ЂЕРЂ СОРОШ Велики мештар свију хуља

Овај мађарски Јеврејин, у младости сарадник нациста, од тренутка када му почетни капитал „позајмљује“ Џорџ Карлвај, десна рука британског барона Едмонда де Роштилда и сарадник контроверзног нарко-трговца Роберта Вескоа, почиње да се бави различитим пословима, од разарања националних валута, преко пропагирања еутаназије, до финансирања међународних кампања за легализацију дроге и уништавања источноевропских и балканских држава, као и држава Трећег света.

ГОДИНЕ 1991. СОРОШ ОСНИВА ИНСТИТУТ ЗА ОТВОРЕНО ДРУШТВО И ФИНАНСИРА „ДЕМОКРАТСКЕ ПРОМЕНЕ“ ШИРОМ ИСТОКА.

МЕЂУНАРОДНА КРИЗНА ГРУПА ДОБИЈА НОВАЦ ОД СОРОШЕВИХ ОРГАНИЗАЦИЈА ЦА ЦИЉЕМ ДЕСТАБИЛИЗАЦИЈЕ РЕГИОНА У СВЕТУ.

ПОСЛЕДИЦЕ СОРОШОВОГ ХУМАНИЗМА СУ ПОЉСКИ ДУГ ОД 200 МИЛИЈАРДИ ДОЛАРА, ЗАЛАГАЊЕ ЗА АБОРТУС И ПРОПАГАНДА ХОМОСЕКСУАЛИЗМА У ЗЕМЉАМА ИСТОЧНЕ ЕВРОПЕ.

Чаробни штапић у бајкама омиљено је средство претварања јунака у оно што би желели да буду (а нису). У последњих петнаестак година, у Србији се, захваљујући неком чаробном штапићу, збивају невиђени преображаји: пепељуге национализма постају принцезе „отвореног друштва“, др Џекили светосавља, мр Хајдови либералног грађанства; та појава је све раширенија…

Један од најбољих сведока ових невиђених преображаја јесте публициста и дугогодишњи уредник крагујевачких „Погледа“, Милослав Самарџић. У свом тексту „Бивши новинари ‘Погледа’“, он је покушао да нам дочара различите трансформације које су се у нас десиле са неким од представника домаће “грађанске опције“, који су некад били жестоки “нацоши“ (да употребимо њихов израз)

Један од најупечатљивијих „трансформерса“ Друге Србије син је чувеног србског историчара, др Радована Самарџића, др Никола Самарџић, и сам историчар. Ево шта је Никола Самарџић, во времја оно, пре но што је постао Чедин „’либерал-демократа“ писао.

О свим српским територијама: „По етничком праву, у српску државу морале би улазити све оне територије које насељавају Срби. У случају друге, комунистичке Југославије, то су, осим Србије, Црна Гора, Источна Херцеговина, велики део Босне, делови Македоније, Барања и некадашњи гранични појас у Славонији, Хрватској и Далмацији… Увек се заборавља правим речима објаснити да је на просторима Старе Србије, на Косову, Метохији, и у околним областима данашње Србије, Македоније, Црне Горе и Албаније, у последња три столећа, извршен геноцид Албанаца и Арбанаса над Србима. Стога Срби Косово и Метохију могу сматрати искључиво као област под страном и непријатељском окупацијом, где је извршен погром српског становништва, протеривање, преверавање, однародњавање, и уништење сакралних споменика највише уметничке вредности, затим, српске ратарске културе, и, у новије време, материјалних добара, пре свега индустрије.“ (Никола Самарџић у „Погледима“ 14. јуна 1991.)
О домаћим издајницима: „Бестијално шиканирање свега што је српско добило је свој псеудоинтелектуални и квазиобјективан израз у јагми за откривањем ратних злочинаца и оно потиче управо из оних комунистичких кругова који су се, мучки прикривени, уместо огртањем националним плаштом (као што је учинила њима супротстављена, данас владајућа структура), наоружали интернационалистичким легитимитетом овереним у ложама наредбодаваца свог универзалног поретка. Успостављајући озбиљну и чврсту спрегу с централама светске моћи, они су на читаву српску нацију, којој већином и сами припадају, прилепили криминалну потерницу. Деценијама духовно поткупљивана /…/ стипендијама и бедним обећањима, нова генерација југословенских бољшевика нашла је потпоре и у посленицима оних тоталитарних система и идеологија од пре пола столећа, који своју крваву мисију нису успели до краја испунити.“ (Никола Самарџић у „Погледима“ 30. октобра 1992.)

