Сви су их заборавили!

ГРАЧАНИЦА - У контејнерском насељу на самом рубу Грачанице у нељудским условима живе бројне српске породице које су овде нашле уточиште бежећи са својих огњишта широм Косова и Метохије пред разјареном шиптарском руљом 17. марта 2004. године.
Кажу да су одавно заборављени и да на њих више нико не обраћа пажњу нити показује интересовање да им помогне.
Ту смо упознали Стану Јоксимовић из Приштине. Она каже да је у кампу шест година.

- Кад је војска отишла, мене су тукли војници терористичке ОВК, рамена су ми поломили и сва сам била модра. Турали су ми пиштољ у уста, органе да ми истерају. После тога сам два месеца лежала у митровачкој болници код доктора Милана Ивановића. Потом сам избегла у Косово Поље где су ме прве комшије Шиптари силовале 17. марта. Хтела сам да умрем! Шабан Кељменди ме је силовао, а његов брат Наим је почео, али је срећом наишао мој комшија Златко Зеленовић који ме је бранио. Да није било њега они би ме исекли. Сва сам била у крви. Најбољи смо били са тим комшијама што су ме силовали. Они имају десет хектара земље, четири куће на три спрата, три трактора, три аутобуса, три „мерцедеса“, братанаца на стотине имају. Рекли су да ме туку јер ми брат има медаље које је добио док је радио у полицији и зато што је превозио нашу војску и што сам Српкиња. После силовања отишла сам код једне другарице у Приштину. Тамо сам била две године, али су ме и тамо тукли, па сам опет лежала у болници два - три месеца - с муком се присећа се Стана Јоксимовић.

Да су услови лоши у колективном смештају надомак Грачанице потврдила нам је Живка Стошић, избеглица из Сливова код Новог Брда која 1999. године напустила своје родно село.

- Овде је живот никакав, зиме су хладне, а лети је вруће. Муж прима минималац и од тога живимо. Пара за дрва немамо. Шиптари су нам све попалили и пуцали су на нас. Зато смо и побегли. Нико нам се није обраћао из Владе Србије. Деца станују приватно у Србији. Овде је много тесно - жали се Живка.

Радомир Миладиновић избегао је 1999. године из Липљана.
- Имао сам кућу, радњу, 35 свиња, бикове, краве, плугове... све су ми покрали. Пет година сам живео у Косову Пољу, одакле сам после 17. марта побегао у манастир где сам живео наредне две године. У контејнеру живим три године. Деца растерана, све растерано, живимо од моје пензије која износи 15 хиљада динара. Баба је нема, а уз то је и болесна. Храну нам дају помало. До 1999. године ми смо живели лепо са Шиптарима. Имам 18 унучади, девет праунучади, али све ми је растерано по свету, две кћерке су ми избегле у Лепосавић, један син у Чаглавици приватно станује, ја овде - тужним гласом објашњава своју муку старац Радомир.

Пола пензије оде на лекове

Стана Јоксимовић тврди да је рођака певача Жељка Јоксимовића.
- Отац Жељка Јоксимовића и мој деда су два рођена брата. Била сам на његовом концерту у Крагујевцу, он зна да смо рођаци. Мајка му је Србијанка, а отац Црногорац из Подгорице. Овде у контејнерима живот је јако тежак. Лети да умремо од врућине, док зими треба много дрва. Тада потрошимо и по 12 метара дрва. Живим од пензије од десет хиљада динара, од које 5.000 дам на лекове јер сам срчани болесник, а имам и висок притисак. Пошто често у државним апотекама нема лекова, јер се краду, онда морам код приватника да купујем. Храна нам је врло слаба. Један оброк добијамо, а од њега не можеш цео дан да живиш, а ја сам шећераш - јада се наша саговорница и поручује да и Жељко све ово чује.