BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Го­во­ри­ли срп­ски да се бо­ље раз­у­ме­ју

Го­во­ри­ли срп­ски да се бо­ље раз­у­ме­ју
26.05.2024. год.
Ви­јет­нам се у то вре­ме звао Анам, па су Ана­ми­ти, као ла­ка пе­ша­ди­ја, ти­ра­ље­ри, чи­ни­ли део са­ве­знич­ких сна­га


Као део фран­цу­ских ко­ло­ни­јал­них сна­га, Ви­јет­нам­ци су се за­јед­но са Ср­би­ма бо­ри­ли на Со­лун­ском фрон­ту. Ви­јет­нам се у то вре­ме звао Анам, па су Ана­ми­ти, као ла­ка пе­ша­ди­ја, ти­ра­ље­ри, чи­ни­ли део са­ве­знич­ких сна­га ко­ји су про­би­ја­ли аустро­у­гар­ско-не­мач­ко-бу­гар­ски бе­дем од 1916. до 1918. го­ди­не. На те да­не оста­ла су при­бе­ле­же­на се­ћа­ња вој­ни­ка из фран­цу­ске бол­ни­це, у Си­ди-Аб­да­ла­ху крај Би­зер­те.


Ула­зе­ћи у је­дан од пе­де­сет па­ви­љо­на, при­чао је Алек­сан­дар Та­дић, и сам сме­штен у бол­ни­ци, ад­ми­рал Ге­прат на­и­шао је на бол­ни­ча­ра Ана­ми­та, ко­ји у бе­лој уни­фор­ми ста­де мир­но и по­здра­ви га: „Па ка­ко је, Ана­ми­те?”, упи­та га, а овај од­го­во­ри: „Том­бро, мон ами­рал.” Не раз­у­мев­ши, Ге­прат по­но­ви пи­та­ње и до­би исти од­го­вор: „Том­бро, том­бро”, на шта се обра­ти управ­ни­ку бол­ни­це у прат­њи, пу­ков­ни­ку Ми­хе­лу, ре­чи­ма да је из­не­на­ђен да бол­ни­чар Ана­мит го­во­ри срп­ски. „Да, го­спо­ди­не ад­ми­ра­ле, сви Ана­ми­ти без из­у­зет­ка спо­ра­зу­ме­ва­ју се са бол­ни­ча­ри­ма Фран­цу­зи­ма ис­кљу­чи­во на срп­ском је­зи­ку. И јед­ни и дру­ги зна­ју са­мо огра­ни­чен број срп­ских ре­чи, али ипак до­вољ­но да се мо­гу ле­по раз­у­ме­ти.”

„Па до­бро, је­сте ли раз­ми­шља­ли о то­ме ка­ко је до­шло до то­га да се они спо­ра­зу­ме­ва­ју на тре­ћем је­зи­ку, пот­пу­но стра­ном и за јед­не и за дру­ге?”, упи­та ад­ми­ра­ла Ми­хе­лу, на шта му пу­ков­ник сле­гав­ши ра­ме­ни­ма од­го­во­ри да им „из­гле­да срп­ски је­зик пру­жа бо­ље мо­гућ­но­сти да на­ђу за­јед­нич­ки је­зик. Ге­прат ни­је од­у­ста­јао. „На­про­тив”, то је и за нас и за Ана­ми­те вр­ло, вр­ло те­жак је­зик, али тре­ба да зна­те да је ов­де реч о на­ро­чи­тој сим­па­ти­ји, на­кло­но­сти, по­што­ва­њу, ко­је обе стра­не га­је пре­ма Ср­би­ма”, при­бе­ле­же­но је у књи­зи „Гол­го­та и Вас­крс Ср­би­је 1916–1918” се­ћа­ње вој­ни­ка Алек­сан­дра Та­ди­ћа, ко­ји је пре­при­чао још је­дан до­га­ђај из фран­цу­ске мор­на­рич­ке бол­ни­це.

