Српски интегрализам и црногорски неонацизам (3)

Српско питање у постјугословенској Црној Гори је демократско питање

Ниједна држава се не може називати правном, грађанском и демократском уколико масовно крши права својих држављана. Србима у Црној Гори су данас погажена безмало сва елементарна људска права, како она идентитетска тако и социјална и економска. Сама чињеница да Устав Црну Гору, у којој по попису становништва нема већинске националне заједнице, не дефинише као државу конститутивних народа значи гурање Срба у мањински положај а националних Црногораца у уставно-правни положај државотворне нације. Јер држава у чијем имену се налази црногорско национално име и која се темељи и функционише по принципу «сви против Срба» (а ти «сви» су национални Црногорци плус мањине), по природи ствари је црногорска. У држави која, видјели смо то, свој идентитет темељи на конвертитству – то значи затирање оне заједнице чији идентитет конвертити доживљавају смртним непријатељем. Због тога ће режим на разне начине Србима оспоравати и мањинска права. То значи да Срби и даље неће имати никаква национална права што по њиховој рачуници треба да доведе до – затирања Срба. То, даље значи, насиље, а насиље је – неслобода, односно тоталитаризам. А и насиље и тоталитаризам су суштинска супротност демократији и правној грађанској држави која је њен темељ и њен једини гарант.

Да би забашурили ове чињенице и оправдали такав свој однос према српској националној заједници, идеолози црногорског неонацизма су наметнули логику по којој су национални и грађански идентитет непомирљиве категорије. Али, та логика овдје важи само за Србе, док у уставом дефинисаној грађанској Црној Гори све остале заједнице несметано остварују своја национална права. И та логика «пролази» због тога што исти такав став у нашем региону намеће и тзв. међународна заједница, тј. вашингтонско-бриселски центри моћи који су идентитет Срба, као народа са снажном државотворном традицијом и јаким историјским утемељењем маркирали као противника интереса евроамеричког глобализма на простору бивше Југославије. 
Због тога у Црној Гори неће бити демократије и правне грађанске државе све дотле док се, или не ријеши српско национално питање, или не уруши сама држава.


Српско питање у постјугословенској Црној Гори је социјално-економско питање

Транзициону пљачку и економску дискриминацију грађана Црне Горе није могуће посматрати одвојено од питања обесправљености српске националне заједнице и нијесу у праву они који говоре: «оставите националне приче, важно је какав ће нам бити животни стандард». Напротив, та два питања су нераскидиво повезана. Довољно је замислити колико би се само измијенила социјално-економска карта Црне Горе уколико би процентуална заступљеност припадника српске националне заједнице (или било које друге, осим новоцрногорске) у државним органима и институцијама био пропорционалан учешћу те исте заједнице у укупном становништву Црне Горе. Држимо да то није потребно посебно објашњавати. Треба, такође, помислити шта би у социјално-економском смислу значило за грађане кад  у економској транзицији не би били привилеговани они који подржавају новоцрногорски идеолошки пројекат. У том случају не би било свеопште транзиционе пљачке и то би аутоматски значило и праведнију расподјелу транзиционог колача. Јер, видјели смо то већ, конвертитство је увијек мотивисано материјалним разлозима. Штавише, без економских мотива као кључног узрочника, конвертитство није ни могуће. Ти и само ти разлози воде људе у конвертитство, а конвертити онда економски дискриминишу и израбљују националну заједницу од које су претходно отпали.

Сваком конвертитству је неопходна конвертитска идеологија као покриће за његов неморал. Конвертити увијек економски дискриминишу и оне од којих су отпали и своје следбенике, с тим што овима првима затиру идентитет док онима другима манипулишу тако што им намећу увјерење да су за њихову економску дискриминацију криви они први које због тога треба дискриминисати и затирати. Први се затиру економским сиромашењем и идеолошким уцјенама а другима се манипулише празним обећањима и ситним привилегијама што их на крају доводи у економску подређеност и зависност у односу на оне који су их превели у конвертитски идентитет. Доказ за овај први случај је, напримјер, садашња социјално-економска карта сјевера Црне Горе, а за друго иста та карта данашњег Цетиња. На тај начин најлакше се легализују економско израбљивање људи и пљачка њихових добара. Крајњи резултат је настанак конвертитске нације и њене скоројевићке елите. Историја је препуна таквих примјера, нарочито балканска.
Ако се на све ово дода чињеница да Црна Гора никад у историји без спољашње финансијске помоћи није била финансијски одржива творевина, онда је јасно да без рјешења српског националног питања није могуће ријешити проблем социјално-економске дискриминације грађана Црне Горе.