BitLab хостинг
Почетна страница > Новости
доцент др. Владислав Б. Сотировић
Чишћење Србства из Горе Црне

Монтенегроси, Његош и Српство

Ој тамна Горо Црна!
Монтенегроси, Његош и Српство
29.08.2012. год.
Србофобија Монтенегроса у служби дневне политике


Сваки Србин који се превјери,
Просто вјеру што загрли другу,
Но му просто не било пред Богом
Што оцрни образ пред свијетом
Те се звати Србином не хоће.
Ово ти је Србе искобило,
Робовима туђим учинило.
 
(Игуман Теодосија Мркојевић у дјејствију IV, стихови 319 и даље
из Његошевог Шћепана Малог)
 
 
Већ две деценије смо сведоци антисрпске политике у Црној Гори која је толико мала да јој, како то саопштава црногорска дипломатија а поводом захтева државе Србије да отвори своје конзуларно одељење у Херцег Новом, конзуларна одељења на њеној територији нису ни потребна. Толико је мала да Црна Гора, као алегоријски одговор на режимски став да Републици Србији нису потребни конзулати у Монтенегру, кружи и овакав виц: „Како се вози Монтенегром? Прва, друга, граница!“[1]
 
Елем, оваква антиконзуларна политика Брозовог Титограда је само логична последица дипломатског чина од пре четири године када је Милов режим признао шиптарску Републику Косова на србском КосМету.[2] Једном речју, и даље смо сведоци тимског и добро испланираног сценарија расрбљавања „српске Спарте“, како су становници Црне Горе сами некада називали своју отаџбину, како на политичком тако и на националном и културолошком нивоу. Тако су монте-титогорски академици и званично успели да обзнане „црногорски језик“ као неовисан у односу на своје чисто српске корене и биће, што ће се легализовати и новим Уставом Црне Горе, али језик у који се на крајње вештачки начин намерно убацују хрватски изрази како би се што више расрбио а лексички приближио западним „цивилизованијим“ еуропејским сус(ј)едима (тако ћете у црногорском говору у јавној упораби наићи на реч „заповијед“ уместо „заповест“)[3] док се у исто време „бизантијска“ ћирилица са очитим гађењем замењује „цивилизираном“ латиницом (на путовници Монтенегра све информације на домаћем језику су исписане искључиво и само латиницом).[4] Политички естаблишмент Монтенегријане је очито већ одавно између опортунистичког чувања политичке задњице или моралног образа одабрао прву варијанту.
 
Мора се констатовати да је признавање шиптарске Републике Косова од стране титогорске Монтенегријане само логична последица најмање двадесетогодишњег смишљеног рада на десрбизацији Црне Горе од стране србофобичне политичке и академске елите у земљи најславнијег србског и јужнословенског песника - Петра Другог Петровића Његоша који се и сам ни крив ни дужан нашао на удару “дукљанског академског ижењеринга”. Међутим, Његош је у свим својим делима био недвосмислено јасан по питању етнонационалне припадности и себе самога и своје пастве и својих поданика што се не може преправити никаквим “инжењерингом”, било политичким, било академским. Оно што је владика написао, написао је и то стоји за вијек и вијекова.[5]
 
Владика Српске православне цркве и световни управник Црне Горе Петар Други Петровић Његош (1813.–1851. г.) је у свим својим радовима као и државничким повељама и дипломатској преписци своје поданике јасно и недвосмислено називао Србима, тј. етнонационална самобитност становника Црне Горе је могла бити само србска с обзиром да су им и порекло и традиција, обичаји и језик били еминентно србски. Познато је, нпр., да само етнонационални Срби славе славу што је управо био и остао случај са Његошевим поданицима (уосталом исто као и са македонским Словенима који се данас национално опредељују као „Македонци“). За Његоша је термин „Црногорац“ био регионалног карактера али никако као посебан етнонационални или етнолингвистички етноним којим би се означила посебна етнонација тзв. Црногорци (преведено на „цивилизованије” западне романске језике са домаћом изговорном традицијом - Монтенегроси). Другим речима, из свих Његошевих дела јасно провејава порука да су сви „Црногорци“ у етнонационалнолингвистичком смислу само и искључиво Срби који живе на територији (или држави) Црне Горе. У том контексту Његош и пева о „србској Црној Гори“ или о „Цетињу србском“.[6]
 
Његош је још од својих најранијих младалачких песничких радова за себе с поносом говорио да је Србин и од свог србског идентитета се није одрицао до краја живота. Неки од примера Његошевог схватања Црногораца (укључујући и себе самога) као етнонационалних Срба у његовим раним радовима се могу наћи нпр. у песми под насловом Нова пјесна Црногорска о војни Русах и Тураках почетој у 1828. году или у песми Србин Србима на части захваљује (1833. г.). Већ следеће године (1834.) како у посвети збирци Пустињаку цетињском тако и у песми Вуку Караџићу (која се налази на крају писма које је владика упутио Вуку 16. новембра) Његош је још дециднији о Српству његових Црногораца, док у песми Љубомиру Ненадовићу владика Црне Горе отворено позива Шумадију и Црну Гору да заједничким снагама ослободе србско Косово (и Метохију).[7] Термин „Срби Црногорци“ у смислу етнонима за своје поданике у Црној Гори, које на једном месту у истом делу назива и „србским соколовима“, архимандрит Његош је употребио 1833. г. у спеву Глас каменштака („пјесма о јуначким дјелима Црне Горе од 1711. до 1813. године“). Термине „међу србском Црном Гором“, „народ српске Црне Горе“ и „дичне горе србско племе“ владика користи у Слободијади из 1834. г.
 
Засигурно највећи србски песник је своје капитално дело Горски вијенац из 1847. г. (за које се слободно може рећи да је врхунац јужнословенске епике) посветио „Праху Оца Србије“ (тј. Карађорђу) а у њему на више места пева о становницима Црне Горе као Србима и у исто време јадикује над злом судбином која је задесила читаво Српство након Косовског боја 1389. г.[8] Као српске земље недвосмислено наводи читаву област Балкана „од Дунава до мора Сињега“ укључујући и његову Црну Гору у коју се након косовске погибије „шта утече испод сабље турске збијежа у ове планине“ јер наводно Црна Гора остаде још једина непоробљена и слободна србска земља која преузе аманет да се бори за србско име и свету слободу свих Срба полажући право наследства српске средњевековне државне и културне баштине укључујући и свету српску земљу Косово и Метохију.[9] Стога је, као што је већ напоменуто, након Првог и Другог балканског рата (1912.–1913. г.). између Београда и Цетиња дошло до споразумне братске поделе косметске и рашке земље тако што је Косово укључено у Краљевину Србију а већи део Метохије у Краљевину Црну Гору док је северни део Рашке припао Србији а јужни Црној Гори. Метохија се из истих разлога нашла и у Зетској бановини (као уједињеној Црној Гори) Краљевине Југославије (заједно са Дубровником и Херцеговином).[10] Да се само потсетимо да је Србија 1913. г. управо из разлога обнављања историјско-државног права Српства својом послатом артиљеријом круцијално помогла војсци Црне Горе да ослободи древну престоницу средњевековне црногорске државности – Скадар као и да је Црна Гора 1914. г. објавила рат Аустро-Угарској након аустроугарске објаве рата Краљевини Србији а све зарад освештења његошевског завета ослобођења и уједињења васколиког Српства (али никако не и стварања икакве Југославије са римокатоличким и подмуклим Словенцима и Хрватима).  
 

 
Да је Његош по свом сопственом уверењу писао на србском језику као матерњем види се из његове посвете епископу Никифору Максимовићу а која је објављена у свесрбском магазину Вука Стефановића Караџића – Даници. Ту он дословце каже:
 
Име ми је Верољуб
Презиме ми Родољуб
Србски пишем и зборим
Савком громко говорим
Народност ми србинска
Ум и душа славијанска.
 
Његова србска етнонационалнолингвистичка самоидентификација се јасно и недвосмислено да уочити и у многим писмима приватне садржине у којима свој србски народ назива „славеносрбима“ који је са осталим Словенима „једнородан“. Тако, у приватним писмима књазу Србије Александру Карађорђевићу (1842.–1858. г.) владика дословце себе назива „србским сином“ и као Србину му је највећа жеља да дође до потпуног јединства и слоге читавог србског народа, а посебно Црне Горе и Србије као једине две независне српске националне државе, што се у форми државно-политичког уједињења Црне Горе и Србије на крају (на несрећу Србије) и остварило у новембру 1918. г.[11]  Да је „општа народа србског радост, моја је радост“ Његош потврђује у писму Александру Карађорђевићу, будућем књазу Србије, 27. октобра 1834. г. док у писму од 25. септембра 1844. г. (Цетиње) упућеног Сими Милутиновићу Сарајлији најдиректније потврђује да су Црногорци Срби тражећи од власти у Србији да лепо приме исељенике из Црне Горе „као браћу Србе“.[12] У исто време је саветовао и црногорску младеж да се најрадије школује у Србији јер тако неће ни најмање изгубити од своје дичне народности а и школоваће се на свом народном језику (писмо Пауну Јанковићу од 12. априла 1845. г., Цетиње).[13]
 
