Николетина Бурсаћ ипак јачи од Харија Потера

Вест која се прошле недеље пронела медијима да ће српски основци од ове године као део обавезне лектире читати и „Харија Потера“ обрадовала је клинце, али и запањила остатак јавности. На жалост основаца, а радост њиховог даљег образовања, ова вест, испоставило се, ипак није тачна. „Деманти“ исте добијен је од Милке Андрић, помоћника министра за основно и предшколско образовање Министарства просвете и спорта Републике Србије.

- „Хари Потер“ и одломци Толкиновог дела „Господар прстенова“ никада није требало да буду део лектире. Лектира има обавезни, опциони део, и део у коме се обрађују научно-популарни текстови. Нико ко се разуме у наставу и књижевност не би дозволио да раме уз раме са Андрићем и Егзиперијем стоји писац „Харија Потера“. Није задатак програма да подилази ученичком укусу, него да га васпитава, негује и гради. Тачно је једино да ће од ове школске године седми разред учити по новом плану и програму. Као и свих ранијих година - каже Андрићева.

Према њеним речима, и даље ће језгро обавезне литературе која се обрађује на часовима српског језика и књижевности чинити дела домаћих аутора, попут песама „Симонида“ Симе Пандуровића, „Стрепња“ Десанке Максимовић, дела „Деоба Јакшића“ и „Иво Сенковић“, али и Егзиперијев „Мали принц“, и „Прича о кмету Симону“ и један део „Хајдук Станка“.

- Део поменутог програма, и то се може проверити у Просветном гласнику, јесу Домановићево „Мртво море“ и „Власт“ Бранислава Нушића, али и одломак из „Боја на Косову“ Љубомира Симовића, као и „Немири“ Иве Андрића - додаје она, напомињући да о томе шта ће бити у лектири одлучују Комисија завода за унапређење наставе, научно-просветни савет и људи из министарства.

Истим поводом, у јавности се полемисало и да књиге „Дружина Сињи галеб“ Тонета Селишкара, „Бели очњак“ Џека Лондона и дело „Срце“ Едмонда де Амичиса нису више део обавезне лектире наших основаца. Писало се о томе да ће, уместо ових дела, ђаци убудуће имати могућност да на часовима српског језика и књижевности анализирају „Господара прстенова“ или неко друго дело из савремене књижевности сходно њиховом узрасту и интересовањима. Ово прво није тачно, али измена има. Тако, будући петаци више не морају да знају Александра Вуча, Славка Вукосављевића, док ће се дела Десанке Максимовић, Иве Андрића, Бранислава Нушића и Бранка Ћопића и даље обрађивати у петом разреду. Међу допунске текстове у шестом разреду уврштен је роман „Зов дивљине“ Џека Лондона, а као обавезан део лектире за шести разред, између осталог, остао је и Ћопићев роман „Доживљаји Николетине Бурсаћа“, мада је песма „О, класје моје“ Алексе Шантића замењена песмом „Моја отаџбина“ истог аутора.

Роман „Хајдук Станко“ Јанка Веселиновића више се неће читати у шестом, већ у седмом разреду, а приповетка „Кашика“ Антонија Исаковића, која је била део обавезног програма за седми разред, пребачена је у допунски избор. У програму за седми разред нема више ни Змајеве песме „Кажи ми, кажи“. На часовима српског језика и књижевности више се неће обрађивати дело бугарског књижевника Елина Пелина „На бразди“, као ни песма Весне Парун „Руке домовине“. У ширем избору остављена је „Аутобиографија“ Бранислава Нушића.

Писац Добрица Ерић сматра да је досадашњи избор обавезних лектира за основце био прилично добар, али, како каже, и прилично сужен.

- Некада се ишло по кључу и морала су да буду заступљена дела из осталих република, па и мањине. Многи наши добри писци су остали изван лектире, а многи лоши су ушли. Али, такво је било време. Сада треба да се за нашу децу пробере најбоље што имамо у Србији, а имамо изузетну књижевност за децу - каже он, додајући да ће се наши школарци некако снаћи и без књиге Тонета Селишкара и „Дружине Сињи галеб“. Али, напомиње, није ни за „Харија Потера“, ни за то што деца већ читају.

- Доста нам је страних вештица, које су нам три месеца пре десетак година пиле крв и још нам пију. Имамо ми своје народне бајке и приче у којим има и змајева и вештица, али има и добрих виле и духова, који дају смисао нашим народним причама, то смо запоставили. Запоставили смо епско песништво, што ниједан народ себи не би дозволио. Ми имамо две антологијске тачке у свом дечјем песништву, једно су антологија Душка Радовића и дечје поеме Слободана Ж. Марковића за оне старије. Не могу да замислим лектиру без Бранка Ћопића, Арсена Диклића и Десанке Максимовић, Мике Антића, Милована Данојлића... - објашњава Ерић.
Сандра Златановић, наставница српског језика и књижевности у ОШ „Ђорђе Крстић“ у Жаркову, верује да се вест о убацивању Харија Потера у лектиру пронела јер се ради о, како каже, популаризацији читања, на начин који је, по њеном мишљењу, непримеран.

- Ова поменута страна популарна дела неће ученике натерати да заволе литературу и престану да гледају филмове, а заволе да читају књиге. И „Хари Потер“ и „Господар прстенова“ су популарна дела широм света и идеја да се нађу у оквиру наставног програма настала је вероватно као плод размишљања, по принципу боље икаква прочитана књига него никаква. Деца би требало најпре да савладају домаћу литературу, тек онда то ширити на дела светске књижевности, али то би требало да буду дела са јасном поруком и поуком. „Мали принц“ пример је дела из светске културне баштине које је поучно и које је своје место нашло с правом. Битно је да свако дело које се деци понуди носи неки поруку и да омогућава ученицима да доносе своје ставове и протумаче идеју дела.

Млади писци

Ерић каже да сада имамо читаву једну групу младих писаца који су стасали и за лектуру.
- У нашој лектири нема млађих писаца као што су Моша Одаловић, Недељко Попадић, Игор Коларов, Бранко Стевановић, Љубомир Ћорилић, Тоде Николетић, а посебно песме у јужном дијалекту Власте Ценића из Дољевца. Ту су и романи млађих писаца попут историјских романа Драгана Лакићевића и многих дугих - подсећа он.

Домаћа литература

Андрићева каже да, што се тиче писаца из бивших нам република, они сада треба да се, по естетским, уметничким и васпитном критеријуму изборе квалитетом за своје место уз дела светске, то јест, руске, француске или енглеске књижевности.
- Предност се даје домаћој литератури - наглашава она.

Уврстити Павића

Златановићева објашњава да када покушава да дечаке наведе да заволе књигу, често их натера да прочитају „Хајдука у Београду“ Градимира Стојковића и „Рингишпил у мојој глави“ Драгомира Ћулафића.
- Али саветујем и читање Слободана Станишића, а ту је књига „Биоскоп у кутији шибица“. А своје место у лектири требало би да имају и Љубивоје Ршумовић, Гордана Олујић, Светлана Велмар-Јанковић, Милован Данојлић, али би занимљив био и Милорад Павић са, на пример, делом „Приче за девојчице и дечаке“.