ФОТО СЕДМИЦЕ

КАКО ЈЕ ДЕСНА РУКА СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА ДОСПЕЛА ДО ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА

13.10.2012. год.

ок се ова рука чувала у Константиновом граду, о празнику Рођења Светог Јована Претече износио ју је за вријеме богослужења патријарх на амвон, ради показивања народу.

Испочетка она би у цркви Богородице Фарске, у царском двору, да би је руске хаџије крајем XIV и почетком XV вијека помињале у манастиру Богородице Перивлептос, и да би њено посљедње скровиште у Цариграду, по свему судећи, била сама Велика Црква Спаситељева, названа Премудрост Божија – Света Софија, гдје је неки хаџија видје послије 1424, а прије но што паде Источно Ромејско Царство.

У то вријеме од руке су већ била одвојена два прста, од којих један још 1200. године помиње Антоније Новгородски, да је у саборном Претечином храму Студитског манастира. Биће да се тај прст данас чува у кивоту у облику десне руке, у Отоманском музеју у Цариграду. На окову грчки пише "Ово је рука Јована Крститеља", и "Гле Јагње Божије", и овако ју описује научник Лазар Мирковић: "На горњој страни длана је четвртаст отвор 3-4 см, који затвара поклопац. Када се са отвора дигне поклопац, види се кост руке да се може целивати".

Други се ипак кивот чува у Сијени, и на њему је натпис српскословенским језиком "Претечина деснице Јованова, помени мене Саву архиепископа српскога". Овдје је ријеч о другом прсту десне руке Крститељеве, која је први пут благословила Савину земљу онда када је новохиротонисани архиепископ новорођене Помјесне Цркве донио њен прст као благослов патријарха Германа и цара Теодора I Ласкариса, и положио у славни дом Спасов, Жичу.

Потом он би чуван у Мајци свих Цркава, Пећкој Патријаршији, када у њу би пресељен престо архиепископски, све до пропасти Византијског и Српског Царства. Тада узе кивот са моштима Јелена, супруга Ђурђева сина деспота Лазара Бранковића, који прије тога, 1458. године, умре, и однесе кивот у Мореју, своме оцу Томи Палеологу. А када и тог рођеног брата посљедњег ромејског цара Константина XI Драгаша, Турци погнаше са његовог престола, он 1461. одбјеже у Италију, папи Пију XI под заштиту. Њему на дар он понесе ову светињу, коју папа, будући рођењем из Сијене, поклони, тамошњем храму св. Марије. Њу 1933. године тамо видје наш књижевник Павле Поповић, и протумачи запис на њој, испричавши потом да се она износи само на Духове, и да њен кључ имају само надбискуп, градоначелник, и још један грађанин Сијене, због чега је она недоступна.

А сама рука Претечина, остаде у Светој Софији и послије пада царскога града у турске руке 1453. године. Тада света црква Спасова би претворена у џамију, иако ни тада не доживи такво поругање као када крсташи 1204. године на њен часни престо посадише блудницу. А да је рука Претечина у то вријеме, са царем и патријархом била склоњена у Никеју, не свједочи само то што је крсташи нису однијели (а они су похарали све што се могло похарати), већ и то што је патријарх могао од ње одвојити прст на благослов новој, светосавској, Цркви.

Но, када је године 1484. султан Бајазит II имао "потребу да орасположи према себи витезове острва Родос, и у знак пријатељства послао је магистру Ордена (Реда) десну руку св. Крститеља", пише у свом опширном мјесецослову Епископ банатски Хризостом. Тај ред латинских ритера би основан 1118. године са циљем заштите светих мјеста у Јерусалиму, али када Свети град 1187. поново паде у муслиманске руке, јовановци се преселише на Родос. Преплићући се са тевтонским витезовима, ружиним крстом и низом других тајних и јавних друштава, постоје до дана данашњег, са крајње неизвјесном улогом и судбином.

Њихов мир са Турцима, успркос поклонима, не потраја, јер Турци већ 1522. заузеше Родос, а витезови отпловише на Малту, која њима даде име под којим су и данас познати, а они њој – крст.

Наиме, они су са собом осим Претечине руке, донијели и дјелић животворног Крста Господњег, који је великом магистру реда даровао Луј ХII , заједно са мачем Луја IX "Светог", којим је овај водио два крсташка рата.

Исти велики магистар који је на Малту пренио ове двије светиње, донио је и трећу, за коју не знамо како је доспјела у посјед малтешких витезова. То је Филермска чудотворна икона Богородичина, коју је живописао Свети Апостол Лука, у вријеме након васкрсења Христова, када је Пречиста Дјева боравила у дому свога под крстом усвојеног сина, Светог Јеванђелисте Јована. Он је тада урадио још три иконе њене, од којих се једна, Млекопитатељница, налази у Испосници Светога Саве у Кареји.

