Уби нас преслаба реч

У тренутку док се далеке 2005. године у Синоду Српске Цркве водила реч око Патријарховог потписа на Меморандум као и око тога ко ће обнављати уварварене српске косовске манастире, центар културне енергије света   UNESCO, установио је нову лингвистичку    реалност, која је, као и увек, претходила колективно-психолошкој и историјској стварности.
 
Чији су српски манастири на Косову? -постављено је питање већ тада.
 
Десетовековни споменици, једнога дана последњи историјски доказ да је српски народ као организован и државотворан некада на Балкану живео, а и да је испевао „српске Нибелунге” у колективној поезији из XIV века, добили су већ тада назив „косовска средњовековна заоставштина”
 
Молила сам нове власти да дају легитимитет некоме од нас који смо знали како УНЕСКО у Паризу дише, који смо имали дугу везу са уметношћу и који смо добро познавали прилике и језике. Али, изнад свега, волели смо сликарство, и градитељство, Србију и њене манастире. Обишла сам новог председника, предала некакав досије, а онда су дворске сплетке Палатом федерације забрујале да Мила Алечковић хоће некоме да узме "столицу у УНЕСКО-у". Наравно ништа од свега тога није било јер ја у Паризу имам свој професорски посао – али! Бог да душу прости несталима, мисија је поверена партијско-дворским мешетарима, онима које ни Србија, ни Косово, већ тада нису занимали.
 
У међувремену, манастири на Космету осташе у рушевинама а још по који за собом остави само облаке црног дима. Косову се предвиђало „мање од државе, а више од аутономије” и још сијасет паролашких а нереалних глупости. Смењивали су се чиновници, координатори, преговарачи, профитери, демагози... Укратко, историја се уливала у неку нову надошлу реку и кривудаво мењала свој уплашени ток. Последње што смо као народ и у матици и у расејању могли да урадимо, јесте да сачувамо траг о темељима своје куће, постојања и датума рођења. Траг о архетипу, о Дому и Искону, као доказ о бивању и битисању на тим просторима. Без патетике, зарад душевног опстанка.
 
„Косовска баштина”, „косовски народ”, „косовски језик”, почеше већ онда да се рађају фалсификати, тј. алхемија растакања стварности и кувања новог, језичког, а чињенички неоснованог света. Мало ко је у Србији, осим саме цркве (и нас Срба у свету, посебно Комнена Бећировића), тада протествовао. Мало је ко те процесе разумео или прецизније уопште и желео да разуме.
 
Најмањи је проблем било то ко ће спаљене и разрушене косметске манастире обнављати, ко ће се пењати на скеле и стрпљивошћу своје руке враћати историји поглед. Као некога ко је растао у љубави са сликарством и градитељством, научили су ме да никада не сумњам у уметнике, мајсторе и градитеље, ма којој нацији припадали. Они имају душу. Зло је, заправо, било на сасвим другој страни. Проблем је настао када смо схватили да не знамо како ће се звати наша прошлост. Хоће ли је језик сачувати или неповратно однети из космичког сећања? Био је то Дамоклов мач писаног трага и сведочанства.
 
Чији су вековни манастири на Космету? Прво су српски, па византијски, па општечовечански. Нема „косовске баштине”. Постоји само српска баштина и баштина читавог света. Српски манастири су и једно и друго. Албанци, Шиптари како год себе да називају, на Космету немају ни један објекат „културне баштине“ старији од двеста година који би сведочио о њима, њиховом постојању, битисању и културно-историјском наслеђу на тим просторима. Нешто видљиво и историјски значајно, што би они укњижили у ту „Косовску баштину“ – а које би УНЕСКО вредновао као општечовечански вредно.
 
Замислимо да Каталонски Замак на југу Француске, седиште краљева Мајорке крстимо „француском баштином”. Иако је овај део Каталоније француски краљ окупирао већ у 16, а припојио Француској у 17. веку. Палата је краљевски центар била у касном 13. и раном 14. веку, што значи да је она била и остала „каталонска баштина”, односно „баштина краљева Мајорке”. Французи ово знају и не помишљају на то да замак отму његовој, у сам облик камена узиданој, неизбрисивој историји Каталоније. Они то чувају пазе као баштину краљева Мајорке, али и као дело читавог човечанства.
 
Да ли је мистична, овална, чипкаста Алхамбра шпанска заоставштина? Јесу ли тајновите египатске пирамиде, у доба највеће љубави Клеопатре и Антонија, икада биле „римска баштина”? Замислимо да крст Кијевске лавре буде проглашен баштином Галиције или унијатске Украјине! Он може да буде само „староруска православна баштина”, али као таква и баштина читавог света. Унијатске Украјине никако!
 
Усмртише заборавом Боројевић Рада
Пре би се задужбине Милутина и Драгутина, по линији лозе породице могле назвати „српско-француском заоставштином” неголи „косовском”. Ово прво је барем нешто значило, а друго није значило ништа, нити може значити нешто, до пуки геометријски простор. Баштина никада не припада територији, већ припада народу - свом родитељу и градитељу. После ствараоца, који му је дао живот, извукао га из утробе анонимности, „дело” се победнички враћа читавом човечанству. Правом свог наслеђеног генија, оно улази у хришћански савез душа, у ланац дугачке људске историје, као у признању Хелдерлинових вечних речи: „Ми Грци...”
 
Српски градитељи цркава и манастира као да нису ни живели. Поменути су, додуше, понеким слепим стихом у средњовековном народном песништву. Неко ће се можда и сетити ко је био Боројевић Раде, али нико неће знати да он није био митски, већ стварни лик српске историје. На плочи у Љубостињи, у једном од два дугачка прилепљена камена, испред улаза у олтар, Кашанин је потврдио стих из колективне поезије, пронашао траг и предао га вековима. Пронашао је у камену уклесана слова: „Сију Церков подиже Боројевић Раде лета господњег... После Косовске битке...”
 
Није Раде, дакле, био само лик из песме и чувени народни градитељ.
После битке, подигао је цркву Боројевић Раде на захтев царице Милице, и ко зна колико још цркава. У народној машти, градио је Раде и Високе Дечане. Неимар беше истински лик, а манастири беху од истинског камена.
 
Колико је таквих косовско-метохијских Рада или Рубљова било? Безобзирним, чиновничким језиком, заборавили смо их. Уметник има само руку, ухо или глас који остају иза њега, у вакууму времена и векова, у хладноћи и глувоћи космичког безимења. И децу која га се сећају.
 
Уби нас преслаба реч
Ко је, данас 21. априла 2009. године, када министар спољних послова прозива УНЕСКО, крив за ову вишегосишњу „косметску манастирску амнезију”? Међународна заједница или наш збуњени, транзициони мук који је чекао толике године?
Шта је, од 2002. до златне јесени 2005. радио тадашњи државни представник у UNESCO-у чији је једини посао био да у историјску истину убеђује велики свет? Шта су после њега до данас радиле све тамо послате партијске фигурице? Јак архитектонски православни лоби UNESCO-а, бројне руске комисије, остале су српском народу и српској историји далеке. Зашто? Руски председник Путин, посећује 2005. године Париз и отворено помиње српске манастире на Косову. Био је то последњи тренутак за победничку земаљску битку за историјску истину. Сада нам остаје само небеска.
 
Захваљујући једном другом бившем функционеру (Леону Давичу), још као студент у Паризу, видела сам и научила како ова установа културе и сећања ради. Знам да је у њој увек био важан упоран људски и чудесни небески чин искрене и дуге борбе за нешто што се воли. Пре него што би се све сводило на дизање отежале функционерске руке на „новчаној сесији”, следило би дуготрајно просвећивање, говор историје и истине. Говор оне историје која чини омаж мртвим генијима. Највећи део UNESCO-вог мисионарства, у суштини је психолошки рад. Али, нове власти нису хтеле нас који смо знали како се моли за уметност и како се живи са њом. Хтеле су своје партијске представнике који нису имали никакву везу са стварањем. У свет смо слали „политички коректне људе”, а они не бејаху мотивисани да се боре. Страначке трке заборавише да у борбу пошаљу Милицу или Лазара.
 
Оно што су Андре Малро и Шарл Азнавур могли једном реченицом или једним стихом, наши представници нису могли дугим, устајалим седењем у меким фотељама светских канцеларија.
Данас зато више немамо ништа. Историја бледи као случајна флека, а језик неупућених чиновника трчи испред наше немоћи да се од плитког бездушја одбранимо. Ко нам је сада крив ? Шта нам сада вреди то што министар спољних послова, у УНЕСКО-у гласно протестује? Шта то вреди у тренутку када је и земља-домаћин УНЕСКА, Саркозијева Француска, признала Косово? Много је воде под мостовима за ових неколико година исцурело.
 
Снажну одбрану, ону која брише лажне папире и печате историје, ону која против њих судбински увек односи победу у мачевању и осваја сваку моралну битку, покреће и држи једино љубав. Али, за ово се мандат не добија од политичке партије, него од једне много више силе.
 
Др. Мила Алечковић Николић
 
 
Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
 
Министар Јеремић аболирао УНЕСКО
одговорности за учињено
 
Нереална слика о стању српских светиња на Косову и Метохији
 
Обраћање министра Јеремића на 181. пленарном заседању Извршног савета Унеска у Паризу, има констатације које се у потпуности могу подржати, као што је оцена да је „очување угроженог наслеђа на Косову и Метохији национални приоритет“ (што се, на жалост, завршава само на изјави). Или, да је на Косову и Метохији на делу „опасна игра креирања идентитета“, у покушају да се српске светиње прогласе за „наслеђе косовских Албанаца“, те и позив упућен међународној заједници и посебно Унеску, да у том погледу „не смеју бити пасивни“.
 
Реакција министра да је „скандалозан и нечувен покушај замене културног идентитета“ (покушај да се у годишњем Извештају Комитета за културну баштину Унеска угрожене српске цркве «подведу под средњевековно наслеђе Косова“), реална је оцена односа међународне заједнице према нашим црквама на Косову и Метохији. Епархија рашко-призренска, међутим, више пута је указивала да се ради о скандалозном и нечувеном чину, али, скандалозније је да до данас по том питању није било реакције државе Србије, имајући у виду да су 2006. године, уписом на Унескову Листу светске баштине, српске цркве постале само „средњевековни споменици на Косову“. Позивамо министра да користећи могућности и овлашћења Србије као државе чланице Унеска, ово скандалозно чињење (започето уписом српских светиња на Листу), буде осујећено изменом уписа управо онако како је Србија навела у номинационом досијеу – „српски средњевековни споменици на Косову и Метохији“, јер како наводи министар „то нису никакве светиње Косова, него светиње СПЦ“.
 
Истовремено, исто обраћање садржи и ставове на које Епархија рашко-призренска мора реаговати, јер стварају нереалну слику о стању српских светиња на Косову и Метохији. То је захвалност коју је министар Јеремић учинио Унеску и земљама донаторима које су „помогле да се очува и обнови српско наслеђе на Косову“. Питамо, шта је очувано и обновљено од стране Унеска и тих донатора? Чак и министар наводи да је коначни споразум о обнови постигнут пре месец дана. Готово су апсурдни изрази захвалности Унеску, када је познато да присуство Унеска на КиМ већ пет година нема никаквог резултата.
 
Министар показује неупућеност и када је у питању обнова српских светиња на Косову и Метохији (Меморандум), чиме на неки начин преузима улогу арбитра између тенденције да се створи слика о обнови, и чврсте аргументације да таква обнова, осим што представља даљу девастацију српског наслеђа, доприноси и одржавању безакоња насталог једностраним проглашењем независности.