Црногорско полагање права на део косовске традиције је уочљиво код Његоша како песника и владике тако и световног државника „српске Спарте“. Тако је нпр. Његош давао одликовања са ликом Милоша Обилића. Једно такво „косовско“ одликовање је добио и Стеван Книћанин 14. јануара 1849. г. за заслуге одбране српске Војводине у револуционарној 1848.−1849. г.[14]
 
Србски Његош и Србска Гора су постојано бивствовали све до комунистичког преотимања власти у Југославији 1944.−1945. г. Одмах након рата, тј. ни читаво пуно столеће од Његошеве смрти, антисрбска Комунистичка партија Југославије је етапно, здушно, систематски и подло спроводила предратну партијску идеологију и политику на растурању Српства а одвајање наводно етничких Црногораца од етничких Срба је била само једна карика у низу антисрбских потеза пре свега не-српске војно-политичке врхушке КПЈ.[15] Морају се овом приликом напоменути две круцијалне ствари у вези са политиком КПЈ/СКЈ на расрбљавању Црне Горе а сам тим и Његоша:
 
·   Ово расрбљавање је диктирано одозго, било је декретирано и пре свега силом наметнуто. Комунисти су чак донели и посебан указ као акт правне природе којим се Црногорци проглашавају посебним народом, различитим од србског. На исти начин је и сам Његош насилно проглашен Црногорцем у етничком смислу термина, а он сам изврнут морално-естетском руглу чином рушења капеле на Ловћену у којој су му кости почивале на основу његовог тестамента и подизања кичерајског маузолеја као освете победника над побеђеним и као мржње примитивизма над скромношћу. Било је чак забрањено да се поједини делови Његошевих дела цитирају и да се каже да се он сам изјашњавао као Србин, а његов литерарни корпус се сврставао у црногорску или југословенску књижевност али никако у српску.[16] Након рата је чак Горски вијенац издаван без посвете Карађорђу и то претежно латиницом иако је оригинал написан и штампан ћирилицом. Овако гнусне ствари није чак радила ни римокатоличка Инквизиција у Средњем веку која јесте палила и књиге и њихове писце али их није фалсификовала ни софистицирано ни овако простачки и бедно као што су то радили Брозови и Ђиласови комунисти који су Његоша окарактерисали чак и као револуционара и претече комунизма међу Југословенима.
·   Постепено је велики део житеља Црне Горе добровољно прихватио овакву политику не пружајући скоро никакав отпор и пре свега не чувајући свој сопствени и прађедовски образ јер су им образи били од ђонова а душа опортунистичка што најбоље говори о каквом се соју људи радило и још увек ради. Међутим, након слома комунизма и разбијања Југославије 1990.-тих овај сој људи је још здушније и са још већом мржњом наставио да пљује по свему што је србско а количинска маса овог соја се стално повећава. Није на нама да судимо да ли је та врста људи морална фукара или друштвена багра или једноставно има право да се изјашњава како хоће и да пљује по коме хоће у најширем смислу схватања концепта либералне демократије али смо тврдог мишљења да у сваком случају са оваквим сојем људи и нетреба живети у истој држави пре свега из моралних разлога. Једини је проблем у томе што се Србија још увек није отцепила од Монтенегријане и Монтенегроса који је и даље третирају као своју феудалну прћију.
 
На крају да закључимо да је данашње нијекање Српства у делима владике Његоша, као и смишљена десрбизација овог „најсрбскијег србског песника“ од стране разноразних новокомпонованих Дукљана, Монтенегроса, Гороцрнаца... и осталих потомака Титове Горе највећа неправда која се могла нанети не само „најмудријој србској глави“ као појединцу већ и његовим поданицима и земљи коју је водио, а чији почетни стихови народне химне гласе у оригиналу:
Ој, свијетла србска зоро
Мајко наша Црна Горо
 

доцент др. Владислав Б. Сотировић
Универзитет Миколаса Ромериса
Факултет политике и управљања
Катедра за студије политичких наука
Виљнус, Република Литванија
https://vsotirovic.home.mruni.eu
https://www.sotirovic.blog.com
vsotirovic@mruni.eu

 
_________________________________
 
НАПОМЕНЕ:
 
[1] Повесно исправнији међународни термин за Црну Гору би требало да гласи Negro Monte а не Montenegro обзиром да се ова област по први пут тако именује августа године 1435. у пограничном уговору који је србијански деспот Ђурађ Бранковић склопио са Републиком Св. Марка у Смедереву (Константин Јиречек, Историја Срба. Прва књига, до 1537. године, Београд: Слово љубве, 1978, стр. 359−360). Антисрбски и ксенофилско оријентисани вестерн-Монтенегроси су управо из оваквих докумената и преузели западни назив за оно што на домаћем језику већ постоји онако како постоји. Тако би међународна (ауто) ознака за Монтенегријану требало да буде NME а не MNE.  

