BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Сергеј Бабурин: Источнохришћански пут ка моралној држави

Сергеј Бабурин: Источнохришћански пут ка моралној држави
24.01.2021. год.
Реферат Сергеја Бабурина, председника Међународног Словенског Савета и Међународне Словенске Академије, на конференцији „Источнословенска цивилизација: у трагању за јединством“


Почећу са главним тезама:


Пут у будућност иде само кроз јачање морала у друштву, до те мере да и држава мора бити морална.

Источнословенска цивилизација постоји и, чак и пролазећи кроз најтежу кризу последњих деценија, наставља да се развија.
Формула Источнословенске или Руске цивилизације у XXI веку мора да укључи пет међусобно повезаних делова: државно јединство Белоруса, Великоруса и Малоруса, који чине основу руске нације, јачање од предака наслеђених духовно-моралних традиција у култури, протекционизам у економији, праведност у праву, власт Совјета и слободу погледа на свет у политици.

Дефинишимо сада појмове Рус, Белорус, Великорус, Украјинац (Малорус), Источнословенска и Руска цивилизација.

Нажалост, руски законодавац се у уставној реформи Руске Федерације 2020. године није усудио да понови став председника Руске Федерације Владимира Путина, формулисан указом Председника Руске Федерације од 6. децембра 2018. бр. 703 „О изменама Стратегије државне националне политике Руске Федерације за период до 2025. године“. Председник је тада у правни и политички простор увео појам руске нације, коју је дефинисао као многонационални народ Руске Федерације [1]. Цивилизацијски прилично тачно и правно коректно.

Уверен сам да је у народну свест источнословенских народа неопходно вратити категорију руске нације, која обједињава Белорусе, Великоруске и Украјинце (Малорусе), обухватајући читав многонационални народ наше земље. Управо због тога су за мене појмови Источнословенске, Источнохришћанске и Руске цивилизације идентични.

Државне форме Источнословенске или Руске цивилизације биле су Руска империја и Совјетски Савез. Оне се биле државно оформљени цивилизацијски савез словенских, туркофонских, угрофинских, кавкаских и других племена, обједињених православном културом, руским језиком и заједничком историјом.

Русија, коју оправдано називају микромоделом света [2], је самостална, а можда и најдревнија, цивилизација планете. Она је систем који делује као духовно-морални уједначивач читаве људске заједнице система. У њеној динамици треба сагледавати као геополитички процес самоопредељења јединствене руске нације, који се већ много векова развија на просторима Евроазије.

Издвајајући у људском друштву 21 цивилизацију, Арнолд Тојнби је разматрао православно-хришћанску цивилизацију у Византији и на Балкану одвојено од православно-хришћанске цивилизације у Русији [3]. Он је признавао значај националног прилагођавања византијског система духовно-моралних вредности руском националном карактеру, чињеницу да се Русија као део светске незападне већине човечанства [4] одликовала и одликује доминацијом у политичком режиму и народној самосвести самодржавности власти и централизма.

Руска православна традиција супротставља се европском либерализму и неолиберализму и стога се и сматра ортодоксном. Хришћанске вредности Словенског света (а за већину словенских држава – то су православне вредности) остају, упркос свим друштвеним потресима у прошлом веку, основа морала и културе друштва у нашим државама. Само та чињеница је дозволила словенским народима да сачувају свој национални идентитет у околностима јачања процеса глобализације. Не правни механизми и етничке особености, не социјално-економски успеси или неуспеси, већ духовне и моралне основе које повезују друштво.

Другачији су елементи и смислови у западној цивилизацији. Свјатејши Патријарх Кирил је позвао да се формулише савремени идеал социјалне правде (праведно – значи морално, нагласио је Патријарх), да се на нови начин осмисли руска идеја, да се спозна онај лик Русије, бранећи који је наша земља и ступила у вредносни и геополитички сукоб са Западом. Патријарх је сложио пет кључних елемената Руске цивилизације из пет епоха наше историје: вера – Древна Русија, Света Русија: доминанта светости и висине људског духа; државност – Руска империја „од океана до океана“; праведност – револуција 1917: тежња људи ка праведности; солидарност – совјетско време: подвиг народа у рату и у миру; достојанство – то је већ нова, постсовјетска Русија [5].

Сада је Источнословенска (Руска) цивилизација, као и остале људске цивилизације, у глобалној духовно-моралној кризи. Такозвана пандемија коронавируса је део те кризе. „Дугачки рат може мало ко да издржи, а да душевно не попусти – горко је писао Освалд Шпенглер, – а  дугачки мир не може нико“ [6]. Можда је управо самозадовољство мирним животом планете у ХХ веку – после ужаса Хирошиме и Нагасакија – и довело до прерастања нихилистичког анархизма – порицања државе – у моралну сведозвољеност европских неолиберала, у порицање духовног система координата, у брисање разлика између добра и зла. Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије је чак нагласио: „Садашња евро-америчка цивилизација је више антихришћанска него бољшевизам“ [7].

