од својих неколико резолуција посвећених Милошевићу. Резолуцијом се тражило од председника Путина да иницира у Савету безбедности УН временско ограничење на рад трибунала и укидање притвора Слободану Милошевићу. За резолуцију је гласало 326 депутата, а само шест је било против.


Тих дана, Међународни комитет је упутио опширно писмо свим шефовима држава на свету.
Писмо су потписали Велко Влканов, Ремзи Кларк, Михаил Кузњецов, Џаред Израел, Лиана Канели, Сергеј Довгањ, Кристофер Блек, Фулвио Грималди, Клаус Хартман и Нико Фаркевизер.


Pascal Le Segretain / Getty

Под претњом изручења Хагу, народни посланик Влајко Стојиљковић, који је за време НАТО агресије био министар унутрашњих послова Србије, извршио је самоубиство 13. априла на степеницама Народне скупштине. За собом је оставио опширно писмо.

Крајем септембра 2002. започело је "извођење доказа" по оптужницама за Хрватску и БиХ, па је Слободан Милошевић имао прилику за још једно свеобухватно и ефектно уводно излагање, које је трајало два дана.

Због огромног радног оптерећења процесом, већ у новембру 2002, Милошевићево здравствено стање се погоршава. Међународни комитет захтева од трибунала специјалистичке прегледе, а у децембру и руска Дума једногласно захтева адекватну медицинску негу "за политичког затвореника Слободана Милошевића", као и посете србских и руских лекара.

У окупираној Србији, западне службе се стално труде да изазову хаос и грађански рат. После изручења Милошевића на Видовдан и политичког процеса у Хагу, 12. марта 2003. убијен је премијер Зоран Ђинђић, а у земљи је уведено ванредно стање, као накнадни покушај остваривања "6. октобра". На годишњицу НАТО агресије, 24. марта, говорио сам на невеликом пригодном скупу у удружењу "Слобода". У мом говору је била и реченица "Нико није овлашћен да овде поставља ни да убија марионетске намеснике!". Адвокат Миша Огњановић је већ поподне однео Милошевићу текст мог говора, а он ме је сутрадан ујутро звао телефоном да ми честита.

Ускраћивање лечења, забрана посета и распоред "суђења" са огромним бројем часова и дана, као и милионима страница докумената, уз вишегодишње продужавање притвора, били су повод за многе реакције широм света. Међународни комитет, уз активну подршку немачких и холандских активиста, као и српске дијаспоре, организовао је два пута масовне демонстрације у Хагу – на Видовдан (испред трибунала) и 8. новембра 2003, када се протесна колона, уз громогласне звуке Словенског марша Чајковског, кретала од центра Хага до казамата у Шевенингену.

Против неправедног хашког процеса у марту 2004. јавним апелом огласили су се и бројни истакнути светски уметници, међу којима су били Харолд Пинтер, Петер Хандке, Роберт Диксон, Александар Зиновјев, Валериј Ганичев, Валентин Распутин, Вјачеслав Кликов, Владимир Костров, Димитри Аналис, Ролф Бекер...

Година 2004. у Хагу је пуна апсурдних и драматичних догађаја. У току процеса један од "судија" који се разболео, замењен је новим, који је за два месеца "прочитао" милионе страница. Председник Милошевић за припрему одбране добија само три месеца, посете су му месецима забрањене. Његово здравље се даље погоршава, а трибунал разматра наметање браниоца. Криминална трибуналска хоботница свим средствима покушава да подрије физичко здравље и психолошку стабилност председника Милошевића. Руска Дума, парламент Белорусије и Парламентарна скупштина Савеза Русије и Белорусије захтевају ослобођење Слободана Милошевића.

На Видовдан 2004. се у организацији Удружења Слобода и Међународног комитета одржава велики митинг у Београду, са захтевима за моментално ослобођење председника Милошевића ради лечења и трајни прекид нелегалног процеса. На митингу су говорили: Велко Влканов, Клаус Хартман, Нађа Тешић (књижевник из САД), Александар Вучић, Милорад Вучелић, Бранко Китановић, Богољуб Бјелица и Владимир Кршљанин.

