Foreign Policy: Враћање Крима у састав Русије – заштита геополитичких и националних интереса

Амерички часопис Foreign Policy је проанализирао узроке који су побудили Русију да призна независност Крима и одобри његово припајање у свој састав. Према мишљењу редакције часописа, руски председник Владимир Путин се, доносећи такву одлуку, руководио искључиво националним интересима. Као потврду те тезе, новинари су навели историјске чињенице и сличности.

Америки часопис Foreign Policy, који се специјализује на међународној светској сцени, као и на унутрашњој и спољној политици земља света, је анализирао историјске претпоставке признања независности Крима са стране Русије, као и ступања полуострва у састав РФ. Према мишљењу аутора чланка, чији превод преноси ИноТв, одлука Владимира Путина је диктирана заштитом националних интереса.

Аутор је направио историјску паралелу између те ситуације и узрока који су побудили Русију да уђе у Први светски рат. Према његовом мишљењу, како се отварају архиви, тако постаје јасније да је главни узрок учешћа у том рату Руске империје била тежња Николаја II да добије контролу над Босфором и Дарданелима, или, у крајњем случају, да не допусти да они падну у руке противника.

„Излаз на море које је целу годину без леда, је за Москву увек био стратешки приоритет, У току многих столећа, ти турски мореузи су били, у суштини, пупчана врпца која је хранила руску привреду. Они су Русији пружали излаз на Средоземно море, а одатле на целокупно светско тржиште“, пише аутор.

Русија тада није успела да постигне тај циљ.

„Када је потписан крај Северски мировни уговор, у складу са њим је зона мореуза проглашена међународном територијом и предата на управљање Лиги Нација. Машта Русије о владавини тим пролазима ка Средоземном мору је сахрањена заувек“, пише аутор.

Сто година касније позиције Русије у Црном мору су се поново нашле у опасности. После револуције у Украјини на власт је дошла прозападна влада, па се у опасности нашао и други важан излаз у топла мора – Севастопољ.

Тај град је припадао Русији од XVIII века, тамо је формирана и лоцирана Црноморска флота. Чак и када је совјетска власт предала полуострво властима Украјине, војно-морска база у Севастопољу је остала под контролом Русије.

„Али, када се Кијеву сменило руководство, у Москви је порасла забринутост, слична оној у царској Русији уочи Првог светског рата. Према мишљењу Путина, кад би Севастопољ пао у непријатељске руке или још горе, под контролу НАТО, то био исто толико велики проблем као када су Немци освојили турске мореузе век раније“, сматра аутор.

Према мишљењу новинара, Црно море за Москву има много већи значај, него Карипско море за Вашингтон или Јужно кинеско за Пекинг. Русија никада није формирала своју црноморску доктрину, „али, ми морамо јасно да схватимо следеће: било који покушај да се оспоре морски интереси Русије у Црном мору, како реални, тако и замишљени, ће наићи на суров отпор“.

Одобравајући поновно уједињење Крима са Русијом. „Путин је дејствовао ради заштите руских националних интереса, а то у потпуности одговара геополитичкој ДНК земље. То није била дрска и слепа агресија“, закључио је Foreign Policy.

Читајте више на Украјина и Новорусија из минута у минут