Петар Милатовић: Одустајем од кандидатуре за награду „Марко Миљанов“ из моралних разлога

                                                                                                                  Беч, 19. априла 2015. године

Поштовани господине Ђурићу,
 
Не пишем Вам ово отворено писмо као познаник из давне 1974. године, већ као члан Удружења књижевника Црне Горе чији сте Ви однедавно председник и користим прилику да вам честитам на новој одговорној функцији.

Пишем Вам као један од учесника на конкурсу за престижну награду „Марко Миљанов“ 2014. године, коју сваке године додељује Удружење књижевника Црне Горе, а Ви сте, по функцији и, као прошлогодишњи добитник, председник жирија за доделу ове престижне награде.

С обзиром да сам данас, преко подгоричког листа „ДАН“, информисан да се и ја налазим међу 15 аутора  који конкуришу за ову награду са књигама „Сунцокрили небосклони“ (по предлогу Миљурка Вукадиновића из Удружења књижевника Србије и „Лако је њима“, одлучио сам да се повучем из трке за награду „Марко Миљанов“ за 2014. годину из следећих разлога.

Прошле године је умро велики песник Момир Војводић (1939 - 2014) који није добио награду „Марко Миљанов“, нити се ико сетио од србских писаца да га предложи за награду, а управо је он био тај који је деценијама усправљао посрнуло и скупљао расуто на србској националној њиви у Црној Гори, што је мени добро познато док је, с друге стране, највећи део писаца, који се данас бусају у патриотска србска прса био на антисрбској, комунистичкој, рушилачкој страни, што је мени исувише добро познато као човеку који се доследно борио против свих идеолошких манипулација, а уз то сам и савесан хроничар једног злог времена, што је евидентно у многим мојим објављеним књигама!

Данас, кад је преко подгоричког листа „ДАН“ објављен списак нас 15 кандидата, као гром из ведра неба ме ошину вест да је у 15 часова умро мој и ваш пријатељ Јован Дујовић, а  њега уопште нема на списку кандидата за награду „Марко Миљанов“,  а управо почивши Јован Дујовић (28. августа 1938 - 19. април 2015), покој му племенитој души, заслужнији је за ту престижну награду  од свих нас који смо на списку кандидата, изузимајући Косту Радовића.

Сматрам да је грех пред Богом и пред народом, као и  срамота пред потомством да овакви умови умиру ненаграђени и заобиђени, па је то један од два разлога зашто одустајем и повлачим своју кандидатуру за ту престижну награду.

Други разлог, који не мора бити други по важности, већ обрнуто, јесте тај да се међу нашим именима налази име Косте Радовића (Пива, Миоча, 1936) најразноврснијег писца; песника, романсијера, историчара, аутора кратких прича, записа, хроничара драматичног потопа Пиве, путописца, утемељивача првих југословенских књижевних сусрета „Пјесничка ријеч на извору Пиве“ (трају 37 година), како сам каже писац је старохерцеговачког духа, Пивског манастира, страдања србског народа, сатрудник србског језика, говора пивско-херцеговачког; човека који је објавио више од двадесет књига, међу коjима три прва романа у књижевности о архимандриту Арсенију Гаговићу („Љетописна књига архимандрита Арсенија Гаговића“), о Бају Пивљанину („Вртијељка“), о Манастиру Пиви („Богородична књига“ у штампи) као и поезију „Самоантологија“; човека чија је поезија преведена на руски, чешки, македонски, енглески, јерменски, италијански, румунски, бугарски језик.

Као што се види, Коста Радовић је старији од покојних Војводића и Дујовића.

Примивши данас болну вест о смрти нашег пријатеља Јована Дујовића, који је од Косте Радовића млађи две године, у мени је нарастао људски страх и бол због скорог могућег губитка још једног врлог књижевног прегаоца који, можда (не дај Боже!) неће имати више прилику да други пут конкурише за престижну књижевну награду „Марко Миљанов“.

Да се сутра плејади прећутаних и заобиђених значајних стваралаца не би прикључио и Коста Радовић, одлучио сам да повучем своју кандидатуру, молећи се Богу да чланови жирија буду довољно мудри, разборити и национално и историјски  одговорни и да награда „Марко Миљанов“ оде у руке које то највише заслужју у овом тренутку!

На крају, напомињем да на моју одлуку да одустанем од кандидатуре за награду уопште нису утицале разне гласине које колају по Црној Гори, и шире, од којих је најупечатљивија прича о томе да је сигуран следећи добитник награде „Марко Миљанов“ Драган Лакићевић, наводно у виду  противуслуге за минули рад „ја теби, ти мени“ зато што вам је прошле године у Србској књижевној задрузи објавио  књигу „Роман ти причам“, за коју сте, управо Ви прошле године добили награду "Марко Миљанов", мада ја ни у сну не бих могао да помислим да ћете Ви дозволити да се овакве зле гласине остваре и поткопају ваш неоспоран углед и углед респективног Удружења књижевника Црне Горе, на чијем сте челу и чији сам члан.

На остале гласине које колају по Црној Гори, и шире, не желим да се осврћем јер негујем менталну хигијену!

На крају, повлачећи своју кандидатуру желим Вам све најбоље од Господа Бога и мирну савест!

С вером у Бога и у Српство,

Петар Милатовић Острошки, књижевник, Беч