Западну Европу, а другим речима, романско-германски свет, увек је плашила, како је наглашавао угледни бугарски научник Стефан Бобчев, снага Русије као највеће словенске силе [8]. Николај Данилевски је чак изједначавао Руску и Свесловенску цивилизацију [9]. Свест о заједничком идентитету словенских народа одређена је не само објективним показатељима као што су генетско сродство, заједнички историјски корени, језик, митологија, већ и заједничком културном и цивилизацијском парадигмом [10].

Хришћанство полази од разумевања вредности као апсолутног добра које има значај у сваком случају и за сваки субјекат. Хришћанске вредности се не своде на библијске постулате, оне су се оформиле као апсолутни целовити систем. Као што је рекао Свјатејши Патријарх Московски и целе Русије Кирил, „ позвани смо да се у својим тежњама и жељама за себе и своје ближње, одвојимо од земаљског и материјалног, од тренутног и пролазног. Али не зато да бисмо се удаљили од стварности и не примећивали је, већ да бисмо ту реалност преобразили, то јест помогли да се оствари све добро и светло, оно што сви једни другима желимо из године у годину“ [11].

Словенски народи, а посебно источни, увек су се одликовали унутрашњим одбацивањем рационализма. Не порицањем (било би наивно негирати достигнућа европске цивилизације у доба процвата хуманизма), већ управо дубоким духовним одбацивањем од стране народног духа, атеистичке компоненте, која је од почетка део рационализма. Вера и морал, светиње и Отаџбина, достојанство, људска права и слободе били су и остали основа Словенског света, а на потрази за њиховом хармонијом са Разумом граде се различити покушаји да се консолидује савремено руско друштво. Највише духовне вредности леже у основи покушаја обнављања сталежа у Русији, пре свега службеничких сталежа (козаштво и племство). Као и противречних покушаја повратка монархијском принципу организовања власти, обнављања социјалне привлачности искуства Совјетске цивилизације, носталгије за динамичним развојем земље у епохи Стаљина, за стабилним и просперитетним животом СССР-а 70-их година  ХХ века.

Друштвени поредак није случајан, подвлачио је Питирим Сорокин, он је производ многовековног прилагођавања човечанства животној средини и појединаца – једних другима. Свако стабилно друштво, уз све његове могуће несавршености, резултат је огромне кондензације националног искуства, резултат небројених покушаја, многовековних напора, експеримената многих генерација у потрази за најприхватљивијим друштвеним облицима [12].

У руској или источнословенској култури многе вредности су заједничке за словенску духовност. Једна од стабилних одлика словенске духовности је развијена колективистичка свест. Способност да се живи за опште добро је добра претпоставка за савремену глобалну етику солидарности и узајамне одговорности, наглашава Орлин Загоров [13]. Живот у заједници као принцип, заснован на добровољном колективизму, изузетно је значајна одлика словенског културног идентитета. Словенско заједништво осигурава социјализацију личности и њено васпитање кроз такве елементе заједништва као што су солидарност, узајамна помоћ, узајамна одговорност и узајамна брига. Стога је словенска духовност неспојива са потрошачким друштвом које је створила модерна западна цивилизација; она одбацује незаситу похлепу егоизма и култивише умереност и разборитост у потрошњи и добробити већине.

Духовност руске цивилизације као срца, језгра Словенског света, носи у себи узвишени осећај сакралности. Само сакралност чини вредности апсолутним и неоспорним [14]. Сакралност је за словенске народе придавање светости самом односу према животу и смрти, однос према највишим вредностима као небеском чуду, као могућностима које су Богом дане.

Темељи Источнословенског (Руског) цивилизацијског модела моралне државе укључују: народне духовне вредности уместо секуларизације духа и класног морала; народну привреду са радном индивидуалном својином, сарадњом и протекционизмом; нагласак на директну демократију чак и уз употребу институција парламентаризма; само праведну социјалну правну државу; јединствену нацију као савез братских народа.

Захваљујући Источнословенској (Руској) цивилизацији, не праву и политици, већ је моралу суђено да у XXI веку одигра кључну улогу у спасењу човечанства и човечности у самом човеку, а и у повратку државе њеном социјалном смислу. Сама држава мора постати морална, што претпоставља приоритет врлина и моралних одлука у друштву, уз њихову доследну уставну заштиту.

