ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ ПОД ОСТРОГ

Вековима код Православних Срба али и осталих Хришћана се одлази на поклоничка путовања или ходочашћа како се то говори код нас. Ходочасници одлазе пешике и по неколико стотина километара, да би обишли неку светињу. Код Срба али и других народа, свети Василије Острошки има велико поштовање због својих чуда која и данас чини али и чињенице да његово тело ни после четиристотине година од када се упокојио није иструлило. Због тих разлога и највећи скептици када је у питању религија али и припадници других вера му долазе, јер верују у њега зато што га виде и могу да га дотакну.

Годинама слушам приче о разним ходочашћима али највише ме је привукла прича о путу под Острог, на који група верника из Гацка иде већ деценију. Тако сам и ја знао да ћу једног дана кренути на тај пут. Некако су ми се све ствари поклопиле ове године и знао сам да је то прави тренутак који морам искористити и тако сам и урадио.

Кишног 9. маја око 16 часова окупила се група од тридесетак људи узраста од дванаест до седамдесет и три године колико је имао наш најстарији путник Јанко водоинсталатер,  који већ годинама иде. Ово је најмасовније окупљање од када се иде, и био сам потпуно  изненађен бројем људи а поготово малађих дечака. После благослова који смо добили од свештеника потрпали смо ствари у аутобус који нас је пратио у случају да неко одустане и увек је био испред нас по неколико колометара и чекао. По облачном времену кренула је у колони  велика раздрагана група која је имала исти циљ али другачије пориве због којих су кренули. Вођа пута нам је био Драган црквењак, изузетно миран и продуховљен човек који, касније ће се показати, не воли да буде главни, што је део његове хришћанске скромности. Први километри пута прошли су у причи и брзом ходу, мада мислим да је свако погледао у небо и питао се да ли ће почети киша која је претстављала констанптну претњу да покиснемо . На опаску Бранка, момка са којим сам кренуо на овај пут,  дал ће киша почети, један од најискуснијих путника Њего је одговорио да то није битно и да ће се ходати по свим временским условима, те да се не треба плашити кише и ветра. На десетом километру од Гацка почео је да дува јак ветар праћен кишом која је просто у кости улазио. Ветар је на моменте био толико јак да нас је померао са једне стране улице на другу. У том моменту сам чуо Њега који каже Драгану. – Овакав кијамет никада није био за оваквих једанаест година од кад идемо-, а драган му је оговорио умирујућим тоном, - ма све ће ово бити добро, неће ово дуго падати, јер идемо у славу Василију Острошком. Него Њего да ми мало запевамо биће нам топлије -. И стварно одмах су почели да певају песме посвећене светцу  а одмах су им се придружили малађи учесници пута. Када смо стигли до аутобуса већ је падао мрак, а невреме је било све јаче, колона је почела да се пресвлачи, односно да облачи кишна одела на која смо Бранко и ја гледали са неверицом јер  нисмо имали ништа слично. – Е вала Срле платисмо ја и ти цех неискуству, пострадаћемо ноћас, замисли шта нас тек чека преко Голије! - . Ништа му нисам могао одговорити, него да се надам да ће стати ускоро. Око нас је била тама и мало шта се видело, осим дрвећа које је ветар савијао као да су гранчице и покојег светла у даљини који је долазио из оближњих сеоских кућа. Негде на двадесетом километру близу границе киша је стала и ветар је ослабио, али је дувао довољно да осуши нашу мокру гардеробу. Док смо дошли до граничног прелаза све је као неким чудом утихнуло и пале су ми на памет речи Драганове које је изговорио раније тог дана. Приликом преласка границе није било већих проблема, тако да смо брзо наставили пут, само без падавина и ветра. Било је невероватно како је све тако нагло стало као по команди и постало топло чак и пријатно, иако ходамо по мраку уз помоћ батерија које смо понели са собом. После двадесет петог километра полако је почео да нас хвата умор а почели су и да сметају први жуљеви који су нас пратили до крајњег циља.  Када смо ушли у Црну Гору, чекала нас је деоница од седам километара, по путу пуном рупа и узбрдице. Ту деоницу смо ми, предвођени нашим клинцима, како смо их од милоште звали, прешли за 50 минута и наравно попадали смо. Ни сада ми није јасно зашто смо ту деоницу тако брзо ходали  и као главно зашто смо ишли за њима уопште, уместо да им кажемо да стану. Када смо стигли на место где нас је аутобус чекао негде око један час били смо знојави и преморени. На таквим путевима се не сме пуно седати, јер кад се једном седне јако је тешко устати. Када смо се одморили и кренули видели смо да неколицине наших младих водича нема! Момци су остали у аутобусу јер су се уморили па ће наставити на следећој деоници. Наш најстарији шетач Јанко је био поломљен тим темпом тако да је и он морао да одмори у аутобусу. Клинци су нас право удесили на тој деоници, или како Ћора рекао, један из екипе која је ишла више пута, - е скашише нас деца и сада осташе лепо да спавају, а ти братијо настави да газиш како год знаш-. Ћора је један од људи који ми је на том путу постао јако драг, што због његовог сталоженог понашања, што због вере коју има. Наиме он је дуго имао здравствених проблема, чак је био и непокретан, доктори му нису давали неке наде да ће се опоравити, ал шта све вера и упорност може, он је живи доказ тога. План је био да се заноћи на четрдесет петом километру а до тога је било још добрих десетак, што није било лако собзиром да смо већ сви исцрпљени били а жуљеви су постајали све гори. Остатак деонице смо на чело ставили Мића, искусног планинара који је знао  какав темпо да држи. Ишли смо како смо могли лагано и тихо без пуно приче јер се свако унео у своје мисли и вероватно замишљао моменат када ће да легне. У једном моменту била је таква тишина да су се само чули Мићови планинарски штапови и Брнкова кинеска батерија на динаму, коју је свремена на време окретао да појача светлост. Како је време пролазило а аутобуса нигде није било, део екипе се унервозо, јер је план био да нас чека на петом километру да би одморили па још пет прешли и да заноћимо. После извесног времена било нам је свима јасно да је отишао даље. Из позадине су се чула негодовања, па је неко рекао, - ма болеће га, отишао човек да отспава мало, а за нас га баш брига-, а на то се навезао још један глас – Ма смета човеку да га будимо често, па му је лакше овако -. У свој тој нервози Драган је  покушао да смири сутуацију ал га није много њих чуло јер се екипа раштркала, тако да су многи заостајали. Саво, момак од тридесетак година, стално је ишао, журио и на опомене да успори није реаговао тако да је отишао толико испред нас да га нисмо ни видели ни чули. Касније сам дознао да се дечко накљукао бруфенима па није осећао никакав бол. Још један плаћен данак неискуству. Остатак пута до аутобуса био је права агонија, ноге и леђа су ужасно болеле, а жуљеви су били посебна прича. Стварно је била та задња деоница пута тешка, у ствари била је нејтежа не целом путу. Чини ми се да нас није уништи умор, колико ишчекивање када ћемо угледати аутобус, а њега ко за инат нигде није било. Још једна ствар нам је запала за око, а то је да покрај пута није било нигде места да се заноћи, све је био камен крш и неко шипражје. После, чини ми се хиљаду километара Саво се продрао – ево аутобуса –, док је Ацо рекао, - ај да и од њега имамо неке користи-. Возач је нашао неко проширење и ту нас је чекао. Покупили смо ствари како је ко могао, неко је остао у аутобусу да спава али сам знао да нема доброг сна ако се не можеш испружити као човек. Неко се увукао у врећу и легао одмах, док смо Бранко и ја имали шатор, који ја небих био у стању да разапнем да није било њега који је урадио већину посла. Када сам се увукао у врећу и легао чини ми се да нисам ни спустио главу а већ сам заспао. Било је пола пет.

