Српско село Чемерно, петнаест година послиjе масакра

ЧЕМЕРНО - Српско село Чемерно, удаљено тридесетак километара од Нишића у општини Илиjаш, од 10. jуна 1992. године више не постоjи.

Затрле су га муслиманске хорде коjе су га, у раним jутарњим часовима, опколиле из три правца и на наjстравичниjи начин поубиjале све на коjе су наишли. До зуба наоружани припадници такозване Aрмиjе БиХ, коjи су дошли из Брезе, Високог и Какња, тог jутра су започели крвави пир из коjег су се само пуком срећом риjетки успjели извући.

Управо ти преживjели су са члановима породица жртава Чемерна, први пут након 15 година посjетили своjу родну груду и у гробници, из коjе jе ексхумирано 20 тиjела, упалили свиjеће и положили цвиjеће.

Дошли су из Зворника гдjе су, како су рекли, нашли своjе уточиште и нови дом, али Чемерно коjе носе у срцу никада нису и не могу заборавити.

На самом улазу у село, коjе jе некада броjало двадесетак домаћинстава, са десне стране стоjе голе зидине некадашње куће Драгана Дамjановића. Свjедок масакра, коjи ни до данас не зна како jе преживио, ниjемо jе гледао у рушевину испред коjе jе тог 10. jуна убиjено десетак српских воjника.

- Муслимански воjници су се поjавили око пола шест уjутро. Опколили су циjело село, почевши од моjе куће па тамо, до оних краjњих - присjетио се Драган показуjући руком положаjе на коjима се налазила неприjатељска воjска.

Он jе, како jе истакао, у том тренутку био у штали и када jе пукло из прве пушке, улетио jе у стару кућу да зовне сестру и маjку, коjе су спавале, да бjеже.

- Када сам утрчао у кућу, отворила се паљба и нисмо могли изаћи. Унутра су, осим маjке и сестре, jош били Велиша Благоjевић, Момир Шикуљак и Даринка Трифковић. Сакрили смо се гдjе смо стигли, иза кревета, кауча, шпорета. Муслимански воjници су били око куће и видjели да су врата, коjа нисам стигао да затворим, широм отворена. Мислили су да унутра нема никога, мада jе jедан ушао. Брзо се вратио, jер jе видио да jе унутра све било срушено и изрешетано. Тако смо се спасили - испричао jе Драган.

С тугом се присjетио како jе испред његове нове куће побиjено десетак наших воjника коjе су муслимани у кући открили.

- Извели су их напоље, построjили и побили. Поубиjали су и све становништво коjе су затекли, међу њима старице и дjецу. Ни стоку нису поштедjели. Онда су попалили куће и отишли - испричао jе видно узбуђени Драган.

Тог дана Мила Малешевић jе остала без сина jединца Милована. Уплакана Мила потврдила jе да су тада убиjени Гоjко Ђурђић, Нено Мичић, Маноjло, Ђука и Сретен Jанковић и Жарко Малешевић.

У току напада на Чемерно, Марку Трифковићу настрадало jе пет рођака и стрина Jања са мужем. Затекли смо га како на старом православном гробљу, дубоко обраслом у трави, пали свиjеће на породичноj гробници.

Испричао jе да jе напад на Чемерно извршен са планине изнад села Дамjановићи, Сендићи и Трифковићи. Из та три правца окружили су села и кренули у крвави поход. Рекао jе да су преживjели они коjи су успjели да се сакриjу у пећине и међу стиjенама ниже села.

На улазу у село Чемерно погинуо jе и 21-годишњи Љубиша Лазендић, коjи jе из оближњег села долазио код дjевоjке. Отац Ратко jе навео да jе тада измасакрирано више момака.

- Jеднима jе била разбиjена глава, другима разваљен грудни кош тако да су се видjели плућа и срце. Урезивали су им крстове на чело, сjекли уши, прсте. То jе било стравично видjети. Свог сина сам сутрадан нашао у jедноj штали. Био jе запаљен, а познао сам га по остацима одjеће и металноj табакери коjу jе носио у џепу - посвjедочио jе Ратко.

Несрећни отац jе рекао да су муслимански егзекутори своjу "храброст" доказали и над двjема дjевоjкама коjе су, након силовања, бацили низ стиjене испод села.

Свето Пантић jе био запрепашћен када jе сутрадан, након напада на Чемерно, пронашао убиjеног рођака Миру Пантића.

- Jедва сам га препознао. Нисам вjеровао да човjек може онолико да промиjени лични опис. Наjвjероватниjе jе убиjен тешким тупим предметом. Jедно уво и два прста били су му одсjечени, а Петар Рашевић ми jе рекао да jе чуо Мирин jаук док су га мучили - испричао jе Свето.

ТРИФКОВИЋИ

Обилазећи село, поред запаљене куће Миленка Трифковића, затекли смо Славка коjи jе палио свиjеће на зидинама стричеве куће. Трифковићи су на овом подручjу живjели од памтивиjека, а у jунском покољу 1992. године, из ове куће jе заувиjек нестало седморо житеља.

- У овом диjелу села било jе наjвише кућа у коjима су живjели Трифковићи и Дамjановићи. Углавном су то били старци чиjа су дjеца била на школовању. Нажалост, када се десио онаj напад, нека су била у селу, jер су мислили да jе ту безбjедниjе него у граду. Испало jе потпуно погрешно и настрадали су недужни - рекао jе Славко.