BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Александар Саичић: Србин који је убио најбољег самураја јапанског императора

Александар Саичић: Србин који је убио најбољег самураја јапанског императора
10.04.2021. год.
Легенде о великим јапанским самурајима су добро познате широм света. Али ово је прича о ратнику са Балкана који је у двобоју пред битку посекао јапанског самураја. Звао се Александар Лексо Саичић. Био је тада само потпоручник црногорске добровољачке дивизије, али умеће руковања сабљом га је прославило широм Русије и Јапана.

Саичић је био из црногорског брдског племена Васојевића. Рођен је у селу Виницка крај Берана, а по завршетку гимназије у Дубровнику отишао је у Београд где је похађао Пешадијску подофицирску школу.

Затим је постављен за ађутанта васојевићке бригаде. У жељи за даљим усавршавањем Саичић одлази у Истанбул и три године службује у турској војсци као поручник царске гарде. Из Истанбула Лексо одлази у Манџурију где се придружио руској војсци и добио чин потпоручника. Овде га затиче Руско-јапански рат 1904-1905.

Године 1904. и Црна Гора је као савезник Русије објавила рат Јапану, иако значајне црногорске снаге никада нису послате у Русију. Изузетак су били малобројни добровољци попут Саичића. Године 1905. године потписан је Портсмутски мир који је формално окончао Руско-јапански рат, али игром случаја Црна Гора није наведена у мировном споразуму па су фактички Јапан и Црна Гора формално остали у рату још 101 годину. И тек 2006. године, признавањем Црне Горе као суверене државе, Токио је са Подгорицом потписао мировни споразум којим је окончан „рат“.

Али вратимо се причи о Саичићу. У близини Владивостока, где су две империје — Руска и Јапанска – гомилале трупе пре велике битке, он среће добровољце који су управо дошли из његовог завичаја. Поред Саичића у овом рату су се прославила још два црногорска добровољца – Анто Гвозденовић и Филип Пламенац, такође учесници битака у Манџурији.

Командант морских и копнених снага на Далеком истоку генерал ађутант Алексеј Николајевич Куропаткин је приликом смотре уочи важне битке рекао да јапански император позива најхрабријег руског војника да изађе на мегдан најбољем самурају. Одбијање таквог позива у то време се тумачило као капитулација.

„Нека се јави јунак кадар за двобој“, позвао је адмирал.

Лексо Саичић је прихватио овај изазов. Спремајући се за окршај храбри Србин се захвалио свом команданту на указаној части да се бори са самурајем у име руске војске. Трупе две велике империје су помно пратиле исход двобоја.

Зачули су се први ударци сабље и јапанске катане. Био је то сукоб две традиције, два начина ратовања. Самурај је окрзнуо мачем Саичићево чело. Када је видео крв на лицу Србина, Јапанац је похрлио у напад у жељи да што пре убије противника. Али Лексо Саичић је муњевитим ударцем сабље поразио јапанског ратника. Самурај је пао на земљу, а његов је коњ потрчао ка јапанској војсци. Смрт најбољег самураја била је за Јапанце тежак морални пораз. Руска војска је ликовала.

Напуштајући место двобоја, Лексо се као прави витез достојанствено поклонио Јапанцима. Руске трупе су га дочекале у ставу мирно. Војни оркестар је засвирао победнички марш. Командант руске војске заједно са генералима изашао је лично у сусрет Саичићу. Лакше рањени Лексо је рапортовао да је задатак извршен. Према неким изворима, за овај подвиг Саичић је у Русији добио надимак Муромец. А Руска влада му је одредила четрдесет руских златних монета годишње до краја живота.

Саичићу су, иначе, честитали не само руски официри, већ и јапански адмирал Того Хејхачиро.

Лексо је у Манџурији унапређен у чин капетана и до краја рата је командовао коњичким ескадроном Амурског драгунског пука. Сабља којом је савладао јапанског самураја чува се у Војном музеју у Москви.

Саичић је носилац ордена Св. Ане, ордена Св. Станислава II степена, Ордена Св. Владимира III степена са мачевима, Ордена Светог Станислава III степена, руске рањеничке медаље, oрдена италијанске круне IV степена. Од црногорских одликовања има орден Данила Првог IV степена, сребрну медаљу за храброст и споменицу 50. година владавине краља Николе.

У биткама је рање три пута, али никада није одлазио на дуже одсуство, већ је настављао да ратује. Погинуо је у тридесет осмој години након скока са другог спрата краљевског дворца на Цетињу током пожара. Саичић је покушавао да спаси књиге богате библиотеке. Црногорски јунак Руско-јапанског рата је сахрањен уз велике војне почасти.

Балканист / Russia beyond


  • Извор
  • Танјуг
  • / vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Стаљинградска битка је била преломни тренутак у конфронтацији СССР-а и Трећег рајха. После ње је многима у свету постало јасно да је нацистичка Немачка осуђена на пропаст, пише 


Нацисти су сањали о томе како ће да марширају Москвом, и тај сан им се на крају остварио. Додуше, не баш онако како су замишљали... Скоро 60.000 војника Вермахта...

Већина совјетских грађана добро је знала да би пораз у рату значио смрт. Зато је толико дуго ишчекивана и сањана победа доживљавана као спасење и нови живот.


Budući da su u gradu (a i širom Srbije) počele ogromne gužve u vezi podizanja pomoći od 30 eura (ili evra, ili 3510 dinara, ili 36 US dolara, ili...

Листајући старе породичне албуме, загледам се у лица на пожутелим од времена фотографијама. Људи сасвим обични, ништа на њима особито. Многе од оних, чији је живот забележио неп


Руси су три пута заузимали Берлин у различитим историјским тренуцима. Али никада нису пролили толико крви као 1945. године. 1760. година Житељи Берлина су 9. октобра 1760. године први пут


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
9. мај, Дан побједе над фађизмом

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА