За Путина су се спојиле одбрана Доњецка и историјска прекретница за Русију

Од 17. јула до 6. августа (време писања овог чланка) Владимир Путин није послао ниједну политичку поруку о украјинској кризи. Истовремено, није се могло ништа више чути ни од разних руских званичника, осим „кретања по инерцији” и понављања давно конструисаних фраза.
        
Тек 6. августа је, на иницијативу руске дипломатије, одржана седница СБ УН посвећена прекомерној употреби силе у Донбасу, а председник Русије је затражио да се утврди листа противмера као одговор на економске санкције ЕУ. Истовремено, Порошенкова власт концентрише све разорније наоружање око Доњецка, желећи да изведе последњи велики напад пре почетка зиме.
        
Шта се дешава у Москви? Да ли треба очекивати пад Доњецка?
        
Рат између САД и Русије се води на седам шаховских табли и све што се дешава треба гледати у овом, сложеном оквиру (информативни рат, војне акције у источној Украјини, економске везе Русије са ЕУ, рат у сектору енергетске безбедности, дипломатија, питање злочина против човечности, политичко-економска ситуација у Кијеву).
        
Владимир Путин је до сада показао велику дозу опрезности и прилично стрпљења. Чак толико да су све чешће критике на његов рачун.
        
Иницијативу је препуштао противнику, у појединим тренуцима је вешто симулирао повлачење и покушавао да минимализује штету која се оваквим сукобљавањима мора претрпети.
        
Није често вукао офанзивне потезе, али када јесте, они су били јаки и пројектовани тако да оставе дугорочне последице (од враћања Крима под окриље Русије, преко покретања истрага за злочине против човечности - што ће дугорочно бити полуга за притисак на Кијев, до увлачења Аустрије у пројекат Јужни ток - што треба да послужи током 2015. амортизацији америчког притиска на балканске земље).
         
Противник је, наравно, на сваку од његових иницијатива одговарао брутално, подижући улог до невероватних висина. Са циљем да се отвори и осма табла у партији: унутрашња политичка стабилност у Москви.
        
Дестабилизацијом Русије, макар било каквом, САД би стекле одлучујућу предност у овом рату. Почетак акције је био тренутак обарања малезијског путничког авиона 17. јула. Уследило је затим тешко оптуживање Русије, демонизовање руског председника и увођење новог, до сада најоштријег пакета економских санкција.
        
Несумњиво, све акције се каналишу директно и лично према Путину, чија се позиција покушава ослабити.
        
Када већ није ишло другачије, као и у Ираку, Сирији, Југославији и Либији - од кључног човека у државном систему покушава се направити најслабија карика. Питање је овде, свакако, како Владимир Путин доживљава „личне” нападе.
        
Није да човек на његовом месту и са толико искуства може имати илузије о томе како свет фукционише и шта му САД спремају, али, није ни баш лако издржати оволики притисак. До јуче је чак и у очима својих противника био „државник светског формата”, а данас је човек „са лицем пацова”, „убица деце”, „парија”, „нови Хитлер”... Он је неко кога се треба клонити, са њим се више западни политичари не чују редовно, не позивају га у посете.
        
Од Путиновог доживљаја западног притиска зависи пуно тога, али је још битнија његова реакција на притисак који долази изнутра, из саме Москве.
        
Углавном, последица унутрашњег притиска је да се све чешће може чути како треба пустити да се „ствар у Доњецку заврши”.
        
Александар Дугин је сав тај свет који врши притисак већ разврстао у пету или шесту колону. Истина, структура тог блока који се формира је шаренија, има ту и поштених људи, који се занимају за дугорочно планирање, и уплашених, и оних који лако подлежу првом утиску.
        
Према мишљењу већине руских аналитичара и политичара, Украјина се не може одржати. Са ратом у Доњецку или без њега, пре или касније, ова земља ће се једноставно распасти.

Разлога за овакве тврдње је више, од тога да организован национални економски систем не постоји, да следи рат тајкуна за утицај и профите, да институције више практично не постоје, да су међуетнички и међуљудски односи трајно поремећени... Према овим тврдњама, када је већ тако, онда је можда и боље пустити да ово са Доњецком и Луганском народном републиком „некако склизне”, јер то више служи за „национално хомгенизовање у Кијеву” и не представља интерес Русије. Устаници ионако не могу да парирају Укрима, нити у људству, нити у техници, а за сваки даљи наставак ратних дејстава биће оптужена Русија. Уз оптужбе иде и нови пакет санкција, нова демонизација Путина, нови брутални инциденти који доводе Русију у све тежи положај у међународним односима.
        
Међутим, и поред свих „рационалних образложења” зашто се „утишати око Доњецка”,  Дугин је у највећем делу у праву.
         
Гро активности усмерених ка вршењу унутрашњег притиска потиче из олигархијске мреже и клијената Запада. Њих претерано не интересује судбина Украјине, већ профити које остварују на основу монополског положаја на руском тржишту. Важно је да се ово заврши, да се постојећа оштра конфротација ублажи и настави са несметаном трговином.
        
Овој касти није чак ни битно да Запад укине санкције Русији, нема међу њима неких великих извозника, нити привредника који производе ишта сложеније од лопате. Битно је само да Русија не уводи санкције Западу, јер би то значило стављање рампе за увоз западних производа, а на томе се управо и богате.
        
Просто је невероватно да близу две трећине роба широке потрошње Русија увози!? Делимично, за ово је крив и сам Владимир Путин. Њему је пошло за руком да током деценије и по среди много тога у Русији и око ње, али „олигархијски економски систем” није демонтиран. У неким сегментима чак и боље стоји него за време Бориса Јељцина. Е сада му то може доћи главе.
        
Јер, уколико допусти да се „ствар око Доњецка заврши” руски председник ће показати слабост и проузроковати три негативне ствари.
        
Прво, опашће му рејтинг у најмотивисанијем делу руског народа - оног који себе доживљава као „православни стуб” Русије. Укупно гледано, рејтинг Путина није угрожен, пошто је сада невероватно висок, али би се у том случају структура његових подржавалаца променила. У највећем делу, он би се ослањао надаље на оне који би се могли разврстати у „либерални” или „комунистички” блок. А то није део Русије са којим се може правити „алтернатива Западу”, „нова цивилизацијска целина” или „велики интеграциони пројекат”. То је део Русије који ће пристајати на разне трговине, калкулације и уступке у циљу ненарушавања постојећег комфора.
        
Друго, на Западу ће то бити представљено као његов пораз. Услед тога могуће је очекивати нови пропагандни талас који би сада индуковао став не да је Путин зликовац (мада ово остаје), већ да је он слаб. Дакле, треба га још више нападати, онако како западни медији знају да ударе на слабе лидере.
        
Треће, у Кијеву би ово било прослављено као велика победа и допринело би краткорочној хомогенизацији. Довољној да се у целој земљи спроведу оштре мере нове политичке и културне „коренизације”. Са друге стране, руско и проруско становништво би изгубило сваки мотив за отпор, јер, када је Москва дозволила пад Доњецка, дозволиће и пад сваког другог града.
       
На крају, у ову рачуницу треба унети и досадашње искуство да увек када је покушавана нека акција преко „тајкунског лобија”, Русија је губила.
        
Анти-кијевски бунт у источној Украјини је почео не у Доњецку или Луганску, већ у Харкову. Шта се потом десило у Харкову?
        
Тамошњи лидер „руског блока” Михаил Добкин је пристао на правила игре Кијева, чак и учествовао на председничким изборима (и неславно на њима прошао), а из Харкова се данас покрећу акције против устаника (као и из Дњепропетровска, места одакле долази Олег Царјов).
        
Све што су тајкуни покушавали да „упакују” преко својих веза и да користе Добкина као „мост” за закулисне договоре са Кијевом је пропало. Или, ако већ није пропало, онда је руско становништво на истоку Украјине платило за то високу цену. Треба још и додати да је досадашња руска помоћ Доњецку и Луганску била смешно мала у поређењу са помоћи коју САД пружају Кијеву. У сваком погледу.
        
Војска САД од почетка украјинске кризе користи аеродром у Кировгороду за своје беспилотне летелице, огроман број америчких инструктора је на терену (неки су и погинули), а широм су отворена врата и за улазак приватних војски (припадници приватних војски су најпре послати у Харков и Одесу, у којима после тога Кијев контролише ситуацију).
        
Због свега написаног, за Путина би недозвољавање пада Доњецка вероватно значило и отварање новог фронта у Русији, а то је онај на којем ће за противнике имати - московску олигархију. То може бити врло непријатно, али може и значити да Русија коначно полази за тражењем новог развојног модела, са новим националним социјално-економским системом.
        
А то је већ крупан залогај, то је - историјска прекретница.
        
Отуда и ћутање од 17. јула до данас, као резултат новог пресабирања и прерачунавања у Москви.

Аутор: Душан Пророковић