 У пола осам почели су да устају, и ми смо некако успели, мада нисам мислио да ћемо моћи наставити јер смо обојица били у очајном стању. Невероватно је шта само три сата сна може да уради, односно колико окрепи човека. Остатак пута кроз Голију смо наставили лагано и било нам је доста лакше, а и дан је био одличан. Били је облачно али без кише, идеално за ходање. Жуљеви су болели али су почели и да пуцају па је после наступало олакшање. Када смо се спуштали са Голије направили смо паузу крај неке кафане два сата, да неби пребрзо стигли у Никшић, где смо имали обезбеђено спавање у парохијском дому али нисмо могли прерано да дођемо, јер је сала где смо требали да спавамо била заузета. Наставак пута био је некако лакши јер смо ушли на територију Никшића. Међутим ту је мука почела, Никшића никако није било, само нека места али град се никако није видео. Тада ми је на памет пала прича коју сам чуо, да је Никшић највећи град по површини у бившој Југославији. Да будем искрен мислио сам да је то само још једна у низу црногорских прича, али смо се  у истинитост те приче уверили на сопственој кожи. Никшићу просто нема краја! Изашли смо на главни пут и тада је било јасно да смо близу. Аутомобили су нам свирали, а један је чак и стао и возач је добацио – Чија сте ви војска-, а Драган црквењак му је одговорио – Христова – и вратио се у своје мисли.  Испред главне цркве стигли смо око деветнаест часова, тотално изнурени без снаге. На уласку у парохијски дом су нам рекли да је промоција књиге у току па ако желимо можемо да присуствујемо. Неки од нас су ушли и сели док су неки отишли у парк да сачекају карај. Ми који смо ушли седели смо и покушавали да слушамо али се само видело како нам главе падају и понеко почиње да хрче. После завршетка промоције смо се опрали мало, колико је то могло за лавабоом али нам је неизмерно пријало да би затим нешто јели. Легли смо на под велике сале и убрзо заспали. Сутра нас је чекала деоница од тридесетак километара до манастира.

Пробудили смо се око пет да би у шест сати били спремни да кренемо. Само нас је већ на старту чекала киша која на сву срећу није дуго трајала. Када смо изашли из Никшића на Царевом мосту смо направили паузу за доручак. Били смо на неких двадесетак километара од манастира. Тада су се Драган, Ћора, Мићо, Бранко скинули боси и наставили тако остатак пута. Тај део пута је некако био најрадоснији и лакши је био иако већ трећи дан ходамо. Поново се чула песма и шала и често смо стајали да се фотографишемо а и природа око нас је била запањујућа. Мени који први пут идем пешике, било је јако фасцинантно све што видим око себе. На путу нас је још једном ухватио пљусак али то је био прави пролећни који нас је само поквасио и охладио. Коначно смо дошли до доњег манастира, где су већ пристизале непрегледне колоне возила и људи. Остало је још да се савлада успон до горњег манастира, до коначног одредишта нашег пута. Лагано смо се попели а успут нас је пратила киша али нисмо стајали, нико није желео. Сви су желели да уложе још тај мали напор и поклоне се моштима. Иако је колона која је чекала да се поклони светцу била јако велика и сатима се чекало, нас су пропустили мимо реда јер смо „подвижници“, како је један свештеник рекао који нас је проводио. Када смо се вратили до аутобуса који је био код доњег манастира сви смо били у неким својим мислима и помешаних осећања али знам да смо сви били срећни јер смо издржали и успели.

На крају било би грех не поменути да сам био поносан на наше клинце којих је било једанаест од којих је осам прешло цели пут без одласка у аутобус. Било их је задовољство слушати док певају духовну музику или док се тркају док се ми старији боримо да наставимо ходати. Тих неколико момака ми је вратило веру у нове генерације.

Сада када размишљам, није било лако прећи сав тај пут али бих и лагао кад бих рекао да сам уложио неки надљудски напор, такође знам да сам ишао на неки други пут на овај начин да бих вероватно одустао. За овако нешто потребна је само јако воља и вера, јер ко има и зрно вере може да помера планине.