Повратак у Прањане

Америчка амбасада у Београду и НВО “Евроатлантска иницијатива” као један од темеља интеграције Србије у западни свет виде заслуге ђенерала Драже и његових четника


Насупрот убеђењу многих, водећи медији у Србији ипак се не утркују у пропагирању свих иницијатива које долазе са Запада. Наиме, има једна иницијатива коју они бојкотују, док се владајуће структуре држе по страни. То је акција америчке амбасаде у Београду, коју води њен ваздухопловни аташе потпуковник Џон Капело, а помаже амбасадор Камерон Мантер, да највећа мисија спасавања оборених савезничких пилота у Другом светском рату најзад добије третман какав заслужује. Пилоти су већином били Американци, а спасиоци Срби – четници под командом ђенерала Драже Михаиловића.
Речену иницијативу покренула је невладина организација “Евроатлантска иницијатива”, која је, по природи ствари, тесно везана за америчку амбасаду у Београду. Оснивачи “Евроатлантске иницијативе”, Бојан Драгићевић и Данијел Шунтер, снимили су 2004. године изјаве једног од спасених пилота, Клера Масгроуа, и једног од спасилаца, Миодрага Пешића. Снимке су “ставили у фиоку”, каже Драгићевић за НИН, јер је било јасно да од емитовања у скорије доба неће бити ништа, али такође и да “то једног дана може бити национално богатство”. “Уосталом, када је реч о евроатлантским интеграцијама, ово је, у историјском смислу, најрепрезентативнија српска прича”, каже још Драгићевић.
Срећом, ствари су много боље стајале код друге стране – америчке. Примера ради, амерички ратни ветерани тражили су да се забрани приказивање филма “Битка на Неретви” у Сједињеним Државама, због крајње огољене ратне пропаганде. Или, градоначелник Лос Анђелеса Том Бредли прогласио је 17. јул 1986. године за “Дан сећања на генерала Дражу Михаиловића” (тога дана, 1946. године, комунисти су погубили ђенерала). Дуг је списак конгресмена и сенатора који су заједно са четничким ветеранима учествовали у обележавању Дражин-дана широм Америке. Дражу је јавно хвалио и председник Роналд Реган, у чије време је америчка штампа писала о злочинима Албанаца над Србима на Косову и Метохији.
Свакако је најпознатија прича о покушајима групе спасених пилота да се ђенералу Дражи подигне споменик у Вашингтону, на јавном земљишту у близини Беле куће. Покушај је осујећен протестима комунистичких власти из Београда. Нешто после овога, власт у престоници преузима Слободан Милошевић. Може се само претпоставити шта би се десило деведесетих година да је Милошевић поништио протест својих претходника, да је позвао спасене пилоте у Београд и обновио иницијативу за подизање споменика испред Беле куће. У то доба, Фрањо Туђман је тесно сарађивао са усташком емиграцијом – дакле, са особама које су се налазиле у непријатељском табору, док Милошевић није имао снаге и мудрости да савлада идеолошке баријере ни по једном тако крупном питању (он је и у Русији одабрао погрешну, губитничку комунистичку струју, али то је друга тема). Ни наредне владајуће гарнитуре, које су наводно демократске, нису успеле да одбаце наслеђе својих родитеља: београдски протест против подизања споменика ђенералу Дражи у Вашингтону још није повучен.
И тако, када је прошле године у Београд стигао потпуковник Џон Капело, нови ваздухопловни војни аташе америчке амбасаде, дошло је време да Драгићевић и Шунтер извуку своје старе радове из фиоке. Капела је фасцинирало што у Србији велики број људи не зна за акцију спасавања савезничких пилота од стране четника, коју је он сматрао могућим темељом у изградњи бољих односа између Србије и Запада.
Један од првих потеза потпуковника Капела био је посета Прањанима – села испод Равне горе у коме је постојао аеродром са кога је евакуисан највећи број спасених пилота. Капело је повезао Прањане са државом Охајо, са којом Србија већ има потписан споразум о војном и економском партнерству. Захвалницу мештанима Прањана, коју је потом послао гувернер Охаја, однео је лично Камерон Мантер, амерички амбасадор у Србији. Био је то његов први одлазак из Београда. Амерички амбасадор обећао је Прањанцима да ће помоћи колико може у реализацији планова потпуковника Капела. Ускоро су, на Светог Саву ове године, амерички маринци у свечаним униформама поделили 300 поклона ђацима сеоске школе. Уследило је организовање изложбе фотографија о мисији “Хељард”, како се звала операција евакуисања спасених пилота из Србије. Изложба је најпре била постављена у Америчком кутку у Крагујевцу. На отварању, потпуковник Капело је говорио о заслугама ђенерала Драже и постхумном одликовању које је добио од председника Харија Трумана, нагласивши: “У америчким војним круговима ова мисија сматра се једном од најуспешнијих спасилачких мисија иза непријатељских линија у историји ратова”. Крајем маја изложба је из Крагујевца пресељена у Врање, а потом ће обићи и остале градове у којима постоји Амерички кутак (Бујановац, Ниш, Нови Сад, Суботица и Београд).
