Данас је Видовдан

рпска православна црква и верници обележавају данас Видовдан, верски и национални празник и 620. годишњицу сећања на страдање српске војске, која је 1389. године на Косову и Метохији, бранила своје земље од моћне Отоманске империје. За име српског кнеза Лазара, косовске јунаке и Бој на Косову, везане су многобројне легенде, а Косовски циклус српске епске поезије је сачувао од заборава велики део српске историје.

Битка на Косову збила се на Видовдан, у уторак, 15. јуна 1389. по старом, а 28. јуна по новом календару. Српску војску је предводио кнез Лазар Хребељановић, а турску султан Мурат. Инсерт из филма "Бој на Косову"

О самој битци и њеном току се зна јако мало. Оно што је сигурно јесте да је битка била изузетно жестока и то истичу сви летописци. Тако један Дубровачки летопис из XV века наводи:

"1389, 15. јуна, на Видовдан, у уторак, бијаше битка између Срба и турскога цара. Од Срба су били: Лазар, српски краљ, Вук Бранковић и Влатко Вуковић, војвода. И би велика погибија и турска и србска, и мало јих се вратило натраг; цар Мурат убијен је, а и србски краљ. Побједе нису добили ни Турци, ни Срби, јер је била велика погибија. Бој је био на Косову пољу".

Непознато је кадa је погинуо султан Мурат. Ни сами српски извори не слажу се међусобно. Најважнији извор, Константин Филозоф, казује да су једног српског племића неки завидници тужили кнезу Лазару да ће му учинити неверу. Да покаже ко је вера тај племић, коме је, по доцније уписаном тексту, било име Милош, у згодном часу потрчао је Турцима претварајући се, да хоће да се преда.

Када је дошао до султана, Милош је зарио мач у Мурата. Турци су га, разјарени, сасекли на месту.

Милош и Вук

Други извор, Јефимијина Похвала кнезу Лазару, писана на самом почетку 15. века, саопштава да је Мурат погинуо после борбе. Трећи извор, "Герасимов летопис" (Герасим је брат Вука Бранковића), каже да је Милош пробо копљем Мурата. Народно предање је развило верзију да је Милош извршио своје дело пре почетка борбе.

Други извори казују да Милош свој подвиг није извршио сам. Једно писмо босанског краља Твртка помиње дванаест племића завереника, а народна песма два Милошева побратима Милана Топлицу и Ивана Косанчића, два иначе историјски сасвим непозната лица. Ни о самом Милошу историја не зна никаквих појединости. Његово презиме Кобиловић или Кобилић, које се од 18. века мења у Обилић, унели су, по народном предању, тек писци од друге половине 15. века.

Међутим, турски извори тврде да је Мурат погинуо или после битке или мало пре њеног свршетка на превару од једног српског скривеног завереника или рањеног борца, док је посматрао исход борбе, која је већ била одлучена у турску корист.

О самом току борбе зна се сигурно, да су Срби из почетка напредовали и да су потисли одељење султановог сина Јакуба. Влатко Вуковић са Босанцима имао је толико успеха, да је свом краљу, у два маха, слао вести о хришћанској победи. Добро се држало и крило Вука Бранковића. Победу у корист Турака решио је Бајазит који се са свом снагом обрушио на кнеза Лазара. Главна борба водила се око Мазгита и Газиместана.

Кнез Лазар борио се храбро, али турском налету није могао одолети. У српској војсци није било јединства команде и повезаности. Рањен, он је пао Турцима у руке и био посечен у одмазди за Муратову главу.

Одељења и Вука Бранковића и Влатка Вуковића могла су да се спасу, јер их Турци нису далеко прогонили. Бајазиту је било прече да погуби брата Јакуба наводно за казну због пораза, а у ствари да га уклони као такмаца за престо и да одмах потом крене кући и да би осигурао свој престо. Народно предање тешко је осудило Вука Бранковића, као да је он издао на Косову.

Он је, зна се, и пре и после Косова био противник Турака и препоручивао везе са Мађарима, а од Турака нити је што тражио ни добио. Њему је народно предање ставило на терет каснији сукоб његових синова са Лазаревим наследником Стефаном и једну много каснију туђу издају на Косову, а вероватно му се није хтело опростити што и он на Косову није нашао смрт уз Лазара и остале српске витезове.

Последице

Погибија оба владара, дотле нечувена у историји Балкана, и чињеница што Бајазит чак није остао у Србији да искористи победу, изазвала је утисак да турска победа није била потпуна и да је спорна. Босански краљ чак је и неколико недеља касније, јављао пријатељима о победи хришћана и примао честитке. Ни у добро обавештеним Млецима до краја јула још се није знао прави исход борбе.

Међутим, по Србију последицу су одмах биле видљиве. Без Лазара и без војске, земља је остала обезглављена.

На српски престо је дошао Лазарев син Стефан Лазаревић који је свјесан своје немоћи водио мудру политику која је земљу сачувала у турском вазалству. Стефан је био добар и са Угарском па је Србија практично била и угарски и турски вазал.

Лазарева погибија се већ крајем 14. века, схватила као свесна жртва да се очува народна и државна слобода и да послужи као пример за доцнија поколења. Ниједан српски владар није добио толико похвалних слова, и тако топлих, као Лазар.

Прва жена списатељ у српској књижевности, монахиња Јефимија, жена деспота Угљеше, је извезла Лазару на свиленом покрову за његово тело молитву и признање за учињену жртву.

Таква схватања ушла су и у широке народне кругове. Косовска битка се често славила у српској историји и предмет је српске народне епске поезије.