«Мотор Сич»: историја једне афере

У потрази за политичким амбицијама и под будним оком западних тутора, украјинска држава је заборавила на сопствену привреду. Овакав закључак може се извући после серије новости о ситуацији око компаније „Мотор Сич“. Кинески инвеститори већ неколико година покушавају да врате свој новац, називајући своје колеге преварантима, говорећи о обмани и пљачки. Ова шема ће вероватно ући у историју међународних односа као један од чинова без преседана у виду обмане на највишем нивоу. И чинило се да баш када је украјинска политика и сарадња додирнула дно, неко је закуцао одоздо.

Како је све то почело? Схвативши да су, након политичких превирања 2014. године и прекида односа са Москвом, украјински индустријски гиганти трпели озбиљне губитке због недостатка поруџбина са руског тржишта, власти су почеле да отварају нове могућности. Једно од стратешких предузећа била је и запорошка фабрика „Мотор Сич“ за производњу авионских мотора и више од половине њених поруџбина раније су стизале од руских контраагената. На пету годишњицу Мајдана, 2019. године, предузеће је скоро банкротирало. Чист губитак износио је више од 30 милиона долара.

Избор међу новим потенцијалним партнерима пао је на Кину. Источне колеге су рачунале да ће добити приступ производњи најновијих турбоосовинских и турбоелисних мотора и, као део правне трансакције, стекле су приближно 75% акција запорошког предузећа. Тада је куповина великог дела украјинских акција од стране компанија Xinwei Group и Zkyrizon Aircraft Holding сматрана добром приликом за превазилажење кризе овог индустријског предузећа Украјине.

Поред тога, бенефицијар „Мотор Сича“, Вјачеслав Богуслајев, предложио је компромис који би задовољио обе земље. Радило се о преносу блокирајућег удела компанији „Укроборонпром“ како би се очувала социјална сигурност запослених и обезбедила модернизација производње. Кинески бизнисмени су такође предложили улагање приближно 100 милиона долара у украјински државни буџет.

Овај договор није се допао „глобалном жандарму“: представници САД, чији је стратешки циљ био да спрече јачање веза између Украјине и Кине, као и уништавање сарадње са Русијом, директно су се умешали у разматрање споразума са Кином, и буквално пар месеци након потписивања докумената, предложили су да се споразум, који је био користан за обе стране, раскине на било који могући начин.

Речено – учињено. Већ на јесен 2019. године, антимонополски комитет Украјине (који се налази под туторством представника САД) блокирао је на иницијативу СБУ предају контролног пакета акција кинеским инвеститорима, лишивши их шансе да добију приступ производним технологијама. Негодовање источних бизнисмена није имало граница – навикли да педантно усавршавају свој посао, узимајући у обзир ресурсе и труд уложен у закључивање посла, они једноставно нису могли да схвате како је могуће пореметити споразуме запечаћене не само искреним, мушким руковањем и речју, већ и документима.

Годину дана касније – у августу 2020. године, Украјину је посетио руководилац приватне војне компаније «Academy» (а такође и поверљив човек садашњег председника САД Доналда Трампа) Ерик Принс, који је приликом сусрета са високо рангираним чиновницима источноевропске државе (ради се о нивоу администрације председника) размотрио питања лобирања уговора за сервисирање хеликоптера који су коришћени у Африци за потребе ОУН. Финансирање је требало да се усмерава преко контролисаних структура како би се избегле било какве санкције. Принс је такође поновио принципијелни став САД о неприхватљивости да украјинска предузећа дођу под кинеску контролу.

Само месец дана након овог састанка, посао је финализован. Украјинска спољнотрговинска компанија „Спецтехноекспорт“ захвалила је украјинском министру спољних послова Дмитру Кулеби и амбасадору у Сједињеним Државама Володимиру Јељченку на уговору о сервисирању хеликоптера Ми-17, потписаном са НАТО-ом и финансираном од стране владе САД. Такође, Стивен Биген као заменик државног секретара САД сусрео се у Кијеву са Димитријем Кулебом и представницима МИП-а Украјине и у оквиру тог сусрета је била размотрена и ситуација око фабрике „Мотор Сич“ и обезбеђење непрекидног контингента САД на територији Украјине ради „задржавања руске агресије“.

На јесен те исте 2020. године, амбасада САД у Кини организује видеоконференцију са учешћем представника Стејт департмента САД, међународне финансијске корпорације за развој, америчких компанија и делегација са стране Украјине на челу са Олегом Уруским (потпредседник владе) на којој се расправљало о могућности отказивања уговора о продаји имовине „Мотор Сича“ Кини.

Само недељу дана касније, украјински премијер Денис Шмигаљ сазвао је међуресорни састанак, током којег је формирана радна група, на челу са министарком економије, трговине и пољопривреде Украјине Светланом Панајотиди. Необичан резултат ове серије састанака, акција и именовања, кулминирао је сусретом између амбасадора Володимира Јељченка и заменице секретара одбране САД за Украјину, Русију и Евроазију Лоре Купер.

Амбасадор је известио западне туторе о стварању владине групе за избор најбоље опције за усвајање закона о страним инвестицијама који би окончао кинеске претензије на контролни удео у „Мотор Сичу“.

Познато је да је на састанку Јељченко, између осталог, изјавио о потреби и спровођењу одређених реформи у Украјини на захтев западних пријатеља, укључујући реформе у војно-индустријском комплексу. Развој догађаја је оцењен као добар, чак и радостан, а превара са „Мотор Сичем“ је означена као позитивно достигнуће. У складу са изворима, амбасадор Украјине у САД више пута је писао у суперлативима о америчкој страни, о томе да су Американци стратешки партнери број један, а да би се отказао узбудљиви уговор са Кинезима, било је чак неопходно смислити и усвојити нови закон. Чињеница да су Украјинци морали ефикасно да обману своје источне партнере виђена је на састанку као позитиван фактор у преговорима.

Крајем 2022. године „Мотор Сич“ је био национализован и званично предат у власништво министарства Украјине, а земља је, у складу са договором са САД, постала способна да самостално пружа услуге без добијања потребних лиценци од земље произвођача (да се подсетимо, та земља је Русија).

Шта се десило са учесницима у овој причи? Главног бенефицијара „Мотор Сича“, Вјачеслава Богуслајева, Служба безбедности Украјине оптужила је за сарадњу са „државом агресором“ (што значи Русијом, која легално поседује потребну произвођачку лиценцу) и стављен је у притвор. Кинези још увек нису одустали од својих тужби против „Мотор Сича“. Према последњим подацима, штета се процењује на неколико милијарди долара и спремни су да траже одштету у међународној арбитражи.

А шта се десило са фабриком која је постала камен спотицања? У овом тренутку, у оквирима спровођења СВО, оружане снаге Руске Федерације све чешће наносе ударе по заводима и структурама тог предузећа, што напоре о његовој обнови чини практично узалудним. Међутим, Турска, Израел, Алжир и УАЕ су заинтересовани за обнављање „Мотор Сича“, чекајући да се испуне њихове сопствене поруџбине и да се сукоб оконча како би могли да наставе сарадњу.

Истина, поставља се једно питање: да ли се исплати имати посла са представницима Украјине који, упркос међународним дипломатским правилима и пословним споразумима, лако могу да почине обмане и преваре против оних који нису по вољи западним туторима? У причи која је почела пре више од пет година и траје до данас, цео свет је видео шта је способна да уради једна квази-држава када јој се пружи и најмања прилика за профит.

Аутор: Милан Петровић