О муслиманским азилантима: „Подижући бастионе одбране своје шкрте грамзивости, уједињена Европа је, међутим, оставила простране бреше продирању азилантских маса свих боја и са свих страна света. Уосталом, најцрња од свих покора које су ударене на поражену Немачку, била је обавеза пријема страних азиланата. Стварањем ЕЗ најбогатија подручја европског континента остала су неприступачна огромном броју самих Европљана. Уместо осиротелим суседима, ЕЗ је отворила врата, и пре свог званичног оснивања, полудивљим Азијатима и Африканцима, неспремним, неспособним или невољним да се прилагоде цивилизацијским нормама свог новог поднебља. После распада своје северноафричке колонијалне империје, само Француска је увезла стотине хиљада обојених Франкофона. Пошто су француску и светску престоницу занавек, можда, загадили инвазијом најцрње простоте, у последње време почели су се насељавати и у унутрашњости земље… Масовно исељавање југословенских муслимана у земље ЕЗ такође је имало свој економски смисао, будући да су азилантима тамо омогућени услови живота о којима десетине милиона честитих Европљана могу само маштати. Политички циљ муслиманског егзодуса такође је непогрешиво погођен, наравно, блаћењем искључиво српске стране у југословенском сукобу и хистеричном дреком о претежно измишљеним српским злочинима.“ (Никола Самарџић у „Погледима“ 13. новембра 1992.)

О терору над Србима: „Већ трећи пут у истом столећу, подвргнути смишљеним погромима, Срби су стекли оно вишње право да прекораче поступке које им намеће најнужнија одбрана. То право, пошто им га није признао нико, они су почели оспоравати себи самима. Необично покајање који се увлачи у народну душу, макар у оним пределима који су поштеђени ратних разарања, само је почетак прихватања логике диктатора светске моћи, будући да је потискивање националних осећаја, као и очигледно растурање националних култура, један од основних предуслова конституисања универзалистичког царства. Управо на српском случају, за оне непоћудне се разрађује систем принуде, чија је свеукупност метода брутално најављена још у данима Заливског рата.“ (Никола Самарџић у “Погледима“ 13. новембра 27. новембра 1992.)

О европској недемократичности: „Сумње у демократски карактер и кредибилитет Европског парламента потпуно су оправдане – не постоји парламент који је способан, нити приближно, заступати мишљења и ставове стотина милиона људи.“ (Никола Самарџић у „Погледима“ 25. децембра 1992.)

О џихаду и Бошњацима: „Један од њих је свакако изумитељ бошњачке нације и гротексни псеудоинтелектуалац Мухамед Филиповић, који се залагао за обустављање свих преговора и наставак рата, или физичка и морална наказа оличена у фигури међународног терористе Јасера Арафата, који је претио освајањем Јерусалима. Конференција је иначе завршена усвајањем срамне декларације, на иницијативу исламских земаља, једним џихадовским покличем у славу наоружавања босанских муслимана, документом који је, лишен било каквих правних консеквенци, још дубље срозао дроњави углед светске организације.“ (Никола Самарџић у “Погледима“ 9. јула 1993)“

Да, читаоче. Био је то, негда, храбар млад човек који је мислио својим главом. Сада Чеда мисли уместо њега.

Веран Матић је такође сарађивао са „Погледима“. Радио је интервјуе са четничким командантима у емиграцији за Б92, па их је прекуцавао и слао Милославу Самарџићу. Представљао је „Погледе“ у Дому омладине. (Б92 је био гласило Савеза социјалистичке омладине Београда све до 1990. године!)

Биљану Србљановић у „Погледе“ доводи Исидора Бјелица. Препоручује је то што јој је ујак Радован Караџић, а Исидора је представља као део “наше“ (десничарско-четничке) омладине. Биљана Србљановић је, као и Ђорђе Милосављевић (који је 2005. у представи “Контумац“ Србију описао као, по Слободану Антонићу, „мрачно и болесно место на граници Европе у коме цветају незнање и зло“), писала у културној рубрици “Погледа“…

Уз подсећање на чињеницу да је Чедомир Јовановић својевремено био „светосавац“, носећи икону Тројеручице у студентском протесту 1996–1997. године, ове су чињенице довољан повод да се запитамо о чему је реч.

Како је било могуће да др Никола Самарџић пређе пут од “Погледа“ до „Пешчаника“, што су га питали и новинари сарајевских „Дана“? Самарџић је, на питање да ли су му непријатна сећања на „Погледе“, одговорио: „Наравно. Имате ствари у животу којих се стидите. Једна од њих су ‘Погледи’. Међутим, мислим да није проблем моја промена. Она је логична. Овде промену мишљења треба да доживи бар три милиона људи, који ће једном стати у ред пред ‘Пешчаником’.“

Године 1997, на „Студију Б“, у „Утиску недеље“, код Оље Бећковић, гостовали су Биљана Србљановић, Александар Вулин (ЈУЛ) и Милослав Самарџић. До пола емисије, Самарџић и Биљана критиковали су Вулина. Али, од пола емисије, када је Самарџић почео да критикује Сороша, списатељица “Пада“ се окомила на Самарџића. Била је жешћа но према Вулину. Основна аргументација Биљане Србљановић била је јасна: „Да није добротвора какав је Сорош, многи уметнички таленти не би дошли до изражаја“.

