КАКО СУ ХИТЛЕР, ХРУШЧОВ И ЈЕЉЦИН ПОКЛAЊАЛИ РУСКИ КРИМ УКРАЈИНИ (Дио 2)

 Особеност формирања  аутономих репубила на почетку 1918. г.

Особеност формирања аутономних република почетком 1918. г. карарактерише то што су оне изникле у оквирима  пређашњих административно-територијалних јединица. У том смислу није спадала у изузетке ни Таврическа Републикам у коју су ушли сви рејони Таврическе губерније, распрострти како на полуострву, тако и на копну.

 У ширем контексту до данашњих дана  предисторија  предаје Крима (Кримске области  РСФСР) Украјини  у фебруару 1954. г.   још није  добила дужно, објкективно  расветљавање у руској историографији, истичу  истраживачи Валериј Панов и Алксеј Чичкин у прилогу на ову тему публикованом недавн на порталу „Ститие. ру“из којег су коришћени неки подаци у овом тексту.

Руководство Кримског обкома КПСС већином против  отуђења Крима  од Русије

Мало је познато, на пример, да је рукводство Кримског обкома КПСС  у већини било против против  отуђења области од Русије  и залагало се да јој се врати истријски назив „Таврическа „.

Тако се према официјелно  недовољно  потврђеним чињеницама, још у октобру 1952 . г. први секретар Кримског обкома партије  П. И. Титова, као делегат  XIX  конгреса КПСС (последњег одржаног за Стаљинова живота)  обратио Стаљину  с писменим предлогом о преименовању Кримске области у Таврическу. По мишљењу предлагача, то би у поптуности било  саобразно историји стварања области. Титов  је  такође апеловао на  рехабилитацију заборављене Совјетске Републике Тавриде. Он је сматрао да је крајње време да  Кримска област РСФСР „ поврти своје, руско, росијско, име“.

Предлог  Титова није претходно био разматран на Кримском обкому КПСС, пошто се против такве иницијативе изјаснио  други секретар обкома Д. С. Пољански,  (о 1952-1953. председник Кримског  обласног извршног одбора, а од 1953-1955-први скретар Кримског обкома). Зато је  Пољански и подржао   прелазак Крима у састав УССР.

У том контексту је значајна и оцена  коју је 1960-их. дао Георг Мјањиков, други секретар Пензенског обкома КПСС о Д. С. Пољанском:

„Сећам се како је он почео да се уздиже. Хрушчов, Титов  и он су се срели на Криму. Родила се идеја о предаји Крима Украјини. Титов је идеју одмах одбацио, док је Пољански рекао како је то „генијална идеја „.

Другог дана су сазвали пленум Кримксог обкома, Титова су искључили, а Пољански  је постао први секреар обкома (белешка у девнику   4. 2. 1973. Георгоја  Масњикова, тадашњег другпг секретара обкома КПСС у Пизи).

Стаљин је одуговлачио са одговором Титову

... Стаљин је одуговлачио са одговором Титову. Али по сећању неких  колега  Титова до којих су дошли  истраживачи Валериј Павлов и Алексеј Чичкин, а које је пренео портал „Столтие . ру „, у пролеће 1953. и касније он се позивао на кратки Стаљинов одговор који му је лично послао у јануару 1953., по кјему је наводно“ предог интересантан, а можда и правилан. То питање ће  размотрити и решити“, написао је, наводно, његов коресподент, Јосиф Висаронович, два месеца пре  него ће умрети.

 Управо је о том   Стаљиновом мишљењу Титов говорио  Хрушчову и Пољанском средином новембра  1953. г. кад је одлука  о предаји Крима Украјини практично већ била донета.

Иницијативе  Стаљина о преименовању  кримско-татарских назива у руске

Иницијатве Стаљина  да се почевши од 1940. године  кримско-татарски називи преименују у руске  , помињу сењ много извора.

Тако је комплексан пројекат преименовања  на Криму датиран још од 25. септембра 1948. кад је  Кримски  обком усвојио закључак „О преименовању насељених места, улица и  поједних видова рада и других татарских  назива „.

Истина, тада нје било планирано да се преименује и сам Крим. Али још од  1944-1946  већ је било преименовано 11 од 26 кримских рејонскох центара, па је тако на пример Ак-Мечтејски  рејон  је постао Черноморски, Лариндорфски- Првомајски. Преименовано је у то време више од 327 села. Планирано је било да се у периоду од 1948-1953 преименују и неки градови.

Међутим, са преименовањем градова се некако отегло. По неким  изврима, није искључено да  су у крајњем случају  тај процес одлагли  Берија, Хрушчов, Каганович, Пољански. А после Стаљинове смрти  од плана  промене имена кримских гардова се потпуно одустало.

