Кугла као некад...

Перић, Рујевић, Јотановић и Колашинац конкуришу за Олимпијске игре у Пекингу, као што су за Игре у Москви 1980. конкурисали Милић, Иванчић, Сарачевић и Лазаревић.

Уочи Олимпијских игара у Москви 1980. године наша атлетика нашла се на слатким мукама. Имала је четворицу бацача кугле који су имали хице изнад 20 метара а на Игре је могло само троје. И идуће године на Олимпијским играма може да учествују само тројица такмичара у свакој дисциплини, а Србија после 28 година могла би да има четворицу бацача кугле спремних за олимпијску сцену. Олимпијске 1980. Владимир Милић (Црвена звезда) бацио је куглу 21,14 метара, Златан Сарачевић (Јединство, Тузла) 20,57, а границу од 20 метара надмашили су и ветеран Иван Иванчић (Црвена звезда) и Јован Лазаревић (Партизан), па је тадашњи Савез одлучио да се њих двојица боре за треће место у нашем олимпијском тиму.

Под будним очима специјалне комисије 5. јула Иванчић је постигао лични рекорд са 20,44, док је Лазаревић бацио куглу „само“ 20,32 метра.

Тих „само“ 20,32 су за два сантиметра бољи од „А“ олимпијске норме за Олимпијске игре у Пекингу и Милић, Сарачевић, Иванчић и Лазаревић, односно тројица од њих, би и после 28 година имали место на олимпијској сцени, а идуће то исто могла би да оствари нова четворка – Драган Перић (Црвена звезда), Лука Рујевић и Милан Јотановић (Партизан) и Асмир Колашинац (Сјеница)...

Данас за учешће на олимпијским играма постоје норме које ограничавају раст броја учесника. „А“ норма је 20,30 метара и доноси олимпијски пасош тројици учесника из сваке земље. „Б“ норма је 19,80 метара, али она у Пекинг води само једног бацача и то ако ни један други нема „А“ норму.

Судећи по досадашњим резултатима Перића, Рујевића, Јотановића и Колашинца сва четворица би 2008. могли да конкуришу за Пекинг, иако у овом тренутку „Б” норму има само Рујевић, али то није једина сличност са претходницима.

– И генерацијски гледано они су слични. Тада је Иванчић имао 44 године док су Милић, Сарачевић и Лазаревић били знатно млађи, идуће године ће Перић имати 44 године, а Рујевић, Јотановић и Колашинац су готово вршњаци и 20 година млађи. али свако од њих има своје адуте и шансу да испуни олимпијску норму, – каже Никола Томасовић, савезни тренер за бацачке дисциплине.

Перићев (рођен 1964) лични рекорд од 21,77 из 1989. године, али још више прошлогодишњих 20,30 чиме је испунио „А“ норму за овогодишње светско првенство у Осаки дају нашем рекордеру реалну наду да ће четврти пут бити олимпијац, упркос томе што би био међу најстаријим учесницима Игара.

Рујевић (рођен 1985) је једини ове сезоне, поправљајући лични рекорд више пута, испунио „Б“ норму и стигао до 20,11 метара.

Јотановић (рођен 1984) је недавно у САД, где се школује, постигао лични рекорд само осам сантиметара краћи о „Б“ норме – 19,72.

Колашинац (рођен 1984) ове године лични рекорд померио је на 19,40 метара...

– Перић је далеко најискуснији у овој четворци. Има велико искуство и зна како се стиже до резултата изнад 20 метара. Када се буде концентрисао на сопствени тренинг а не на рад са својим пуленима, уверен сам, испуниће норму. У овом тренутку Пекингу је најближи Рујевић. Већ се усталио на даљинама изнад 20 метара и реално је очекивати да већ ове године постигне резултат бољи за 30, 40 сантиметара. Можда и више. Јотановић би ове или следеће сезоне требало да баци сениорску куглу на даљине на које је бацао килограм лакшу јуниорску справу, а то је 20,69 метара. Колашинац је најнеискуснији у овом четворолисту, јер тренира само две године и по томе је сличан Перићу, који се такође појавио у атлетици као осамнаестогодишњак, док су Јотановић и Рујевић у атлетици одавно и имају богато искуство из млађих категорија и значајне успехе. Колашинац је и по грађи сличан Перићу, али недостаје му искуство и онај савршен осећај за технику какав има Перић. Он још много мора да учи, али има брзину, снагу и, истовремено, мекоћу, – анализира четворку искусни стручњак.

Пред искусним Перићем и перспективним Рујевићем, Јотановићем и Колашинцем је више од године дана да уз подршку АСС и ОКС стигну до „А“ олимпијских норми, па макар се борили на интерним квалификацијама за олимпијски пасош као што су то чинили њихови претходници.

У осталим дисциплинама, нажалост, српска атлетика нема ни приближно тако јаку конкуренцију и тако висок ниво резултата. У њима имамо по једног атлетичара или атлетичарку високе међународне вредности или велике перспективе, или – још чешће никог.

Дакле, бацање кугле је, као и пре готово три деценије поново наша најјача атлетска дисциплина, а не сме се заборавити ни да је тадашњу потенцијалну атлетску базу чинило више од 20 милиона становника а данашњу готово три пута мање...

Одлази или остаје...

Сваком спортисти циљ је учешће на олимпијским играма. Тако је и са Асмиром Колашинцем који је добио понуду да се такмичи за БИХ.

– Он зна да су у овом тренутку Рујевић, Јотановић и Перић ближи „А“ норми и Пекингу од њега, а ја сам му саветовао да размишља спортски и да остане у Србији и да их победи. Победити ривала је најбољи спортски мотив, а уосталом Игре у Пекингу нису последње такмичење, – каже Никола Томасовић.

Долазе Марковић и Антуновић

Ове сезоне пажњу стручњака на свој потенцијал скренули су млади бацачи Милош Марковић и Божидар Антуновић. Марковић (Дрводекор, Рума) је рођен 1989. године и висок је 2,08 метара и јуниорску куглу бацио је 18,35 метара а сениорки диск на првом такмичењу 48,84 метара.

Антуновић (Нови Сад), рођен 1991, висок 1,95 метара, ове сезоне се више посветио диску (чека га учешће на ЕЈОФ) и бацио ову справу 54,00 метара и то диск за јуниорска такмичења, који је 250 грама тежи од оног који би као млађи јуниор требало да баца.

– Њих двојица су заиста сјајна перспектива и врло брзо могли би да запрете нашим сениорима, – сматра Томасовић.