Наравно, не само уметнички таленти; довољно је видети “курикулум вите“ многих младих историчара, социолога, итд. Без Сорошевих пара и његовог будимпештанског универзитета, ови се никад не би размахали. Ни у Србији, ни другде.

Да су „Погледи“ имали паре какве су имали у почетку (а појединим сарадницима плаћали су и по 2000 марака за чланак), по Самарџићу, „стотине талената развијале би се у дијаметрално супротном правцу“.

Дакле, власник чаробног штапића у Србији звао се (и често се још увек зове) Ђерђ (Џорџ) Сорош. И не само у Србији.

Али, да кренемо редом.

ЗВАНИЧНИ СОРОШ

У књизи америчке левичарке Мелисе Роси, „Шта сваки Американац треба да зна о томе ко заиста влада светом?“, налази се и поглавље о Џорџу Сорошу, у коме се званични подаци складно допуњавају са критичком анализом. По њој, Сорош је рођен 1930. године у Будимпешти, као Ђерђ Шварц. Његов отац, учитељ есперанта, променио је породично презиме у Сорош, што, на есперанту, значи „узлетети, винути се“. Кад су нацисти ушли у Мађарску, отац је породицу распоредио по кућама добронамерних Мађара. После нациста, дошли су комунисти, и млади Ђерђ напушта Мађарску, па стиже у Лондон, где у престижној Лондонској школи економије стиче основна знања и среће философа Карла Попера, теоретичара “отвореног друштва“. Затим прелази у САД, где 1969. оснива Квантум фонд, чији је циљ учешће у берзанским шпекулацијама већег обима. Уочи распада источног блока, Сорош финансира дисидентске покрете – „Солидарност“ у Пољској и „Повељу 77“ Вацлава Хавела у Чехословачкој. Године 1991. оснива Институт за отворено друштво и финансира „демократске промене“ широм Истока, од Србије до Русије и Грузије. Своје активности преноси и у САД. Имовина му се процењује на 7,2 милијарде долара. Тврди се да је у педесетак земаља, у којима се борио за „отворено друштво“, уложио око 5 милијарди долара.

Квантум фонд се сматра једним од најуспешнијих инвестиционих фондова у историји. Као берзански шпекулант, Сорош је постизао велике успехе: 1992. године шпекулисао је око британске фунте и зарадио преко милијарду долара, а добио је и надимак „човек који је сломио Банку Енглеске“. Његове спекулације око тајландске валуте, бата, довеле су до велике азијске економске кризе 1997. године. Сорошеви симпатизери кажу да је он у свему „играо поштено“: само је „предвиђао“ догађаје. Међутим, није сасвим тако: француски суд га је 2002. године осудио да плати 2 милиона долара казне због незаконитих спекулација у француском банкарском систему 1988. године.

Описују га као једину приватну личност која има „сопствену спољну политику“. Часопис „Амерички добротвор“ назива га „јединим Американцем који се може такмичити са америчким филантропима 1890–их“, попут Ендрјуа Карнегија и Џона Д. Рокфелера. Сваке године он улаже 450 милиона долара у „поправљање планете“.

После догађаја од 11. септембра 2001, када је Бушова неоконзервативна клика почела да уводи тоталитарне мере контроле америчког друштва и спрема рат против Авганистана и Ирака, Сорош је уложио 27 милиона долара у свргавање Буша, тврдећи да је „Америка под влашћу Буша опасност за свет“. Говорио је да га наметање Патриотског закона и „антитерористичка пропаганда“ подсећају на његова искуства под нацизмом и комунизмом.

У Њујорку, 3. јуна 2004, Сорош је „устао у одбрану Ирака“: „Ушли смо у Ирак на основу лажних претпоставки. Нема везе између Садама Хусеина и Ал Каиде. Није било оружја за масовно уништење…“ Републиканци су на ТВ Фоксу, напали Сороша као „левичарског откачењака“, „борбеног безбожника“, и „социјалистичког милијардера“.
Међутим, Сорошу није било страно пословање са фамилијом Бушових. Године 1986, његова нафтна компанија, Харкен, купила је Спектрум 7, нафтну компанију Џорџа В. Буша, а и Сорош и Џорџ Буш Старији су инвеститори у Карлајл групи, у којој је Буш и консултант.

НАЦИ СОРОШ

Нови амерички председник зове се Барак Обама. Србима се црно пише. Не зато што је Обама тамнопут, него зато што су му десна и лева рука србофоби из доба Била Клинтона. Али, има нешто још важније: иза Барака Обаме стоји Џорџ Сорош, који је учинио све да Хилари Клинтон не буде демократски кандидат на америчким преседничким изборима у новембру 2008, сарађујући са Хауардом Дином, председником Националног комитета демократа у саплитању жене бившег америчког председника. Обама је узео Хилари за своју најближу сарадницу, али да би могао да је неутралише у покушају да га омета у спровођењу „сорошизације“ САД-а.

Мутне активности се не приписују Сорошу први пут. Од када му је почетни капитал „позајмио“ Џорџ Карлвај, десна рука британског барона Едмонда де Роштилда и сарадник контроверзног нарко-трговца Роберта Вескоа, Сорош се бави свим и свачим: од разарања националних валута, преко пропагирања еутаназије, до финансирања међународних кампања за легализацију дроге. Ко је овај човек, кога називају Големом модерног капитализма? Као тинејџер, овај мађарски Јеврејин радио је, у својој отаџбини, под диригентском палицом нацистичког генерала Курта Бехера, заповедника тзв. Економског одељења команде СС–а. Шта је радио? Пописивао је имовину опљачканих и побијених мађарских Јевреја.

У емисији на Wнwт/Тхиртеен ТВ, 15. априла 1993. године, причао је о својој младости и начину на који га је његов отац, богаташ Тивадор Сорош, спасао од судбине сиромашних сународника. Да га чујемо: „Кад су Немци ушли, он је (отац, В. Д.) рекао: „Ово је безаконита окупација. Нормална правила не важе. Зато треба да заборавите како сте се понашали у нормалном друштву. Ово је ненормална ситуација. Средио је да сви добијемо лажне папире, сви смо имали другачије идентитете. Мене је усвојио неки чиновник министарства пољопривреде, чији је посао био да одузима имовину Јеврејима, тако да сам ја ишао с њим и одузимали смо велику имовину. Чудан је то живот, чудан. Имао сам 14 година“.

Бен Хехт, аутор књиге „Перфидност“, изучавао је активностинацистичког економског одељења у Мађарској. Есесовски економисти су се, по Хехту, бавили вађењем златних зуба мртвих Јевреја; шишањем Јеврејки чија се коса у балама превозила у Немачку, за индустрију козметике и моде; прављењем сапуна од јеврејског сала; мучењем Јевреја с циљем да одају где им је новац. Млади Сорош је био ту негде. Није био џелат. Али, учествовао је у овом страшном процесу. Да би, како каже, опстао.

У емисији Стива Крофта, чувених „60 минута“ на ЦБС, 20. децембра 1998, Крофт је Сорошу пуштао снимке Јевреја, које, породично одвозе у логоре попут Аушвица. Ево разговора вођеног том приликом.

Крофт: Ово су слике из 1944, слике о томе шта се десило Сорошевим пријатељима и комшијама /…/ Ви сте мађарски Јеврејин…
Сорош: Мммм…
Крофт: Који је избегао холокауст…
Сорош: Ммм…
Крофт: Тако што сте се маскирали у хришћанина.
Сорош: Да.
Крофт: Гледали сте мноштво људи које одвозе у логоре…
Сорош: Да. Имао сам 14 година. И могу да кажем да ми је то обликовало карактер.
Крофт: Како?
Сорош: Да треба мислити унапред. Треба разумети и – и предвиђати догађаје и то кад – када си угрожен. Била је то ужасна претња зла. Мислим, било је то врло лично искуство зла.
Крофт: Колико разумем, ви сте се извукли захваљујући свом заштитнику који се заклео да сте му кумче које је усвојио.
Сорош: Да. Да.
Крофт: Извукли сте се и учествовали у одузимању имовине Јевреја.
Сорош: Да. Тачно. Да.
Крофт: Мислим, то звучи као искуство које би много људи на много година послало код психијатра на лечење. Да ли вам је тешко?
Сорош: Не, не, уопште. Можда као дете не видите – не видите везу. Али, то то ми уопште није правило проблеме.
Крофт: Нисте имали осећање кривице?
Сорош: Не.
Крофт: На пример: „Ја сам Јеврејин, и овде сам, и гледам како воде ове људе. Могао бих лако и сам бити тамо. Требало би да сам тамо“. Ништа слично?
Сорош: Па, наравно, ја – ја сам могао бити с друге стране, и од мене би одузимали имовину. Али није било смисла у томе – јер, у ствари, на неки смешан начин – то вам је као на тржишту – јер, да, ја нисам био тамо – наравно, ја то не бих радио – али неко други би – би – би одузимао ту имовину, ипак… И то је – био је тамо – не био, ја сам био само посматрач, имовина је ипак одузимана, без обзира на мене. Тако да – нисам имао никакву улогу у одузимању имовине. Нисам се осећао кривим.“

Сорошева фамилија припадала је јеврејској богаташкој „елити“ у Мађарској – зато су и преживели. Алексеј Шчербатов, бивши припадник америчке војне контраобавештајне службе, сведочио је да је први Ђерђов ортак био његов сународник и земљак, који се у Белгији бавио продајом драгуља које су нацисти одузели мађарским Јеврејима током Другог светског рата.