После скандалозне одлуке трибунала у септембру 2004. да се Слободан ућутка наметањем браниоца по службеној дужности, апеловали смо на пријатеље широм света да се јавно огласе – изјавама, интервјуима, писмима УН и самом трибуналу.

 

Петицију под насловом "Наметање браниоца Слободану Милошевићу је претња будућности међународног права и животу брањеника" од 26. јула 2004, упућену генералном секретару УН, председнику Генерелне скупштине, свим чланицама Савета безбедности, свим чланицама УН и самом трибуналу, коју је саставила бриљантна правница Тифен Диксон, а чије је делове Слободан Милошевић прочитао на седници Жалбеног већа 21. октобра, после које је трибунал 1. новембра одустао од покушаја да наметањем браниоца ућутка Слободана Милошевића, потписало је 105 еминентних правника – адвоката и професора права из 18 земаља.

После посета србских и руских лекара председнику Милошевићу, почетком 2006. године, преко Јевгенија Примакова смо сазнали да је по налогу председника Путина Русија дала гаранције за лечење Слободана Милошевића у Москви. Трибунал је одбио да дозволи привремено ослобођење. Слободан је преминуо у суботу 11. марта у раним јутарњим часовима. Непосредни узрок – инфаркт миокарда. Професор Лео Бокерија, код кога је требало да дође на лечење, рекао је Кристоферу Блеку и мени касније у Москви: "Рекао сам Карли дел Понте – треба да вас је срамота од чега вам је умро овај човек, такав инфаркт би био спречен простом уградњом стента, и он би се после пар дана у болници вратио у Хаг."

Међутим, токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о смрти Милошевића водио је сам трибунал, који је за њу и одговоран и који је самог себе ослободио одговорности. Представник Русије је у Савету безбедности УН изјавио да се извештај трибунала не прихвата. Међународни комитет је уз сагласност породице, планирао да покрене приватни поступак против одговорних, али тај поступак се нико у окупираној Србији није усудио да финансира.

Милошевић, а са њим и ми, његови саборци видели смо јасно опасност која се надвила над Србијом и светом. Пружали смо отпор јер се то морало – сагласити се са тиме да тековине два светска рата и на нашем простору и у свету западном агресијом претворе у прах и пепео нисмо ни могли ни смели. И били смо сигурни у коначну победу, која је тада многима изгледала далеко, а данас је на дохват руке.

Његова борба у Хагу и борба Међународног комитета – као симбол пробуђеног човечанства, биле су скриване од свих медија на које је Запад имао утицај. Али пошто је та борба дубоко у срцима србског и руског народа, неправде које је Запад нанео и нама и свету се морају исправити. А то је могуће једино, ако се Србија, уочи велике руске победе, коју цео свет жељно очекује, усправи и дигне свој глас.

На овај велики, Слободанов дан, морамо погледати истини у очи, успоставити народно јединство на које је стално позивао Милошевић и помоћи Србији да се потпуно усправи, ослободи од стега западне тираније и употпуни братско савезништво са Русијом. Треба само да одлучимо, и ништа нам неће стајати на путу. Србија ће бити потпуно слободна онда када Слободанов споменик буде красио неки од београдских тргова.


Извор:
 Владимир Кршљанин / РТ Балкан



  • Извор
  • Танјуг
  • Фото: Getty © Chip HIRES/Gamma-Rapho/ vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Својом економском, моралном и војном моћи, Нови свет који гради светска већина, уз помоћ народа Западне Европе и Северне Америке, ускоро ће принудити екипу из Вашингтона на мир у...


Што пре Србија смогне снаге да се прикључи Новом свету, поносно и без остатка настави да развија своје братске односе са Русијом и ослободи се наведених окова и заблуда,...

Наука је доказала а историјска пракса потврдила да народи који живе искључиво од своје прошлости и традиције осуђују себе на стагнацију, а народи који заборављају своју прошлост и традицију...


Постоји (ли) нада да ће у Уједињеним нацијама, уз заједничке и координиране напоре Србије, Русије и Кине, светска већина стати на страну Србије и спречити усвајање резолуције о Сребреници...

Упркос огромној војној помоћи читавог Запада, већ је свима јасно да је победа Русије на украјинском фронту неминовна и да ће уследити ускоро. И управо је то и време...


ЕУ и САД гуше Србију јер верују да је превише слична Русији


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА