Србија остаје без огњишта

КАДА се времешни Марко Мишковић, као последњи становник села Вукојевци код Куршумлије преклане преселио у Барајево, иза њега је у месту у којем је до тада боравио, остала само празнина. Вукојевци, нажалост, нису данас једино село без житеља у Србији, јер је за последњих десет година угашено чак 1.060 српских насеља.
Срби у Србији лагано, али сигурно одумиру и нестају - кажу стручњаци за демографска кретања.
По стопи наталитета Србија је на последњем месту у Европи. Ове године у 150 насеља није забележена ниједна принова. Број деце по брачном пару је смањен са 4,1 на 0,81.
У прошлој години у Србији је рођено 30.000 беба мање него што је потребно за просту репродуктивну замену становништва, утврдило је Министарство за социјалну политику. Уз то, годишње се у Србији уради око 200.000 абортуса. Најпесимистичкије прогнозе стручњака кажу да ће, ако се овако настави, Срби за 500 година и биолошки изумрети.
- Већ 2100. године, у централној Србији биће само 2.100.000 становника, Војводини 800.000, док би на Косову и Метохији тај број, према садашњем популационом тренду, био чак 4,4 милиона. Дакле у својој држави бићемо национална мањина! - тврди мр Биљана Спасић, професор из Крагујевца, експерт за "белу кугу".
- Забрињава и смањење броја склопљених бракова. За две деценије бракова је за четвртину мање. Трећина брачних парова нема потомство. Тренутно око 800.000 грађана тражи помоћ лекара како би постали родитељи - каже Биљана Спасић.
Све то за последицу има пражњење животног простора Срба. Статистика показује да Срби нестају као народ у чак 80 одсто округа у Србији. У Шумадији се последње деценије број житеља смањио за 116.602. Највише се демографски смањио Златиборски округ, за 18.654 становника. У основним школама на Златибору нестало 60 одељења са по 30 ученика. Најтежа ситуација је у планинским сеоским срединама око Прибоја, Пријепоља, Нове Вароши, Косјерића и Бајине Баште, где су остала ретка старачка домаћинства.
Убрзано без Срба остају Зајечарски, Браничевски, Борски и Пиротски округ.
- Ситуација је јако драматична, јер општина Димитровград умире на ногама. Млади одлазе јер за њих нема посла, ни услова за нормалан живот. Предвиђања говоре да ће 2022. године Димитровград имати само 6.543 становника. Ништа боља ситуација није ни у општинама Црна Трава и Бабушница. Читава источна Србија се празни! - упозорава председник димитровградске општине Веселин Величков.
Лане је у Димитровграду рођено само 70 беба. А у општини са 11.722 душе трећину становника чине пензионери. Величков тврди да је демографски пад започео деведесетих, када су људи кренули у рат уместо на посао и када је српска привреда почела да замире.
У Рашкој области број Срба последњих година се преполовио, док је број Бошњака са 81.418 нарастао на 142.837. У Новом Пазару и Сјеници, на пример, тек сваки пети житељ је Србин.
- Срби су феномен, неће да раде, а иду у кафане, неће да рађају децу, а беже у иностранство - каже Момир Ковачевић, члан хуманитарне организације "Стара Рашка" из Сјенице, која је оженила 200 српских момака.
И појашњава:
- Србе је ухватио потрошачки синдром. Сви желе да живе у Београду или Новом Саду, а нико у провинцији или на селу. Млади људи у Рашкој области, који данас имају дупло више имања и пара него некада њихови родитељи, причају како немају економске и социјалне услове за рађање и неговање деце. Али, зато имају паре да купују аутомобиле - чуди се Ковачевић.
У неким срединама начињени су први покушаји да се заустави убрзани пад наталитета код Срба. Одлуком Општинског већа у Димитровграду од 2008. године повећане су накнаде за подстицај наталитета у тој општини. Прва новорођена беба има право на новчану накнаду од 50.000 динара. Ефекти ове кампање су слаби, јер како каже председник општине, млади чим одрасту одлазе у велике градове да се школују и да раде.
- Влада је за ову годину издвојила 27 милијарди динара за остваривање права из дечје заштите и да ће, ако буде потребно, бити и више новца. Стратегија повећаног наталитета у Србији мора бити стална. Влада је утврдила и осам програма за повећано рађање деце у 2009. години, али због економске кризе то ће морати да се одложи за боља времена - признао је недавно министар за рад и социјалну политику Расим Љајић.
За последњих 17 година Србија без Космета је изгубила пола милиона становника. Како тврде стручњаци Републичког завода за статистику по попису 1991. године у земљи је било 7.822.795 становника, а данас нас је свега 7.334 935. Забрињава чињеница да од свих житеља Срби најбрже губе свој народ. Да би природни прираштај постао позитиван, свака би породица требало да има најмање четворо деце.

СВЕ НАС ЈЕ МАЊЕ
И ГОРАН Пенев из Центра за демографска истраживања тврди да је пад фертилитета, број новорођене деце у односу на број жена способних да рађа, у великој мери убрзан у периодима великих криза које су задесиле Србију. Пенев каже да ће према његовим пројекцијама становништва Србије у наредних пола века бити настављен процес депопулације.
- Број становника Србије у 2052. биће 6.035.000, тј. онолико колико је Србија имала почетком 1951. године - утврдио је Пенев.
ЖИВОТ СА ЈЕДАНАЕСТОРО ДЕЦЕ
ЈАСМИНА и Небојша Ристић из Врњачке Бање имају 11 деце. Са њима је током летњих месеци најлакше, јер су Иван, Никола, Петар, Павле, Бранко, Сара, Тамара, Лука, Марко, Ђорђе, изузев бебе Ивоне, по читав дан напољу и играју се. Проблеми настају кад падне ноћ, јер Ристићи, њих 13, живе у изнајмљеном стану од 69 квадрата.
- Нису нама деца терет, већ радост. Ми нисмо породица која се жали и кука, већ која се радује животу и живи са пуно љубави. Међутим, деци треба пружити пажњу, задовољити њихове потребе да се не осећају запостављеном и сиротом. Моја плата износи 30.000 динара и то сигурно није довољно за удобан живот, али помажу нам наши родитељи. Продали смо плацеве деде Свете и бабе Љубинке. И уз то се сналазимо - прича отац Небојша Ристић, иначе, контролор у комуналном предузећу "Бели извор".
Ристићи кажу да их општина Врњачка Бања није ослободила плаћања воде по глави домаћинства. И да се држава, која заговара борбу протов "беле куге", доста о њих огрешила.
- Ми смо жртве велике државне дискриминације, јер као породица са 11 деце немамо право на дечије додатке за све малишане, нити мајка има додатке за негу наше деце. Додатак од 6.500 динара добија само четворо деце, а остала не. А од како су се деца родила ми смо само за пелене потрошили око 17.000 евра. Моја Јасмина не може да добије посао, јер јој се замера да ће стално да буде на боловању. Дође ми да тражим азил у Швајцарској и да се иселим из Србије - незадовољан је Небојша Ристић, отац са највише деце.

* * * * *

У 40 СРПСКИХ ОПШТИНА ПРЕТИ ДЕМОГРАФСКИ И ЕКОНОМСКИ КОЛАПС
ОВДЕ ОПТИМИЗАМ СТАНУЈЕ САМО У СНОВИМА

ЛЕТНјА жега још је тежа на српском југу. Расељена места, замрла привреда, опустели кафићи и радње чији дневни пазари не премашују ни пар хиљада динара - заједничка је слика 40 неразвијених општина. Овде је оптимизам одавно на измаку. Бела Паланка, Рашка, Житиште, Тутин, Ситница, Крупањ, Прешево, Сврљиг, Пландиште... само су нека од места у којима је закржљала мала привреда, у којима су сви велики системи доживели колапс, а становништво и даље грца од последица лоше приватизације.
Славољуб Благојевић, председник СО Црна Трава каже да се у његовом крају живи изузетно тешко. Из републичког буџета се у општинску касу преусмери свега 28 милиона динара, а и ова је цркавица смањена за 15 одсто на име "уштеда". Уз скромне приходе које ова општина сама обезбеди, Црна Трава има годишњи буџет од тричавих 45 милиона, колико је на пример Београд недавно из своје касе издвојио за реконструкцију два одељења Ургентног центра.
- Сви одлазе одавде - прича Благојевић. - Деца завршавају средње школе у Нишу, Лесковцу, Београду и тамо и остају. Ми немамо ама баш никаве ресурсе ни кадрове, немамо ни једног свог лекара у амбуланти, већ нам долази доктор из Лесковца. Запосленост је на нули, а нико не очекује нова радна места. Пола становника је већ у пензији, 30 одсто су социјални случајеви, а само 20 одсто мештана има посао.
Зато сви хоће посао у администрацији. Плате никакве, али су бар редовне.
- Само пет радника је запослено у привреди, а остало у полицији, просвети, општини, вртићу... - наводи Благојевић и додаје да је перспектива у Црној Трави одавно изгубљена.
- Дневни пазар у нашим продавницама не прелази 1.000 динара, а ако инспектори рада пронађу и најмању грешку у пословању пишу казне од 55.000 динара које власници одрађују наредне две године. Зато се масовно затварају трговинске радње, па морате да пешачите и по 10 километара да купите кафу. Враћамо се у 15. век, далеко смо ми од Европе - закључује први човек ове општине.
И мада српски Устав изричито наглашава да је равномерни регионални развој предуслов за сваки даљи напредак, до сада је донета само једна мера за стимулисање привреде у овим неразвијеним општинама. Каматна стопа на кредите из Фонда за развој у овим је општинама један одсто, док је у осталим три.
И Саша Ђорђевић, председник општине Гаџин Хан упозорава да српском југу прети демографски колапс уколико држава настави са игноришућим односом какав је до сада показивала.
- Држава мора да стимулише улагање у ове регије - закључује Ђорђевић. - Мора се размишљати и о другим олакшицама као што су смањења доприноса у овим срединама или умањење пореза на зараде. То је једини начин да се оживе ова места и задржи народ који масовно одлази у потрази за бољим животом.
- У привреди је пре транзиције било запослено 2.000 радника, а сада у тим истим предузећима која су у међувремену приватизована не ради ни 500 - сабира Ђорђевић.
У Гаџином Хану држава је ионако скромно планирани трансфер од 67 милиона динара смањила за 12, па са сопственим приходима ова општина живи од једва 130 милиона динара годишње.
- Најтеже нам је да финансирамо образовање - наставља Ђорђевић. - Када се погледају наши трошкови које улажемо у превоз ђака и наставника, јер су села разуђена и опустела, па на то додамо и расходе за осигурање, грејање, струју... испада да смо по трошковима, који "отпадају" на једног ђака, међу најскупљим школама у Србији.
Ни у Дољевцу се не живи богатије. Ова је општина од државе месечно добијала 7,8 милиона динара, а сада ни 5,5 милиона. На годишњем нивоу то је уштеда од 18 милиона динара колико на пример кошта организација фестивала у Гучи. Ипак, мањак ових пара Дољевчани и те како осете.
- Чак 70 одсто нашег буџета чини новац из републичке касе јер ми скоро да немамао својих прихода - објашњава Горан Љубић, председник општине Дољевац. Са толико пара једва покривамо плате и трошкове, а о инвестицијама не можемо ни да размишљамо.
Ипак, у српској Влади начиње се идеја о неопходности инвестирања. Додуше, још се све базира више на промишљањима него на конкретним плановима, али је макар показана воља. Канцеларија за одрживи развој неразвијених општина којом руководи министар Сулејман Угљанин финансирала је овим општинама израду планске документације и од предвиђених 38 милиона динара крајем ове недеље авансно уплатила половину износа. Остатак их очекује по завршетку израде планова. Потом, међутим, иде најтежи део посла - сакупљање пара за реализацију тих пројеката.
- Циљ је да дођу страни привредници и инвеститори, да запослимо наше младе људе и вратимо живот у ова места - казао је Угљанин. - Морамо да спречимо да ови људи беже и за собом остављају општине које грцају.
У плану је и оживљавање аграра.
- Планирамо да отворимо четири канцеларије у којима ће пољопривредници добити сву ону помоћ и подршку које би им дало министарство, па тако неће морати да путују у Београд у потрази за одговорима. Ове ће канцеларије бити отворене у развијенијим срединама, па ће тако једна да послује у Новом Пазару и у њу ће долазити становници Рашког и Моравичког округа. Друга ће бити у Лесковцу, трећа у Врању, а четврта у Пожаревцу.
И Угљанинов колега из републичке Владе Расим Љајић, министар рада и социјалне политике месецима уназад упозорава на алармантно стање српског југа. Он је са својим сарадницима од фебруара обишао чак 76 општина у 13 округа не би ли се уверио како народ заиста живи, које су им ургентне потребе и шта његово министарство може да учини за људе које су остали углавном заборавили. Вратио се са упозорењима.
- Утисак ми је депримирајући. Ситуација је таква да би, најблаже речено, све требало да нас забрине - прича Љајић. - Због демографског пражњења постоји опасност да те општине за неколико година потпуно опусте. У готово свим овим градовима привреда стоји, а приватизација је обављена неуспешно. У Белој Паланци, Мерошини, Дољевцу, Лебанима... број запослених је мањи од оних што не раде. А у Крупњу, на пример, живи 4.000 пензионера у општини која броји 19.000 становника.
Љајић оцењује да је ситуација на југу Србије у економском и социјалном погледу "више него забрињавајућа".
- Држава мора предузети неопходне мере за ублажавање последица кризе. Најтежа ситуација је у Црној Трави, Мерошини, Бабушници... мада би било лакше побројати места и општине где је ситуација добра. Апелујем и на своје колеге да иду у те друге градове. Људи се жале да им нико не долази. (Биљана СТЈЕЛјА)

НАРОДНЕ КУХИЊЕ
У свим овим општинама исти су приоритети у области социјалне заштите. Готово без разлике, начелници округа, директори центара за социјални рад и председници општина тражили су помоћ у изградњи народних кухиња, дневне боравке за децу са сметњама у развоју, старачке домове и помоћ у финансирању услуга помоћи у кући за старије. Кризном штабу Министарства рада и социјалне политике упућено је и 50 индивидуалних захтева за хитним интервенцијама. Највећи број се односио на помоћ за хитно збрињавање појединих корисника, посебно деце и психијатријских случајева.

КАДАР
У неразвијеним српским општинама највећи је проблем - кадар. Чак и ако би се инвеститори одлучили да улажу у ове средине, поставља се питање кога би запослили. Председници општина напомињу да су млади и образовани људи одавно напустили своје домове.
- У општинској згради у Трговишту нису имали ни телефакс па су документа слали из суседне зграде полиције - напомиње Љајић.