„Ако је руски национални идеал заиста хришћански, онда он самим тим мора бити идеал друштвене правде и напретка, тј. практичног остваривања хришћанства у свету“ [15] – подвлачио је Владимир Соловјов. Остваривање хришћанског идеала у државној изградњи источнословенских држава најреалније је, како је то са пуним правом подвлачио Николај Данилевски, јер сама природа словенских народа, којој је страно насиље, а која је испуњена благошћу, послушношћу, поштовањем, највише одговара хришћанским идеалима [16]. Управо је православна основа погледа на свет словенских народа, пре свега Русије, а сада Руске Федерације, Белорусије и Украјине, била главна природна основа комунистичке идеологије која је одбацивала приватну својину [17]. Штета што бољшевици то нису схватили на време.

Рад на сабирању Источнословенске цивилизације ће бити успешан само уз даље реформисање темеља уставног уређења Русије, консолидацијом у њему читавог комплекса духовно-моралних вредности традиционалних за источне Словене и стварањем уставно-правне основе за обнављање целовитости Источнословенске (Руске) цивилизације. У Уставу Руске Федерације, као и у уставима других словенских држава мора бити уграђен интеграциони конституционализам као основа за препород Историјске Русије.

 

[1] Указ Президента РФ от 6 декабря 2018 г. № 703 “О внесении изменений в Стратегию государственной национальной политики Российской Федерации на период до 2025 года, утвержденную Указом Президента Российской Федерации от 19 декабря 2012 г. № 1666 // [Электронный ресурс] – URL:https://www.garant/hotlaw/federal/1232406.html (дата обращения 18.05.2020 г.).

[2] Национальная политика России: история и современность / отв. ред. В.А. Михайлов. М., 1997. С. 10.

[3] Тойнби А.Дж. Постижение истории. М., 1996. С. 28, 66-67.

[4] Тойнби А.Дж. Цивилизация перед судом истории. С. 157.

[5] Выступление Святейшего Патриарха Кирилла на открытии III Рождественских Парламентских встреч, 22 января 2015 г. // URL:https://www/patriarchia.ru/db/text/3960558.html(обращение 20.04.2020 г.).

[6] Шпенглер О. Годы решений (1933) // Политические произведения: Сборник / Пер. с нем., сост. В.В. Афанасьева.  М., 2015. С. 66.

[7] Амфилохје, Митрополит Црногорско-приморски. Компромиси о Космету не могу бити у име народа // [электронный ресурс] –  URL:https://www.srna.rs/novosti/594842/mitropolit-amfilohije-kompromisi-o-kosmetu-ne-mogu-biti-u-ime-naroda.htm (обращение 12.05.2020 г.)

[8] Бобчев С. Почему они ненавидят славянский мир // Славяне. Журнал Международной Славянской академии. 2018. № 3.  С. 20.

[9]См.: Данилевский Н.Я. Россия и Европа. М.: Книга, 1991. С. 69.

[10] Загоров О. Европа и славянский мир / пер. с болг. София, 2013. С. 126.

[11] Кирилл, Патриарх Московский и всея Руси. Слово пастыря (1991-2011). Собрание трудов. Серия II. Том 1. М., 2013. С. 77.

[12] Сорокин П.А. Человек. Цивилизация. Общество.  С. 292.

[13] Загоров О. Славянская духовность – культурный код болгарской национальной идентичности // Славяне. Журнал Международной Славянской академии. 2018. № 3. С. 117.

[14] Щипков А.В. Новый русский консерватизм // Славяне. Журнал Международной Славянской академии. 2018. № 3. С. 10.

[15] Соловьев В.С. Русский национальный идеал // Собрание соч. 2-е изд. Т. 5. СПб. / Собрание соч. В.С. Соловьева. Фототипическое изд. Брюссель, 1966. С. 424.

[16] Данилевский Н.Я. Россия и Европа. М.: Книга, 1991. С. 481.

[17] Георгиев Л. Религиозно-мистическая парадоксальность Великой Октябрьской социалистической революции // Славяне. Журнал Международной Славянской академии. 2017. № 4. С. 16.

  Превео В. Кршљанин



  • Извор
  • Танјуг
  • фото: infoport.co// vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

По ко зна који пут Шиптари су упали на северни део наше јужне покрајине, наоружани до зуба. Овога пута проливена је и србска крв. НАТО и КФОР су остали...


Чини се да се стабилност у Босни распада, а настојањима ЕУ да врати стабилност чини се да је предодређено да погоршају ствари. Док Брисел себе види као несебичног пружаоца...

Koju ће цијену платити Срби у Републици Српској захвљаујућу политичарима који се боре за власт док се црни облаци надвијају над Републиком Српском?


Преговори са садашњим руководством Украјине су бесмислени, будући да се ради о неуким и некомпетентним људима који стално мењају став. Треба сачекати да се у Кијеву појави разумно руководство,...

На барикадама Срби скандирају "Косово је Србија", без граница и препрека на путевима. Сукоб је ескалирао када су шиптари натерали возаче из Србије да промене аутомобилске таблице при уласку...



Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Истакнимо српске заставе

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА