Тинејџери говоре СМС језиком

Петнаестогодишњак у дневној комуникацији користи просечно сто речи, а према развојним стандардима, седмогодишњак у свом речнику треба да има 2.000 речи

„Одох нешто да хасам, а ти чекирај мејл”, реченица је којом просечан петнаестогодишњак, у свакодневној комуникацији, обавештава свог вршњака да иде да једе, а да он, за то време, провери електронску пошту.

Чак 13,3 одсто ученика од петог до осмог разреда саставе из српског језика пише користећи упоредо и изразе на енглеском језику, показало је истраживање које је спровела мр Јелена Стевановић са Института за педагошка истраживања.

Велики број основаца своје радове завршава на енглеском језику наводећи на крају The end или потписујући се са by (што би у слободном преводу значило од аутора) па име и презиме. Једна трећина ученика осмог разреда називе месеци у години и дана у недељи пише великим словом, што је такође преузето из енглеског језика.

Још више изненађује податак да готово једна трећина основаца (27 одсто) у писменим радовима користи симболе преузете са рачунара и мобилног телефона, па уместо слова а користе знак за Интернет (@) а како би што једноставније изразили своја осећања наводе знак за „смајлија“ (смешка). Мобилни телефон има 98 одсто средњошколаца, а већина њих пошаље 10 СМС порука дневно, док неки од њих понекад за рачунаром проведу и по 15 сати дневно.

– Млади људи су захваљујући компјутеру и мобилном телефону упућени на енглески језик, па тако потискују наш. Слично је и у свету, где из дана у дан нестаје по један језик. Ситуација је алармантна јер петнаестогодишњак у свакодневној комуникацији користи просечно 100 речи, а, према развојним стандардима, дете предшколског узраста би требало да има у свом речнику око 2.000 речи – објашњава мр Стевановић.

Искуство наше саговорнице указује да савремени облици преношења информација, као што су мобилни телефон и Интернет, утичу на кризу читања и комуникације јер млади веома ретко користе папир и оловку.

– СМС поруке које тинејџери упућују једни другима не садрже знакове интерпункције нити велика слова. Када сам једног основца критиковала због тога он је рекао: „Па, и овако смо се одлично разумели.” Они би требало да схвате да њихов језик у свакој ситуацији мора да буде прилагођен – прича Јелена Стевановић.

Према њеном мишљењу, технолошка достигнућа би требало искористити како би се књижевна дела на неки начин учинила занимљивијим деци, али не да они одгледају екранизовану верзију одређене књиге и да сматрају да су „завршили“ са лектиром. Можда ће појава електронских читача за књиге подстицајно утицати на развијање читалачких навика младих људи, али, како каже, то не би требало да буде једини вид упознавања са књижевношћу.

Чињеница је, према мишљењу наше саговорнице, да родитељи личним примером не подстичу децу да читају. Око 60 одсто родитеља говори деци да цене књиге али никада не читају, док 20 одсто не чита нити сматра да су књиге вредне, указује истраживање које је прошле године спровео Институт за психологију Филозофског факултета у Београду.

Мо­жда ће елек­трон­ски читачи за књи­ге под­сти­цај­но ути­ца­ти на раз­ви­ја­ње читалач­ких на­ви­ка мла­дих (Фото Л. Вулетић)
– Чула сам како ученик седмог разреда пита мајку шта мисли о књизи „Поп Ћира и поп Спира“, а она му одговара да је то глупост о двојици попова из деветнаестог века и да нема потребе да се он тиме бави. Такво понашање је недопустиво – каже Јелена Стевановић. Деца би, по њеним речима, требало од малих ногу да се навикавају на књиге, бајке, басне и успаванку и да се уведу у свет језичке културе.

И др Иван Ивић, професор Филозофског факултета у пензији, каже да децу не би требало кривити за лоше навике јер код нас не читају ни деца ни одрасли. Млади, као ни њихови родитељи, не иду у библиотеку, не купују књиге за кућу, а у многим градовима у Србији нема ни једне књижаре.

– Постоји велики проблем у нашем друштву јер је ПИСА истраживање указало да чак половина тестираних ђака из Србије нема способност за читање јер немају готово никакву могућност за разумевање написаних текстова. За такву ситуацију могу да окривим лош принцип рада у школама у којима се инсистира на учењу напамет и простом репродуковању написаних текстова – објашњава Иван Ивић.

Према његовим речима модерне технологије имају многа позитивна дејства као што су брз пренос информација и боља разонода, али то су, наглашава нам саговорник, интелектуално лењи медији који нуде „сажвакане“ информације.

– Нови медији утичу на стварање новог типа људи који мало мисле и имају малу могућност сопственог избора. Такође, захваљујући пробраним информацијама које су им сервиране у модерним медијима млади људи су подложни манипулацији. Књигу у библиотеци можемо сами да изаберемо из раздобља из којег хоћемо, а не мора неко да нам је препоручи – сматра Иван Ивић.

Према његовим речима, својеврсни СМС језик већ постоји и погодан је за брз пренос информација, али не може нам помоћи да у потпуности пренесмо наше сложеније мисли.