У разговору за НИН, Капело, Драгићевић и Шунтер кажу да их највећи део посла чека око подизања великог музеја у Прањанима. У одговарајуће хангаре биће постављени авиони који су ту некада слетали, музеј ће имати копије свих докумената о мисији “Хељард”, предмете који се могу сакупити, воштане фигуре четника и америчких пилота, итд. У ресторану ће се свакако служити гибаница и шљивовица, које су се Американцима веома свиделе, па су их после посете Прањанима ставили на мени своје амбасаде.
С друге стране баре, у највећем музеју ваздухопловних снага, у Охају, отвориће се Четнички кутак. Имаће део садржаја из прањанског музеја, попут воштаних фигура и фотографија.
У току је израда и једног документарног филма о мисији “Хељард”. Аутори су Драгићевић и Шунтер, а финансијску подршку пружа америчка амбасада.
Иначе, прва два америчка авиона Немци су оборили над Србијом 24. јануара 1944. године. После оштре борбе са Бугарима, једну посаду спасили су четници Топличког корпуса, док су до друге посаде пре Немаца стигли четници Златиборског корпуса. Авиони су припадали америчком 15. ваздухопловном корпусу, који је минуле јесени из Африке премештен на аеродром у Фођи код Барија. Мета америчке авијације била су нафтна поља у Плоештију, недалеко од Букурешта, која су била од виталног значаја за немачку ратну привреду.
“Американце примати најљубазније и са највећим гостопримством”, гласио је уобичајени Дражин одговор на вести о спасавању пилота које су стизале из целе Србије. Дража је наредио да се пилоти концентришу у област Равне горе, на територију 1. равногорског корпуса под командом капетана Звонимира Вучковића, како би могли бити евакуисани са импровизованог аеродрома на Галовића пољани крај Прањана. Извештај о овом аеродрому, који је вероватно постојао и пре рата, капетан Вучковић је послао још у јесен 1943. године, када се после капитулације Италије очекивао долазак западних савезника. Фебруара 1944, под надзором инжењеријског капетана Николе Веркића, аеродром је проширен, али је британска комисија пресудила да је прекратак. Тако је 19. априла једна група од 11 спасених пилота, способних за дуго пешачење, уз пратњу четника кренула ка Јадранском мору. Радови на аеродрому су настављени и ноћу 29. маја у Прањане слећу први савезнички авиони (били су британски). Ове ноћи евакуисано је 40 спашених пилота. Ускоро Американци покрећу мисију “Хељард” (“Ђавољи пут”) и враћају у Србију капетана Џорџа Мусулина. Највећа евакуација – уједно највећа у историји ратова – изведена је у ноћи између 9. и 10. августа, када је одвезено 237 спасених пилота, већином америчких. Операција је поновљена 12, 15. и 18. августа, када је евакуисано још око 210 спасених пилота.
Мусулин одлази из Прањана 29. августа, вероватно са још једном групом пилота, предајући дужност свом заменику капетану Нику Лалићу, Американцу српског порекла. Лалић је најпре надгледао евакуацију са још једног импровизованог аеродрома, у Коцељеви, одакле 17. септембра одлази 20 спасених пилота. По преласку четничке главнине у Босну, трећи импровизовани аеродром саграђен је у Бољанићу крај Добоја. Одавде је 27. децембра 1944. године одлетела група од још 20 спасених пилота. Са њом је отишао и капетан Лалић, последњи савезнички официр у четничким редовима. Пилоти су и даље падали на четничку територију. Крајем фебруара 1945. године по групу од 25 спасених пилота у Бољанић слећу два америчка авиона. Код четника се тада налазио још само један амерички пилот, Вилијам Хил, кога су диверзанти Динарске четничке дивизије априла претходне године отели од хрватске легионарске “Плаве” дивизије. Хил је са четницима војводе Момчила Ђујића остао све до 6. маја 1945. године, када је цела јединица отишла код савезника у Италију.
Оборене америчке пилоте убијали су усташе и Бугари, а према Дражином извештају од 1. јануара 1945. године пет пилота убили су и партизани. Они су припадали деветочланој посади која је 26. децембра пала код Манастира Гомјеница западно од Бањалуке (преосталу четворицу спасили су четници).
Према извештају генерала Донована, шефа ОСС-а (будућа ЦИА), с краја октобра 1944. године, на подручју Краљевине Југославије четници су спасили 561, а партизани 527 савезничких пилота. Рачунајући и пилоте спашене у ранијем периоду, које Донован није обухватио овим извештајем, као и оне евакуисане из Бољанића, четници су спасили око 660 савезничких пилота. На партизанску територију, у западним деловима Југославије, падали су углавном авијатичари који су из Италије летели према Аустрији и Немачкој. Због тога што су комунисти пилоте оборене у унутрашњости земље третирали као ратне заробљенике, којима су ускраћивали чак и њима намењене лекове, а свакако и из идеолошких разлога, у америчким редовима никада није створен мит о партизанском спасавању авијатичара.

Потпуковник Џон Капело, ваздухопловни војни аташе америчке амбасаде у Београду

Прича коју је требало испричати

Како сте дошли на идеју да организујете изложбу о мисији “Хељард”?

- Увек ме је занимала историја, посебно војна. Био сам упознат са савезничким мисијама бомбардовања нафтних рафинерија у Плоештију у Румунији и прочитао сам пуно извештаја тих мисија. Али тек када сам дошао на службу у Београд сазнао сам за један веома интересантан и важан аспект тих мисија. Велики број авиона који су полетали за Плоешти, и друге циљеве у Румунији и Мађарској, био је тешко оштећен и није могао да се врати у своје базе у Италији. Стотине ваздухопловаца је морало да скаче падобранима из тих оштећених авиона, од којих су многи слетели у централну Србију. Када сам нашао више информација о том делу целе приче, постао ми је јасан значај труда српског народа у заштити авијатичара. Такође сам постао свестан да је многима тај део историје непознат. И једни и други, и Срби и Американци, не схватају довољно значај тих догађаја. Имао сам велику част да посетим Прањане, место где се налазила писта направљена да се савезнички ваздухопловци евакуишу. Када сам био тамо, састао сам се са мештанима који су учествовали у спасавању, као и са њиховом родбином. Постао сам свестан да је ту причу потребно испричати. То је прича о јунаштву и жртвовању која би требало да остане запамћена, којој треба подићи споменик. Одељење за званичне послове у амбасади САД помогло ми је да финансирам штампање фотографија које су настале током тих спасилачких мисија. Ове прекрасне старе фотографије описују дешавања у централној Србији током 1944. године. Направили смо изложбу у Америчком кутку у Крагујевцу, а потом и у Врању. План је да се те фотографије изложе у свих седам америчких кутака широм Србије, као и у другим местима која могу бити заинтересована да сазнају више о том важном делу српско-америчке историје.


Милослав Самарџић