УЧЕНИК СОРОШ

На Лондонској школи економије, Сорош се срео са својим учитељем Карлом Попером. Попер је био писац књиге „Отворено друштво и његови непријатељи“, у којој се бавио тоталитаризмом – од Платона до Маркса. Књига је настала 1943. године, у доба кад је демократија била угрожена у сукобу с Хитлером. Појам „отвореног друштва“, као неке врсте остварене демократије, Попер је универзализовао и инструментализовао, почео да га користи за своје пословне циљеве, маскиране идеологијом. Да ли би Попер и данас био задовољан својим учеником, не зна се. Сорош је, очито, задовољан идеолошким потенцијалом појма којим се окитио у називу свог фонда.

У мају 1993, часопис „Тајм“ објавио је разговор са Сорошом, у коме га новинар хвали: „Као и митски краљ Мида, и Џорџ Сорош све оно што додирне претвара у злато. Али, за разлику од те тврдице из митологије, он се радо одваја од свог блага. Овај савремени Робин Худ узима из трезора и џепова богатог Запада како би набавио преко потребни капитал за сиромашни Исток“. Сорош је том приликом дао слику своје идеје отворених друштава: „Постоје два разлога због којих се залажем за отворена друштва. Један је могућност утицања, покретања трагичне ситуације, а други је тај што историја, једноставно, нема краја. Људи можда виде црну рупу тамо где је некад била Југославија, али, у будућности, људи ће преживети и јавиће се нека врста организације. Оно што ми сада чувамо и подржавамо, добиће шансу касније“.

Сматрајући да су вредности отвореног друштва универзалне, али и да се „демократија не може наметнути едиктом“, Сорош ипак мисли да “НАТО мора да се претвори у инструмент заштите вредности и принципа отвореног друштва, не само у оквиру својих граница, већ и изван њих“.

Тако се ученик сер Карла Рајмунда Попера определио за ширење идеје „отвореног друштва“ помоћу војне силе. Хуманистички, нема шта!

„ХУМАНИСТА“ СОРОШ

Деведесете године 20. века. Три месеца после удара на британску фунту, Сорош у Лондону објављује да ће 50 милиона долара приложити Босни у хуманитарне сврхе. Да би одобровољио Британце, најављује 230 милиона долара помоћи Централноевропском универзитету у Будимпешти и његовој катедри за енглески језик. (Сорош га је основао 1990. године.) 100 милиона долара помоћи сиромашним научницима у Русији! 250 милиона долара развоју хуманитарног образовања у Русији! Сорош кличе: „Мој утицај у Источној Европи невероватно расте. И у Америци ме прихватају много озбиљније! У Европи такође. Способан сам да разговарам о многим питањима, као на пример о Босни, уколико то желим“.

Његов другар и сународник, Мортон Абрамовиц, хвали га као сјајног ексцентрика и као јединог способног човека у Америци за успешно вођење сопствене спољње политике. Строуб Талбом, омиљени Клинтонов сарадник, рекао је да Сорошова спољна политика није истоветна политици САД-а, али да је „врло компатибилна“ истој, при чему Влада САД-а настоји да своју спољну политику према бившим комунистичким државама усклади са Француском, Немачком, Великом Британијом, али и са Сорошом, који је, према мишљењу Талбота, „велико национално благо“.

Основна идеја Сорошовог „хуманизма“, тзв. „отворено друштво“, своди се на наметање глобалистичких начела економије и „мелтингпот“ – разарање локалних култура, под изговором „мултикултурализма“. Свако друштво које хоће да се заштити од пљачке коју, под видом глобализације спроводе мултинационалне компаније, јесте ЗАТВОРЕНО ДРУШТВО. Треба га, дакле „отворити“, милом или силом. Сорош се определио за „милом“ (мада не искључује и „силом‛“, ако треба.) Њему одговара и једно и друго. Јер, како он каже, „кад фондације могу да сарађују са влашћу, ефикасније су; кад не могу, њихов рад је потребнији и цењенији јер нуде алтернативне изворе прихода за грађанско друштво“. Правило је: што гора власт, бољи рад сорошевских фондова, баш зато што их подржава „грађанско друштво“.

Године 2002. Тони Блер, амерички потрчко и квази-лабуриста, и Сорош основали су Институт за транспарентност индустрије сировина. Циљ института је да државе богате нафтом, природним гасом и стратешким металима подносе „транспарентне“ извештаје о својим природним богатствима и њиховом коришћењу, писање по међународним стандардима. Циљ је, наводно, да корумпиране власти, пре свега у земљама Трећег света, не буду у могућности да пљачкају национална богатства, и тиме угрожавају сиромашно становништво својих земаља. Уведен у 23 земље, ЕИТИ стандард је, у ствари средство контролисања земаља богатих кључним сировинама глобалне привреде. Тони Блер је, на Самиту УН-а у септембру 2005. године, рекао: „Први пут на овом Самиту, сложили смо се да државе немају право да раде шта хоће у оквиру својих граница, него да ми, у име човечанства, имамо заједничку дужност да штитимо народе тамо где њихове власти то не чине“.

Као што Тони Блер „брине“ о „јадним“ народима, тако је, у књизи „Велика шаховска табла“, Збигњав Бжежински „бринуо о Сибиру, тврдећи да је Сибир добро целог човечанства, а не само Русије“.

А какве су последице Сорошовог хуманизма, најбоље се види на примеру Пољске. Први посткомунистички премијер Пољске, Тадеуш Мазовјецки, био је веома близак Сорошу и његовој пољској испостави „Стефан Батори“. Сорош у свом „Потписивању демократије“ каже да је он лично спремио нацрт економске реформе у земљи Адама Мицкијевића; уз малу помоћ свог пријатеља, Џефрија Сакса са Харварда, Сорош се обратио и Међународном монетарном фонду, који је одобрио програм реформи (што да не?), и оне су почеле, 1. јануара 1990. године. Сорош са симпатијама пише: „Народу је било тешко, али су били спремни да истрпе много бола да би видели стварне промене“. И видели су. Данас Пољска дугује светским банкарима 200 милијарди евра, а двадесетак одсто Пољака жали за комунизмом, у земљи која је одувек била антикомунистички оријентисана.

ДЕМОГРАФСКИ СОРОШ
Сорош је решио да део свог новца уложи и у здравље Источне Европе. Рецимо, у здравље жена. Додуше, његово тумачење „здравља“ врло је специфично: он је новац у Источној Европи улагао у „поправљање квалитета абортуса“. Подржавао је увођење киретаже у Албанији, Летонији, Литванији и Словачкој, а вакуум–абортусе у Македонији, Молдавији и Русији. Уз то, Сорошови сарадници бацили су се и на одлучну борбу против свих снага у источноевропским друштвима које су се бориле за повећавање наталитета и ограничење абортуса. Срђа Трифковић каже да пренасељеност није проблем Источне Европе, и да Сорош очито не брине због тога, јер је, према извештају Уједињених нација, 2000. године у Русији, Бугарској, Белорусији, Румунији и на Украјини било више абортуса него рођења. Очито, додаје Трифковић, „једини логичан разлог је [...] да Сорош жели да све дође што је могуће мање малих Руса и осталих“.

У томе, се потпуно слаже са Хитлером, који је сматрао да ниже расе треба да буду истребљене. У Немачкој, абортуси су били забрањени, а на окупираним словенским територијама Пољске и Совјетског Савеза подстицани, као и контрацепција и порнографија. Хитлерови наследници су представници данашњег глобализма, а Сорош је један од њих. Али не само Сорош: то је план глобалистичке елите, који се, са успехом, извршава већ деценијама.

И зато се стално чују приче о „пренасељености“ (а зна се шта чека оне који се нађу у „пренасељеним зонама“ света.) Роберт Милер, дугогодишњи функционер УН-а већ је предложио тзв. „Брачни сертификат Уједињених нација“: у било ком делу света, кад млади ступају у брак, треба да се обавежу пред Уједињеним нацијама да неће родити више од једног или двоје деце. Милер у свом огледу „Две хиљаде идеја и снова за бољи свет“ (ИДЕА, 1024/1997.) хвали Уједињене нације зато што су, својом вешто вођеном политиком депопулације, од 1952. успеле да спрече рођење додатних две милијарде и двеста милиона беба, које би још више допринеле пренасељености. Горбачов је те исте, 1997, говорио да породице у земљама у транзицији треба да имају једно дете, а кад се стање на планети стабилизује – два детета. Тед Тарнер, власник ЦНН-а предлаже да се садашњих шест милијарди становника смањи на две милијарде на суптилан начин. Обраћајући се „Националном савезу за планирање породице и репродуктивно здравље“ 1999, Тарнер је рекао: „Можемо то урадити на веома хуман начин – ако свако усвоји политику рађања једног детета у наредних сто година“. Он се није задржао на речима, него је чинио и дела: Уједињеним нацијама поклонио је стотине милиона долара за програме контроле рађања, укључујући 21 милион долара за контрацептивну обуку девојчица широм света, од Малавија до Ел Салвадора, од Монголије до Маурицијуса. Други донатори били су Рокфелерова фондација, Бил Гејтс и, наравно, „усрећитељи“ из Светске банке.

Уједињене нације не штеде паре кад треба „уштедети“ на рађању деце. Пакистан је добио 250 милиона долара зато што је пустио да се у школама ђацима говори о добробити малих породица. Фонд Уједињених нација финансира кинеске „едукаторе“ и оперативце акције „једна породица – једно дете“. Дају се паре и за програме стерилизације у Перуу.
Наравно да је реч о маскираном хитлеризму. Трећи свет, свет „обојених“ први треба да нестане. Роберт Милер од УН-а тражи да одреди колико свака нација може да „издржава“ становника, при чему нарочиту пажњу „западног белог света“ обраћа на „обојене“ из неразвијених земаља. „Бели“ изумиру, „обојени“ се множе… Само се чека нови западни вођа, са брчићима или без њих, али свакако спреман на „очишћење планете“.

У игри су заиста истребитељи. Још 1991. „хуманиста“ Жак Ив Кусто дао је интервју „Куриру УНЕСКО-а“ у којем наводи шта је све потребно да би се очувала планета са њеном биолошком разноврсношћу (сетимо се, овај глобалиста – ронилац био је омиљени истраживач мора и океана, кога смо са уживањем гледали на ТВ-у): „Становништво света мора бити стабилизовано, и зато сваког дана треба да се елиминише 350 хиљада људи. Тако је ужасно размишљати о томе да не би требало то ни да изговоримо. Али опште стање у коме смо се нашли очајно је“. То би, дакле, значило: ако хоћемо екопланету, морамо да убијемо милијарду и 270 милиона људи за десет година. Да се опет вратимо Теду Тарнеру, који у интервјуу „Е Магазину“ (јануар-фебруар 1999.) отворено каже: „Можемо да имамо десет милијарди људи који живе испод црте сиромаштва, или две милијарде људи који живе добро, имају колор ТВ и ауто. Планета може да поднесе тај број људи, и тако је било 1930… А како то да постигнемо – тешко је рећи. Треба много образовања и усавршавања здравствене заштите.“

Ернест Каленбах, аутор „Екотопије“ и других екобестселера, издао је водич кроз екологију у којем каже да више од милијарде људи (управо зато што су људи склони потрошачком менталитету) ова планета не може поднети. Јан Франзен, демограф и бивши стручњак УН Фонда за становништво, говорећи пред Европарламентом 1999, тврдио је да број људи треба смањити на 700 милиона…
Дакле, Сорош се сасвим уклапа у причу о крволочним хуманитарцима, решеним да становништво света сведу на „златну милијарду“. Није то само због пара. Као и Раскољников, они хоће да се „усуде“, да докажу себи да су „богови“, а не „бубе“; наполеони, а не подљуди. Паре им не значе ништа ако немају моћ да одређују судбину човечанства.

ГЕЈ СОРОШ

После пропасти социјалистичких система у Источној Европи изненада је почела пропаганда хомосексуалности. Иако традиционалног морала, у којима је огромна већина становништва била против било какве легализације хомосексуалних бракова и сличног, источноевропска друштва била су подвргнута жестокој „геј“ (читај: педерској) пропаганди, чији је један од главних финансијера био Сорош. Зашто? На питање одговара др Срђа Трифковић: „Током последњих година, Сорошова мрежа успешно је покренула дотада непостојеће ‘геј’ активисте у готово свим областима где ради. Кампањом „ЛБГТ (лезбијских, геј, бисексуалних и транссексуалних) права“ управља се из Будимпеште, где је рад Миријам Молнар, који је објавио Институт за отворено друштво 1999. године, дефинисао „проблем“ као дискриминацију и низак ниво прихваћености, видљивости и политичке репрезентативности хомо-би-и транссексуалаца. Било је потребно или „убедити људе да прихвате чланове ЛГБТ заједнице као једнаке и пустити да друштво изврши притисак на политичаре (преко медија) да промене законе“, или „убедити политичаре да су чланови ЛГБТ заједнице једнаки и да им је потребна помоћ у убеђивању остатка друштва у то“.

Укупни циљ био је да се покрене дискусија о ЛГБТ идентитету у друштву, да се ти људи учине видљивима и да се о њима створи „позитивна слика“, као и да се установе редовни форуми за дискусију са другим групама у региону.

Специфични задаци били су отварање Интернет презентација на енглеском, са потпрезентацијама на локалним језицима, формирање радних група које треба да реагују на све „хомофобичне испаде“ у медијима у једној „Ружичастој књизи“ и организовање двонедељних летњих школа за наставнике „о дискриминацији ЛГБТ људи, инвалида, гојазних итд“.
У новембру 1999. године, почео је пилот-пројекат у Центру за развој издаваштва (Институт за отворено друштво Будимпешта) о књигама које се баве хомосексуалношћу у Бугарској, Чешкој републици, Мађарској, Словенији и Словачкој. Исте године, „Наш свет“ геј и лезбијски центар објавио је да је регистрован као невладина организација у Украјини. Од тог момента, ова група добила је право да ради на достизању својих декларисаних циљева, укључујући „борбу против сексуално орјентисане дискриминације, хомофобичних ставова у друштвеној свести, као и помоћ у повећању самосвести међу члановима геј и лезбијских заједница, као једнаких и корисних чланова друштва“.

Група је изразила захвалност за легализацију „украјинској грани Мреже Сорош фондација (Фондација Ренесанса), која је лобирала за наш циљ у Министарству правде и обезбедила нам правну помоћ“.

Геј.ру је московска невладина организација коју финансира Сорош и која се развила у „етаблирани и признати руски геј и лезбијски центар и окупљалиште геј и лезбијских група, расутих по држави“:
„Одржавамо контакт са свим постојећим геј и лезбијским и АИДС организацијама у Русији; одржавамо преписку и шаљемо редовне извештаје међународним геј и лезбијским организацијама… Имамо највећу библиотеку, са више од 100 руских наслова и 50-ак класичних књига на енглеском које се баве хомосексуалношћу. Значајан допринос овој библиотеци примерак је књиге Есенцијални зборник геј и лезбијских питања, који смо добили од Сорош фондације 2000. године. У Букурешту, Моника Баркши из локалног Сорош огранка је протествовала против чињенице да је ‘хомосексуални идентитет стигматизован’ у Румунији, и да је један од главних разлога за недостатак толеранције и третман појединаца као ‘оних других’. Њихове породице постају жртве предрасуда ‘само зато што је друштво неспособно да прихвати легитимност хомосексуалних односа као нормалне манифестације’.“ Ауторка наводи Румунску Православну Цркву као главног кривца:
„Проблем је у томе што многе православне и остале студентске организације подржавају цркву“.
Она истиче да су 1994. године више од сто студената теологије започели серију демонстрација испред зграде румунског парламента против хомосексуалне пропаганде у медијима и скупљали су потписе за петицију, захтевајући да се хомосексуални односи ставе ван закона. Баркши завршава текст стандардном „сорошевском“ изјавом:
„Члановима геј и лезбијских заједница потребна су права која им гарантују слободно јавно испољавање идентитета… Озакоњивање хомосексуалаца, могућност да се крећу и појављују у јавности, да говоре и раде заједно, веома је добар показатељ отворености друштва. Ово се може постићи новим законима, донетим под притиском од стране различитих организација које се баве људским правима. Румунија треба да искорени негативне реакције већинске популације на хомосексуалност… „Проблеми“ постоје у друштву као целини, а оно се не може променити преко ноћи.“
Толико о томе каже др Срђа Трифковић. Сада је јасно како је бивши „светосавац“ Чеда Јовановић постао заступник „геј права“. „Чији новац, његова и музика“.

НАРКО СОРОШ

У Источној Европи, Сорош се трудио да помогне маргинализованим друштвеним групама, с циљем да се спроведе њихова здравствена заштита која има своје специфичности. То је, конкретно, значило да му је циљ био да здравствено заштити наркомане путем замене игала и шприцева, као и кроз тзв. „супституционе терапије“ (метадон уместо дроге). Циљ је „смањење штете“…
Да ли?
У чувеном часопису Рокфелерове Трилатералне комисије, „Публиц Аффаирс“, 2004. Сорош објављује текст: „Мехур од сапунице америчке премоћи“. У наведеном тексту смело је устврдио да рат против дрога доноси више штете од саме употребе дрога. Јесте, од њих неки умиру; јесте, оне многе онеспособљавају, али највећа опасност је угрожавање слободног тржишта.
Преко свог Фонда за отворено друштво, Сорош већ годинама ради на легализацији дроге у САД-у. Кампању води преко Фондације за политику везану за дроге (ДПФ – Друг Полицу Фоундатион) и Линдесмит центра. Када је решио да рад Фонда за отворено друштво прошири на САД, определио се пре свега за политику у области наркоманије, сматрајући да у САД-у највећа опасност за принципе „отвореног друштва“ лежи управо у борби против наркотика. Сорош је ДПФ искористио да подржи ММР (Полицијски пројекат за марихуану), који се залаже за легализацију марихуане, и чији је човек, Берни Френк, ушавши у структуре америчке власти, успео да наметне ХР 2618, којим се допушта „медицинска употреба“ марихуане.

Сорошевци су својом кампањом легализовали „медицинску марихуану“ у Калифорнији, Аризони и Невади. У тексту Александре Перебиковски, „Да ли Сорош има проблема с дрогом?“, наводи се да велики „филантроп“, преко својих испостава Хуман Ригхтс Wатцх и Хуман Ригхтс Wатцх/Америцас подржава нарко-терористичку герилу у Колумбији, Перуу и Боливији.

У Колумбији, Хуман Ригхтс Wатцх критиковао је владине трупе због рата против нарко-герилаца. Чувени Медлин нарко–картел још је у новембру 1990, тражио да се објави извештај Хуман Ригхтс Wатцх о борби владиних трупа против нарко-мафије, чиме се Колумбијцима угрожавају „људска права“. Хуан Мендоз, челник колумбијске Сорошеве испоставе у свом „Америцас Wатцх Репорт“ захтевао је хитно разоружавање колумбијске војске да би дрога могле да се нађе на „слободном тржишту“.

Сор