Бришу ћирилицу да избришу Србију

Латинизација Србије последњих година је узела маха. Од културног и националног обележја, ћирилица је данас постала угрожена врста, којој прети коначни одстрел.

Колико је стање алармантно, најбоље показује сурова шала, да Срби користе ћирилицу још само на умрлицама и надгробним споменицима, иако ни то више није правило. Латиница је, нажалост, постала једино комерцијално писмо у Србији. Уговори банака, рачуни за плаћање, називи фирми и компанија у Србији се искључиво пишу латиничним писмом. Ћирилице нема чак ни на етикетама за упутство, које се лепе на увозне производе.

Такође, креатори свих комерцијалних билборда на улицама као да никада нису чули за Вука Караџића. Чак се и произвођачи, чије је име деценијима писано на ћирилици (попут „Књаза Милоша”), последњих година окрећу „модерном” писму.

И туристичке табле у Београду написане су латиницом, под изговором да „се странци лакше снађу”, иако одмах поред стоји и упутство на енглеском језику. Град Москва, која има немерљиво већи број туриста од Београда, има тек покоју таблу на енглеском језику, док су табле са латиницом у руској престоници незамислива појава. Докле, то најбоље потврђује чињеница да су и табле ресторана „Мекдоналдс” у Русији искључиво на ћирилици.

Дневне новине које излазе на ћирилици могу се избројати прстом једне руке, док је готово немогуће пронаћи недељни или месечни часопис са српским писмом. Слична ситуација је и када су књиге у питању. На питање зашто, издавачи се правдају да новине и књиге на ћирилици могу да продају само Србима, док овако купце могу да пронађу и међу националним мањинама, у Хрватској или БиХ. Другим речима, за незнатно већи профит, изгледа да смо спремни и да се одрекнемо националог обележја.

Стиче се утисак да је знатан део маркетиншких, трговачких и услужних занимања, од дизајнера у великим компанијама, до ситних трговаца, поверовао да ће одабиром латинице постати модерни и да ће се тако лакше приближити потрошачима. Многи дојучерашњи власници С.Т.Р. или С.У.Р, данас се утркују ко ће на своју радњу да стави упечатљивији назив на енглеском.

- Вероватно већина њих и не зна шта те речи значе. Ипак, још је горе када кафани или продавници дају српско име, а напишу га латиницом. У питању је обичан примитивизам. Никада у српској историји, латиница није била овако доминантна, чак ни када смо живели у Југославији - каже историчар др Василије Крестић.

Комунизам и српско-хрватски језик подметнули су Србима латиницу као кукавичије јаје. За југословенство, деценијама смо жртвовали културну баштину, учили и употребљавали латиницу, док Хрватима, босанским муслиманима и Словенцима није падало на памет да прихвате званично ћирилично писмо. Свако наметање азбуке, окарактерисано је као великосрпски национализам.

- Један део домаће јавности, безрезервно подржава оно што представља Запад. Вероватно мисле како ће писањем латиницом брже и лакше да се приближе европским интеграцијама. Када неко и помене ћирилицу, одмах га прогласе за националисту и ретроградну снагу. Ово су потпуно погрешне претпоставке - сматра Крестић.

А да Европска унија нема апсолутно ништа против ћирилице, најбоље показују примери Грчке и Бугарске. ЕУ је ћирилицу прогласила за једно од својих званичних писама, а Бугари су чак издејствовали да од 2010. године, када евро постане званичне валута у овој земљи, све новчанице буду штампане искључиво на ћирилици!

- То само показује да Бугари имају више достојанства од нас. Додворавамо се и понижавамо, иако од нас то нико ни не тражи. Нажалост, ми смо губитници, нација која не зна где иде и шта ради - категоричан је Крестић.

И сами странци, чини се, више поштују Вукову азбуку од нас самих. Компанија за компјутерске програме „Мајкрософт”, као и најпопуларнији претраживач на Интернету „Гугл”, своје апликације на српском језику су урадиле на ћирилици. Многе стране компаније при уласку на српско тржиште су у почетку кренуле искључиво са употребом ћирилице, али су брзо одустале, када су схватиле да домаћи пословни свет зна само за латинично писмо. Посебна опасност ћирилици прети од латинизације деце. Јер, док су старије генерације за основно писмо ипак имале Вукову азбуку, данашњи школарци, чим науче ћирилицу као основно писмо у школама, већински (заувек) прелазе на употребу латинице.