Те три светиње су почивале на малти у сакристији катедралне цркве два и по стољећа, док Малту 1798. није покорио Наполеон и потјерао ритере Јовановог реда у најнеизвјесније изгнанство до сада. Тада је орден изабрао за великог магистра руског цара Павла I и он је 3. августа 1799. године код Петрограда примио изасланике реда, који су му поднијели акт о абдикацији великог магистра барона Фердинанда Хомпеша, потписан 6. јула 1799. у Трсту.

Он је морао напустити Малту пет дана након њеног заузимања, а од побједника је успио измолити три светиње које се први пут и помињу заједно по доласку витезова Јованових, 1530. године. Тако ће он 17. јуна 1798. поново покренути светиње које ће се ускоро обрести у дворској цркви Нерукотвореног Образа Спасова у петроградском Зимском дворцу.

Тада ће цар Павле дати да се за њих израде кивоти и окови у којима оне и данас почивају, украсивши их малтешким крстовима и сваком природном љепотом и људском вјештином петроградских мајстора.

Његов насљедник, цар Александар III, заједно са царицом, данском принцезом Маријом, пренијеће их трајно у Гатчино, дворац удаљен педесетак километара од Петрограда. Помјесна Руска Црква слави тај дан, као дан њиховог повратка у наручје хришћанског цара, гдје су оне први пут са Малте, 12/25. октобра, 1799. и доспјеле.

А када и овај хришћански цар, 1917. године, падне, мајка Николаја I, опет Данкиња и опет Марија, пренијеће светиње у своју отаџбину. Након њене смрти, њене ће кћери, велике књегиње Ксеније и Олга, руку, Часни Крст и икону предати Митрополиту кијевско-галицком, Антонију (Храповицком). Под њиховим благословом ће он у Сремским Карловцима основати Руску заграничну Цркву, и предати их краљу Александру I, чија је сестра била удана за нећака цара Николаја II, и једва избјегла покољ царске породице.

"Рука која је захватила воде из Јордана и подигла се над главом Христовом... По други пут Претечина рука донета је у Србију", писао је 1936. године Владика Николај, поздрављајући Пророка, Претечу и Крститеља Спасова по други пут у земљи Немањиној.

Руком краљевом светиње бјеху похрањене прво у црквици Старог дворца, да би, након што је 1924. започета градња новог, биле чуване у цркви Двора на Дедињу до 1941., када у првом налету њемачких бомбардера би срушен и пресвијетли дом Спасов и мајка свих српских цркава, Жича.

Тада их краљ Петар II и патријарх Гаврило покренуше до Острошког манастира, одакле краљ оде у Велику Британију, а Патријарх у ропство. Светиње су ту ћутале, покривене заборавом и свенародним страдањем, до 1945. године.

Тада наиђоше исти они који су похарали и друго велико љечилиште болних, манастир Светог Наума на Охридском језеру, гдје порушише пирг са црквицом коју Владика Николај посвети светој успомени мученичке смрти цара Николаја II. Одавде пак покупише и оно најсветије што је руски цар-мученик послао ове три светиње на чување своме српском рођаку, надајући се да ће светиње сачувати њега и он њих, и на упозорење на нарастајуће и надолазеће зло.

Ево шта о доспјећу свих светиња у Црну Гору приповиједа игуман Марко (Калањ):

"Када је априла 1941. краљ Петар II Карађорђевић стигао под Острог, рекао је: 'Ове три светиње нећу да носим из Југославије', и оставио их је у манастиру, са још доста злата и других драгоцјености. Када су 1951, у соби старјешине Манастира, архимандрита Леонтија (Митровића), испод дуплог патоса, открили злато, понијели су га у Титоград, заједно са реликвијама. Јеромонах Герасим (Чечур), који је тада био у Острогу, стално је говорио: 'Ништа ми није жалије од оне три светиње, што су однијели комунисти. Сигурно су драгуље узели, а светиње побацали.' Слично је о томе говорио и тадашњи ђак, а потоњи архимандрит острошки, отац Серафим (Кашић), а један Црногорац-партизан, коме ја име не знам, што је радио на откривању злата у Острогу, изјавио је: 'Оче, тамо су биле неке свете ствари. Однесене су у Титоград и по наређењу Блажа Јовановића, стављене у трезор'.

Ишао сам секретару тадашње Вјерске комисије, Божу Мартиновићу, и он је рекао да су рука Светог Јована Крститеља, честица Часног Крста и икона предате Музеју на Цетињу, по наређењу Марка Орландића. Рука Светог Јована и честица Крста су предате Манастиру Светог Петра Цетињског и док смо постављали манастирску ризницу извршили смо провјеру: рука Светог Јована нема читава два прста, мали и до малога, иначе је у цјелини очувана, до лакта."

Четири десетљећа бјеху оне опет скривене прво на мјесту непознатом, па у ризници Цетињског манастира, све док их, као некад архијереј Константиновог града, не узе на руке архијереј града Ивана Црнојевића, о Ивањдану године 1993., и док се рука највећег рођеног од жене поново не показа међу људима.