[2] Мило Ђукановић је можда једним делом пореклом Шиптар.

[3] Сличне тенденције кроатизације србског језика су данас присутне и код дела војвођанских србиста који предају србски језик на универзитетима а код којих између осталих речи нећете наћи реч професорка већ професорица (Milan Ajdžanović i drugi, Научимо србски/Let’s Learn Serbian. Radna sveska 1, drugo izdanje, Novi Sad: Dnevnik-Novine i časopisi, 2006, str. 5 [Univerzitet u Novom Sadu, Letnja škola, Odsek za srpski jezik i lingvistiku, Centar za srpski jezik kao strani]). Вероватно је да ће се касније овако кроатизиран србски језик једноставном политичком одлуком у некој Неовисној Држави Војводини прогласити за војвођански језик којим наводно говоре Војвођани још од најранијег средњег века па до данас.

[4] Монтенегроси очито незнају да се западна латиница као варварско писмо изродила из грчког алфабета исто као и глагољица а од ове ћирилица.

[5] Бокељ Лазо М. Костић чак тврди да је Његош био вероватно и највећи Србин међу свим Србима: “Под највећим Србима људи су обично сматрали оне који су највећу славу Српству допринели. И онда је свакако Његош морао да дође на први план. Он је живео за Српство, чак само за Српство. Он је волео Српство више него ико. Сав његов резервоар љубави исцрпљиван је само према Српству, он није имао никог ни ближег, ни милијег. Нико није ни пре, ни после њега лепше и потресније описао србски национални положај, српске муке и патње. Нико није рељефније истакао српске тежње, нико боље формулисао српске идеале. Његош је био сав Србин и Прасрбин. Ако се икад у једном човеку могао да инкорпорише цео народ, то се инкорпорисало Српство у Његошу ” (Лазо М. Костић, Његош и Црногорци/Његош и Српство, Србиње-Нови Сад: 2000, стр. 89−90).

[6] У овом тексту нас не занима да ли су сви, или већина, становника Црне Горе у Његошево време стварно и били Срби или некакви Црногорци већ нас интересује само истина, а коју поричу многи Монтенегроси, шта је стварно написао у својим делима и сматрао Његош ко је живео у његовој Црној Гори којом је управљао и као духовни и као световни владар. Овде је, иначе, потребно нагласити једну битну чињеницу а то је да Србска православна црква није никада постављала не-Србе на положаје својих митрополита/владика нити је икада иједан митрополит/владика не-Србин служио Србској православној цркви. Да Његош није сматран Србином не би ни могао да буде на положају црногорског владике у оквиру Српске православне цркве што је он засигурно и био.  

[7] Та Шумадија, тј. Краљевина Србија и Краљевина Црна гора су након успешно добијених Балканских ратова 1912.−1913. г. братски поделиле део повесне „Старе Србије“ тако да је Црна Гора „увећана делом Метохије и Санџака“...“У Балканском рату финансијску помоћ Црна Гора је добијала од Србије и Бугарске; у Светском од Савезника, преко Србије“ (Никола Ђоновић, Црна Гора пре и после уједињења, Београд: Политика А.Д., 1939, стр. 76). О Србији и Црној Гори у Балканским ратовима види у: Др Борислав Ратковић, Митар Ђуришић, Др Саво Скоко, Србија и Црна Гора у Балканским Ратовима 1912−1913, друго издање, Београд: БИГЗ, 1972. Краљевина Црна Гора је, иначе, 5. августа 1914. г. објавила рат Аустро-Угарској као вид братске солидарности са Краљевином Србијом којој је Аустро-Угарска претходно објавила рат.

[8] О Косовском боју видети у: Ратко Пековић (уредник), Косовска битка: Мит, легенда и стварност, Београд: КИЗ Литера, 1987.

[9] Црна Гора није након 1499. г., када су Османлије заузеле Цетиње, била слободна и независна земља већ је све до 1878. г. признавала власт турског султана на Босфору (понекад се стављала и под патронат Млетачке Републике) коме је и плаћала трибут а Турци и домаће потурице су сакупљале редовни данак на територији Црне Горе. Тачно је да је Црна Гора као балканска забит и територија која ни саму себе није могла да прехрани уживала фактички широку аутономију али је то била пре свега последица крајње беде и сиромаштва и земље и њених становника а не чојства, витештва и непокореног духа Црногораца који су се редовно и у таласима исељавали сваке године из своје јуначке Црне Горе одлазећи „трбухом за крухом“ у плодније јужнословенске области доносећи у њима и своју милозвучну ијекавицу као и горштачки менталитет. 