У Си­ди-Аб­да­ла­ху не­го­ва­ни су пре­те­жно срп­ски вој­ни­ци, али је ту исто­вре­ме­но би­ло и са­би­ра­ли­ште са­ве­знич­ких рат­ни­ка са Со­лун­ског фрон­та, као и оних ко­ји су пре­тр­пе­ли бро­до­ло­ме од под­мор­нич­ких ак­ци­ја у Сре­до­зем­ном мо­ру. Та­ко је бол­ни­ци увек по­ред Ср­ба би­ло и Ту­ни­ша­на, Ал­жи­ра­ца, Ма­ро­ка­на­ца, Се­не­га­ла­ца, Су­да­на­ца, Ана­ми­та, Ин­ду­са и дру­гих. Јед­ног је­се­њег да­на 1918, при­по­ве­да Та­дић, тор­пе­до­ван је у Сре­до­зе­мљу фран­цу­ски брод „Сан­та Ана”, ко­ји је од Тон­кин­шког за­ли­ва до Со­лу­на при­ку­пљао рат­ни­ке са бо­ло­ва­ња и од­су­ства са Со­лун­ског фрон­та. На бро­ду их је би­ло 900, од ко­јих је спа­се­но бли­зу 800 и упу­ће­но на ле­че­ње у бол­ни­цу Си­ди-Аб­да­лах. По­сле не­ко­ли­ко да­на ле­че­ња и од­мо­ра, то­пао сун­чан дан бро­до­лом­ци су ко­ри­сти­ли да про­ше­та­ју огром­ним бол­нич­ким пар­ком за­са­ђе­ним пал­ма­ма и ма­сли­на­ма. По клу­па­ма и тра­ви по­се­да­ли би вој­ни­ци ра­зних бо­ја ко­же, раз­ли­чи­тих на­род­но­сти и за­ни­ма­ња, а вре­ме пре­кра­ћи­ва­ли и игра­њем том­бо­ле.

„Пред сва­ким од њих су би­ле две или ви­ше та­бли са го­ми­ли­ца­ма ша­ре­ног па­су­ља. Ви­ка­чи бро­је­ва сме­њи­ва­ли су се по­сле сва­ке од­и­гра­не пар­ти­је, ваљ­да из пре­до­стро­жно­сти од мо­гу­ћих зло­у­по­тре­ба. За­вла­че­ћи ша­ку у ке­су, они би из­вла­чи­ли бро­је­ве и гла­сно их об­ја­вљи­ва­ли: „два­де­сет три”, „се­дам­де­сет”, „осам” и та­ко ре­дом, а из го­ми­ле би, по­вре­ме­но, не­ко до­вик­нуо: „Мућ­ни, мућ­ни!”, све док пр­ви до­бит­ник не би по­ско­чио с ме­ста и уз­вик­нуо: „До­ста! Има па­ри!” Сви ти вој­ни­ци, без об­зи­ра на то да ли су би­ли бе­ле, жу­те, мр­ке или цр­не ра­се, без об­зи­ра на то да ли су при­па­да­ли африч­ким, азиј­ским или европ­ским на­ро­ди­ма, при игра­њу том­бо­ле спо­ра­зу­ме­ва­ли су се са­мо срп­ским је­зи­ком, за­пи­сао је Алек­сан­дар Та­дић.


Дарко Николић:

Тачан број погинулих анамита на Солунском фронту није познат, али, од француског Института за упоредну стратегију сазнао сам током истраживања за наставак књиге „Гвоздени пук“ да је око 43.000 Вијетнамаца имало статус борца у Првом светском рату, а да их је страдало 1.123. То је око 2,6 одсто.

Имајући у виду да су око 2.000 војника из Анама, односно Вијетнама, били саборци наших предака који су испред Солуна гласно маштали о слободи – ако их је и тамо 2,6 одсто страдало, логика каже да је мртвих онда било 52. Међутим, не треба тек тако узимати здраво за готово ову рачуницу, јер су на Западном фронту многи Вијетнамци служили у бројним другим родовима војске, а „веома често“, како кажу у поменутом Институту, у неборбеним јединицама (санитет, возачи, инжињерија…), а у Солун су стигли само борци из Анама.

Дакле, може бити да их је за слободу Србије погинуло и више од 52, помислио сам када сам истраживао ову причу и онда погледао податке са Зејтинлика. Сви знамо колико је то гробље битно за нас, наравно, али – да ли сте знали да је тамо више сахрањених војника Француске (8.089) него Краљевине Србије (око 7.500)? А међу оним француским гробовима је „… 398 гробова тираљера анамита и Мадагаскараца…“


Извор: Политика / Дарко Николић - vidovdan.org (Ф)


  • Извор
  • Танјуг
  • Фото: Википедија/ vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Очекује се да ће 10,3 милијарде људи насељавати планету до 2080-их пре него што почне пад


Пјонгјанг је у суботу бацио око 90 балона отпада изнад суседне престонице и околног региона

Совјетска власт није знала како да после рата поступи са казненом СС бригадом „Дружина“ која је прешла на њену страну. Тај проблем се неочекивано решио сам од себе


„Гледао сам како са малих пољских аеродрома, на којима су били дислоцирани у Срему, полећу осамљени југословенски ловци, храбро насрћу на огромне бомбардерске формације и у пламену се сурвавају...


Многобројне обавезе, као што је посао, брига о породици, одржавање пријатељстава већини особа одузимају много времена, па они често требају помоћ. Зато су ту ситнице, као што су геџети...


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА