Русија се одредила; одредио се и непријатељ

Русија сматра да је бомбардовање Савезне Републике Југославије од стране снага НАТО пре 10 година представљало чин агресије на суверену државу и кршење норми међународног права, изјавио је 24. марта 2009. године званични представник МИП РФ Андреј Нестеренко.
      Како је исправно тврдила РИА „Нови Регион“ 2007. године - „кад би се МИП Русије потрудило да оповргне аргументе косовских сепаратиста и покаже да је идеја независности Косова неприхватљива не само зато што је Београд одбацује, већ и по сили међународног права и историјско-демографских реалија, разматрање косовског проблема у СБ ОУН могло би другачије изгледати“.
      Мит емисија „Си-ен-ен“, „Би-би-си“, „Гласа Америке“ о „злочинцима Србима“ и „прогоњеним Албанцима“ мора бити најзад распршен - такво је мишљење 85% житеља Русије (анкета Сверуског центра за проучавање јавног мнења (ВЦИОМ) из марта 2008. г.), т.ј. претежне већине наших грађана. Данас је, најзад, мишљење власти „сустигло“ мишљење народа.
      „Пре десет година су почела натовска бомбардовања Савезне Републике Југославије. Започет је рат против суверене државе, извршен чин агресије којим су грубо погажени Повеља ОУН, општеприхваћени принципи и норме међународног права, резолуције Савета безбедности ОУН које се тичу косовског регулисања. Војна операција НАТО је постала демонстрација једностране политике силе, ниподаштавања колективних начела у решавању међународних проблема“ - каже се у коментару руског МИП посвећеном 10-годишњици варварске агресије НАТО.
      Заменик министра МИП РФ је подсетио да је „та акција, извршена под изговором спречавања хуманитарне катастрофе, изазвала талас избеглица које потом нису могле ни да се врате на своја огњишта, довела до жртава међу цивилима, уништавања цивилне инфраструктуре и система за обезбеђивање живота у земљи“. „Привреда Србије се још увек није опоравила од разорних последица агресије уз коришћење најновијих средстава уништавања“.
      А овде је умесно подсетити и на оно што се није чуло у МИПовској филипици. Земље Косова и Метохије су од давнина представљале центар средњовековне српске државности, а град Призрен је био главни трговачки центар Србије и свих околних територија. Отоманска империја је тек после пораза Србије у Косовском боју 1389. године окупирала косовско-метохијску земљу, и та окупација је трајала све до првог Балканског рата 1912-1913. године.
      Добро је познато да је у раздобљу постојања Косовског вилајета у оквиру Отоманске империје само у периоду од 1876. до 1912. године (поготово у време грчко-турског рата 1897. године) око 400.000 Срба било принуђено да напусти ту земљу, спасавајући се од албанског терора под покровитељством Турака. То је био први геноцид албанских главосеча над Србима. На њега - истакнимо хуманизам Срба - није уследио симетричан одговор после победа српске војске, која је од турске власти ослободила, по тачнијој терминологији оног доба, земље Старе Србије. На међународном нивоу је већ 1912. године признато да је Косово српско (резултати Лондонске конференције велесила), тј. пре 1. и 2. светског рата и пре њихових резултата који су одредили агресоре и одмазду за агресију.
      Током првог светског рата су Албанци приредили други геноцид над Србима, подло ударивши у леђа Србији која је крварила у неравноправној борби с агресором. У условима аустријско-албанске окупације је рукама Албанаца организован други геноцид над Србима. Током окупације 1915-1918. г. на територији Косова и Метохије су убијени 22 српска архијереја и свештеника, небројено много цивила, жена, деце и стараца.
      После ослобођења 1918. г. и настанка Краљевине СХС, а потом Југославије, никакве узвратне репресивне мере према албанским разбојницима опет нису примењене!
      Косово и Метохију су 1941. године између себе поделили Немци, Италијани и Албанци. Албанци, који су се и бројчано и имовински проширили под влашћу српске круне (тако их је она „угњетавала“), поседовали су под хитлеровским нацистима своју сопствену наоружану армију чији су се чланови звали „балисти“ и поново вршили страшне злочине над Србима, српским светињама, монаштвом, духовништвом, и читавим народом. Уследио је још један геноцид над Србима од стране Албанаца, и за те страшне злочине против човечности хумани Срби не само да су после победе антифашиста оставили Албанце на Косову, већ су им и даровали аутономију и огромно мноштво права. Албанци су у Југославији постигли не само то да буду равноправна, већ чак и привилегована нација.
      До чега је то довело? До поновног геноцида над Србима! Ток косовског регулисања - враћамо се јасним речима заменика министра МИП РФ Нестеренка - учесници операције су изградили „у оквиру погрешне логике оправдавања сопствених радњи и подстицања косовско-албанског екстремизма“.
      „Антисрпски погроми, ниподаштавање тежњи националних мањина, изолација Срба у енклавама, мировање док се руше православне светиње у покрајини, криминал и организовани криминал, псеудопреговори око статуса Косова где је доминирало мишљење једино и само Приштине - све то је ни издалека потпуни списак последица такве политике, која је на крају довела до једностраног проглашења независности покрајине, упркос одлукама Савета безбедности ОУН“ - истиче руско МИП.
      С тим у вези Москва позива да се „трезвено размисли о догађајима од пре десет година, њиховим разорним последицама по систем међународних односа, да се извуку закључци који би спречили рецидив таквих радњи убудуће“, информише РИА „Новости“. „Управо тим задатком је диктирана наша иницијатива у вези Уговора о европској безбедности који би садржао темељне принципе међусобних односа држава на паневропским просторима“ - каже се у закључку званичне изјаве Нестеренка.
      А руски народ томе додаје: ДОКЛЕ!?
      Докле ће светска заједница трпети ничим изазване разбојничке испаде Албанаца против Срба? Колико још треба векова крвавог - и због доброте српског народа увек једностраног покоља - па да се докаже потреба за обуздавањем некажњеношћу покварених убица које услед особености сопствене културе у обмани и убиству туђинца не виде грех већ подвиг?!
      Данас албански сепаратизам с лажљивом спретношћу, својственом дивљацима, говори о некаквим „суровостима југословенске армије и српске полиције на територији покрајине током 1998-1999. године“. Али, наведени датум раскринкава лажљивце, Албанци су почели да кољу Србе на Косову (у оквиру отварања још једне своје националне разоноде - лова на Србе) од 1990. године!!! Другим речима, „суровости“ од 1998. године, ако их је и било (што тек треба проверавати и проверавати), закасниле су осам година. А и шта је требало да Срби ураде - да љубе своје убице у врх главе, ваљда?!
      Данас - на тужну годишњицу агресије НАТО - прозападна гласила у Русији изнова покрећу своје верглање невероватних лажи. У чланку Иље Миљштејна у „Грани.Ру“ „Не сме се, али треба“ поново се исмева сећање на невине жртве, улагујући се САД.
      Миљштејн цинично пише да је годишњица агресије - „тема за узбуђене монологе о томе како је пре десет година, погазивши међународне законе, Запад бомбардовао Србију“.
      „Са том оценом минулог рата - признаје Миљштејн - слажу се најразличитији људи. Европски пацифисти, руски национал-патриоти, америчка левица. А при томе су сви они на свој начин у праву. НАТО заиста није имала мандат ОУН за хуманитарно бомбардовање. Метод који је одабран за смиривање Милошевића није одговарао светским правним нормама. Игноришући те норме, Бил Клинтон је стварао опасан преседан. Неслагање се у тим редовима запажа само у случају када се постави просто али непријатно питање: а шта је требало учинити?“
      „Не, београдски крвник није био много крвожеднији од појединих косовских локалних команданата. Али је био јачи и зато је причинио више невоље, и да се авијација НАТО није позабавила проблемом његовог преваспитавања, још дуго би убијао. Добијајући аплаузе патриотских маса и користећи прећутно одобравање српске већине. А већина у таквим случајевима престаје да буде човечна заједно са својим вођама у рекордно кратком року. Пример имамо пред очима“.
      Овде се поново испољавају тешки проблеми с логиком код нашег прозападног лобија. Ако Миљштејн признаје (а он то - о чуда! - чини) да су Косовом лутали „крвожедни локални команданти“ албанских незаконитих оружаних формација, шта је онда требало да чини „београдски крвник“ (тако Миљштејн спрдајући се зове Милошевића, убијеног у натовском мучилишту)?! Зар је он, председник земље у којој су се запатили крвожедни локални команданти-туђинци, требало да иде по Косову са венцима цвећа и мрмља гандијевске мантре?!
      Даље: Албанци током многих десетина година српске власти не само да нису били истребљени или истиснути, већ им је јако нарастао број. Може ли Миљштејн навести чињенице пораста броја Срба под албанском влашћу? Може ли да каже колико Срба живи у Албанији, кад се поуздано зна да у Србији живе (и некажњено врше разбојништва) стотине хиљада Албанаца?
      И још: ако под већином која „престаје да буде човечна“ Миљштејн подразумева нацизам (а из контекста следи да је управо тако), на кога је онда та етикета примењивија - на вековима вишенационалну Србију или увек мононационалну, агресивну, вођистичку Албанију?
      Искрено желим Миљштејну да буде балгонаклон према појединим крвожедним локалним командантима Палестинаца који лутају по Јерусалиму и Хаифи. Нека он личним примером натрља нос покојној (пре суђења подављеној у хашком мучилишту) српској елити - како да се ђеврецима, букетима и песмама смире тероризам и наркомафија.
      Само, има ли петљу?