[10] Сам владика Његош је револуционарне 1848.−1849. г. имао планове да у Црну Гору укључи Метохију, Дубровник са Пељешцем као и Херцеговину што му тада није пошло за руком али јесте другом Црногорцу Цетињанину краљу Александру Карађорђевићу – Гробару Србије који је 1929. г. у оквиру свог југословенског крпежа од државе створио Велику Црну Гору под називом Зетска бановина. Иначе се сам Александар Карађорђевић понекад изјашњавао као „Црногорац“.

[11] Ово „уједињење“ Црне Горе и Србије, тј. правно гледано анексије Црне Горе од стране Србије, а на основу одлука тзв. „Подгоричке скупштине“ илити „Велике Народне Скупштине Србског Народа у Црној Гори“ од 26. новембра 1918. г. са демократске тачке гледишта није валидно обзиром да се грађани Црне Горе и Србије нису питали за ратификацију овог чина на општем референдуму, тј. плебисциту, а који је неопходан за легализацију овако најкрупнијих политичких одлука народног представништва. Грађани Србије су у односу на грађане Црне Горе били у још неповољнијем положају обзиром да се о овом чину нису уопште питали док су грађани Црне Горе бар формално своју вољу изразили преко својих формално изабраних депутата у скупштини. Међутим, читава поента овог „уједињења“ Црне Горе и Србије је у чињеници да је овом увећаном Краљевином Србијом са Црном Гором владао Црногорац Цетињанин Александар Карађорђевић (иначе узурпатор србијанског престола као другорођени краљевић и то рођен у иностранству) који је само након недељу дана укинуо и читаву државу Србију и то против воље њених грађана. Другим речима, фактички гледано, Црна Гора и Црногорци су апсорбовали Србију и касније од ње направили своју највећу колонију која као таква функционише све до данас.  

[12] Ови црногорски исељеници су као браћа и били примљени у Књажевини Србији, ни као први, а ни као последњи. Многи од њих су у Србији и остали да раде и живе а многи су се докопали и државних функција и угледног места у друштву. Међутим, за разлику од Србије, у родним Његушима владике Његоша данас у ресторанима нема хране и пића за Србе док се у пријестоници Црне Горе Титограду хорски пијева на спортским приредбама „Уби, уби Србина!“

[13] О етнонационалном карактеру Црногораца видети у: Milisav Glomazić, Etničko i nacionalno biće Crnogoraca, Beograd: TRZ „Panpublik“, 1988.

[14] О србској борби у Војводини револуционарне 1848.−1849. г. видети у: Славко Гавриловић, Срби у Хабсбуршкој Монархији (1792−1849), Нови Сад: Матица србска, 1994, стр. 33−168.

[15] О антисрбском карактеру КПЈ види у: Владислав Б. Сотировић, “Антисрбски карактер Комунистичке партије Југославије”, Serbian Studies Research, Vol. 3, No. 1, Нови Сад, 2012, стр. 73−88.

[16] По истом овом шаблону су и сви књижевници и научници из Дубровника сврставани у корпус хрватске националне и културне баштине. Тако је нпр. аутор Краљевства Словена (De regno Sclavorum/Il regno degli Slavi, Pesaro, 1601) Мавро Орбини, бенедиктински монах из Дубровника, присвојен од стране Хрвата само зато што је био римокатолик (види нпр. едицију: Hrvatski latinisti, Zagreb, 1970). Међутим, Орбини се никада није изјаснио као Хрват, дело је написао на латинском а у том делу описује пре свега српску историју, нешто мало бугарску а хрватску само на пар страница (видети: Никола Радојчић, Србска историја Мавра Орбинија, Београд, 1950).





Коментара (1) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ


У првом кварталу 2024. године фокус НИС-а био је на наставку и повећању обима инвестиционог циклуса започетог прошле године. Тако је у развојне пројекте инвестирано 10,5 милијарди динара, што...


Кијев би се обавезао на неутрални статус и добио међународне безбедносне гаранције, према нацрту споразума

Москви је доста непријатељског става Европе, изјавио је Дмитриј Песков


Саветници бившег америчког председника разматрају казне за нације које желе да тргују националним валутама, пренео је лист


Остале новости из рубрике »