Улога Керча у  заснованости руског присуства на Криму

Руски истражиавчи  посвећују у последнње време од избијања укрјинске кризе  све више пажње  историјској утемељености опраданости руског присуства на Криму позивајући се на открића  да је руски фактор на овом полуострву био заначајан  још задуго пре његовог уласка у састав  Руске империје:
„... године 1771. руска војска је заузела Керч и  њему суседну  тврђаву Јеникале  . На основу мировног  уговора   с  Турском (1774. ) тај град са тврђавом је први на територији Крима  ушао у састав Русије. “

Треба истаћи да је  баш та улога Керча  и у целом Керченском полуострву  и у руском осваајњу Крима  била основа за предлог Титова  упућен Хрушчову и  Пољанском који је он поновио у јануару 1954. г., а односио се  на укључењу тог, то јесте источно-кримског  региона  са статусом   Кереченске области у састав РСФСР.

Титов  је тада  с разлогом сматрао да РСФСР  несврсисходно и неоправдано „ одлази „ са Крима, а захваљујући новој области  стратешки  важана  Керченски (азовко – црноморски) морски теснац  остаје у саставу РСФСР. “

„Кречевску“ идеју  Титова одбацили су хрушчовци, при чему  је Керченски теснац био  сачуван за Украјину.

Делимична рехабилитација Титова након 27 година

Тек 27.  година након предаје Крима Украјини  П. И. Титов је био поменут на списку  рукводилаца Кримског обкома  у хроници  коју су под називом „Кримска област“ објавили  М. М.   Максименко и Г. Н. Губенко. Како наводе историчари Валериј  Панов и Аллексеј Чичкин  на порталу „Столетие. ру „, према сећању  Николаја Бизжилина, сина Н. А. Визжилина  (1903-1976), који је од 1950. до 1957. г. био заменик председника Комитета Сверуског друштва  за културне везе с иностранством (ВОКС), Визжилин –старији је „хвалио Павла Ивановича Титова, свог  суседа на Кутузовском проспкету -крепког, одлучног и   храброг човека, који је у стаљинским временима био изабран за  првог секретара обкома Крима....

„П. И. Титов  се категорички супростсвљао Хрушчову  поводом његове намере да Крим поклони Украјини-то треба истаћи зато што  данас  за  залагања супротна Хрушчову и његовом „поклону „  практично нико не зна. Титов је имао сталне сукобе  с првим секретаром ЦК  поводом тог питања  због чега је  са позиције  неприкосновеног   лидера Кримске области био  дергадиран у  једног од заменика министра пољопривреде РСФСР. То је  било вртоглаво понижење   које је Павла Ивановича  избацило  са врха  ешалона   врховне влсти, “ наводи се у успоменама  Визжилиана –старијег како их је забележио његов син.

Присталица идеје да се Крим преименује у Таврију  био је и П. В. Бахмуров, секретар  Президијума Врховног Совјета  РСФСР  средином 1940-их и почетком 1950. -их година.

То  су само неке од чињеница  везане с пројектом укључивања Крима у састав  Украјине, којему су, као што је већ речено, претходнио план повећаног  руског  присуства на Криму  и његовог поновног преименовања у Таврију. Али тај пројекат о преименовању у Таврију  био је  напуштен после 5. марта 1953. г.

Тако су и Титов и његов глани пројекат за време владвине   Хрушчова  били зборављени.

Треба истаћи да  много тога везаног са предајом Крима Украјини ни до данас није расветљено.

Кримска АССР је постала аутономна творевина са сачуваним аутономним карактером

Принципијелно  важино  би било пре свега разјаснити   питање каквог је карактера била аутономија Крима, сматрају истраживачи Валериј Панов и Алексеј Чичкин.

Подсећмо да је Лењинова влада (Совет народних комесара, совнарком) у почетку  стварала два типа аутономије, али се с временом задржала само један, национални.

Кримска АССР  је постала уникална аутономна творревина која је и дање сачувала територијални  карактер.

Према савезном попису становништва  1939. г. на Криму је било 49, 6 % Руса, кримских Татара 19, 4“, а Украјинаца 13, 7 %, Јевреја 5, 8 %, Немаца  4, 6 %.

За време рата  број станвника на полустрву је знатно смањен, његов етнички састав је пртетрпео корените промене, па је 30. јуна 1945. г. Кримска АССР   преобразована у Кримску  област.

Нацисти  за време окупације побили 25. 000 кримских Јевреја

За време окупације хитлеровси су уништили 25 хиљада  кримскх Јевреја. Побили су  заправо све  који  нису могли или нису хтели да се евакуишу.

После рата у саставу становништва су преовлађивалу Руси и Украјинци.

 Још у августу 1941 чекисти су са Крима евакуисали  до 50 хиљада Немаца чији преци су   су се ту населили још у време Јекатарине  II. Образложење кривице  било је за све исто:“припадност Хитлеровим окупатрима“. Треба нагласити да је за такву формулацију било основа.

Одузимање Крима од Руисије и поклањање Украјини  трајало само 15 дана:почето 4. , завршено  19  фебруара 1954.