Дечје телевизије, новине, сликовнице, књиге, албуми са сличицама, у преко 80 одсто случајева су на латиници. СМС поруке на мобилним телефонима у Србији не могу да се шаљу на ћириличном писму и деца се веома брзо одричу ћирилице као нечег застарелог и досадног.

- Дуго је по овом питању вођена лоша политика. Потребна је одлучна државна акција, закони који би обавезали телевизије, штампу и издаваче да се окрену ћирилици - закључује Крестић.

Латиница је уведена први пут званично у Србију 1915. године од окупационих трупа Аустроугарске монархије. Готово сто година после овог догађаја, латиница је, вероватно, и постала доминантна у Србији, на добром путу да постане и једино званично писмо. Срби, као народ, по свему судећи, доживљавају двоструко одумирање, демографско и културно.

Лингвисти се слажу да писање ћирилицом има додатну предност, јер чува српски језик од превеликог увођења страних речи. Речи из страних језика, када се пишу ћирилицом, изгледају веома рогобатно, па већину тера да пронађе неку одговарајућу домаћу реч за страни појам.

Савезна служба надзора у области масовних комуникација, веза и очувања културног наслеђа, забранила је оператерима мобилне телефоније у Русији слање информативних СМС-ова латиничним писмом. Тако се свака СМС порука упућена корисницима на латиничном писму сматра незаконитом.

Слична идеја спроведена је и у Бугарској. Члан Европског парламента из Бугарске Кристијан Вигенин затражио је да Европска комисија интервенише и заштити бугарски језик и културу, зато што када желе да пошаљу СМС на ћирилици, Бугари морају да плате дупло већу цену поруке.

Српско писмо данас трпи најжешћи удар у својој хиљадугодишњој историји. На ћирилицу већ неколико деценија насрћу и неки Срби под изговором да „у свет” можемо само ако се одрекнемо свога језика и писма и прихватимо латиницу. Таквој заблуди, таквом пристајању на еутаназију дела сопственог идентитета, стари Срби су одолели, јер знали су да безимен народ нико не доживљава као озбиљног, равноправног партнера - упозорава Драгољуб Збиљић, председник Извршног одбора Удружења „Ћирилица” у Новом Саду.

Збиљић, по многим мишљењима, један од последњих бескомпромисних бораца за очување ћирилице, скреће пажњу на једну од великих српских савремених заблуда да интернет „не трпи” српско писмо:

- Колико су комунисти наудили српском писму забраном нашим фабрикама да производе машине ћириличних тастатура, толико су савремени рачунари компатибилни са нашим писмом. Да се озбиљно односимо према свом писму и језику, ми бисмо господина Била Гејтса одликовали - каже председник управног одбора „Ћирилице”.

Најизраженије страдање, подсећа Збиљић, ћирилица је претрпела у време југословенства кад Срби нису одолели изазову комунистичке идеологије, те су латиницу пригрлили као своју, не схватајући ни данас, неколико деценија доцније, погубну грешку.

- За разлику од осталих нација које су чиниле Југославију, ми Срби најспорије се трезнимо од заједничких заблуда. Није ли срамотно и недостојно једне озбиљне нације да готово ниједан српски производ нема српски назив, исписан ћирилицом? -каже Збиљић чије удружење, једино у Србији, организује акције за спасавање нашег писма под називом „Не гази ћирилицу”.

Да ли таква упозорења могу да спасу ћирилицу? Судећи по резултатима испитивања која кажу да се српски престони град у овом тренутку може „подичити” са свега 16 одсто јавних натписа на ћирилици, а „Српска Атина” са 18 одсто, последњи је час да нашем писму пружимо сламку спаса.

Устав из 2006. који ћирилицу коначно ставља на пиједестал званичног писма у Србији, у свакој другој земљи био би кључна прекретница. Код нас је потребно да прође још неко време, како би уставна одредба „прешла у навику” и почела да се поштује.

У невеселу причу о српском огрешењу о сопствено писмо, Драгољуб Збиљић уноси и зрно оптимизма:

- Тешко је поверовати да ће ћирилица тако лако одумрети, чак и у овако дуготрајној институционалној смутњи међу српским лингвистима. Ћирилица је превише лепа да би тако лако нестала!