Пре неколико година у Симферопољу  на руско-украјинском „округлом столу „ Валентина Годејко, руски експерт, политиколог, старији научни  сарадник Института земаља Савеза Независних Држава (СНГ) је  у свом саопштењу  је говорила о открићу   до којих је дошла током својих истраживања:
„У архивама сам нашла интерсантни спис заведен под број  721/1 о одузимању   Кримске области из сасатава РСФСР и његове предаје  УССР. Почето 4. фебруар 1954. г., завршено 19. фебрура  1954. То јесте, само  15 дана  је требало да се  Крим „испоручи“ и томе  створи у будућнопсти такав озбиљан проблем не само за његове становнике и да се постави мина у перспективе  руско-украјинских односа. “

 Хитлер –претеча Хрушчову и Јељцину

Валентина Гоједнко је том приликом навела и цитат из књиге „Нирнбершки процес „ који гласи :
„Хитлеру  је  првом пало на памет да  отргне Крим од Русије  и припоји га Украјини. Фирер је сматаро  да је то генијално рзрађен начин  да се две највеће словенске земње до те мере заваде да постану смртни непријатељи.

Украјини Крим у суштини није потребан, али из ината  га она Москаљама неће дати. А Русији ће  и Крим  бити  необично потребан  и она се  никад   неће помирити  са његовим присаједињењем Украјини. “

Легитимна предаја  територија само  споразумом

Гојденко је завршила своје иступање    следећим речима:
„Последњи  међународно-првни  акт у односу на Крим с тачке гледишта  легитимности и правне утемељености-био је Манифест Јекатарине Велике од 8. априла  1783. г. То је био договор. То јесте, с тачке гледишта међународног права, свака територија се предаје споразумом. Само се то може сматрати  легетимном предајом“.

За разлику од већине аутономија у којима је било сатароседелачко становништво, Кримска АР није била татарска

За разлику од већине аутомја  у кјима је преовлдавло   етнико  староседелачко  становништво, Кримска Аутономна Република  није била татарска.

 Више од 2/3  становништва Крима су  били Руси и само једна трећину су чинили народи који су се овде населили пре Руса и представљали  староседелачко становништво.

Заједно с тим совјетско рукводство у договору са кемаловском Турском на руководеће положаје  је  традиционално  постављало  кадрове татарског порекла. Тако се стварао привид да је Кримска аутономија, као и све друге, била национална.

Као што је познато, у складу са указом  Државног комитета одбране од 2. маја 1944. Татари су са Крима били протерани.

Кримска област је преобразована поново у Кримску АССР  у саставу Украјине 1991.

Кримска област је 1991. г. преобразоавана у Криску АССР у сасатаву Украјине.

Масовним повратком Татара у исторјску постојбину 1987. етничка карта Крима  се поново мења

 Масовним повратком кримских Тататар у историсјку постојбину 1987. етничка карта  Крима  поново је почела да се мења.

Између два пописа  становништва  1980. и 2001. г. део руског становништа на полуострву се смањио са 65, 6% на 58, 3 %, Украјинаца с 26, 7 5 на 24, %3, . При томе је удео кримских Татара повећан са 1, 9% (1980. ) на 12 % (2001. )

Самопроглашени „меџалис“ (парламенат) татарског народа  је практично алтернативна  власт органа управљања на значајној територији аутономије.

Дужност сваког муслимана је борба за стварање  светског Калифата

Међу кримским Татарима  су распростањене идеје о томе, да је  Осмалински калифат, који је укинуо Мустафа Кемал Ататурк, био наследник државе коју је основао пророк Мухамед.

Сходно тј идеји, дужност сваког муслимана  је да се бори за стварање Светског Калифата, који ће наставити претходну традицију.

Најчудније  у целој  тој причи  је подршка коју  татарски сепаратисти са Крима пружају необандеровској партији „Слобода „ и сличним  украјинским структурама  националистичког усмерења.

Они заједно са исламистима позивају да се Кримско полуострво почисти од „нетатарског елемента „, имајући при то у виду  Москалије.

А шта ће бити са Украјинцима који од вајкада  живе  на Криму ?

Исламисти су у лицу „чистокрвних патриота Украјине“ нашли снагу која их подржава у њиховој нетрпељивости према нетатарском, а то значи и украјинском становништву Крима.

Колико год то чудно звучало, практично  украјински националисти  пружају подршку онима који ратују за   раздор Украјине.

 Богдан Безапаљко, заменик директора Центра  украјинистике и белорусистике МГУ  овим поводом каже:

“... треба схвтити да је постојање исламиста изазвано спољним факторима. Главни значај  Крима је  што  је он база војно-поморских снага  на Црном мору. И то у основи  флоте Русије.

Западним државама је свеједно шта ће бити са становништвом Крима, како ће се на њему развијати ситуација. Оне подржавју било какаву акцију која би могла довести до стешњавања Руса.

И тако је судбима Крима била решена  и недрима партијско-бирократске  машине.

А управо у овим данима пре 60 година  Крим су „преселили „ из РСФСР у УССР.

Како је тада истицано у званичним  докумнетима, “поштујући територијалну  тежњу Кримске  области к Украјинској ССР“, а такође и као „ сведочанство  бзграничног поверења  великог руског народа у украјински Народ“.

Погледајте предходни текст (дио 1)