Главатији су паметнији

Скорашњи подаци указују на једноставан разлог: веће врсте су уобичајено интелигентније! Да ли исто вреди и за двоношце с великом главом које свакодневно срећемо?

Не журите да узмете у руке кројачки метар и измерите обим своје лобање, да бисте се уверили у истинитост исказа из наслова, иако се испоставља да ћете интелигенцију различитих животињских врста најлакше оценити мерећи величину мозга.

Целокупна мождана запремина, а не сразмера с телом, указује да је неко – паметнији. Амерички и швајцарски научници су овакво запажање недавно објавили у познатом часопису „Мозак, понашање и еволуција”. Кад желите да процените интелигенцију неког створа, једноставно му премерите мозак.

Одавно се зна да крупније животиње имају, углавном, крупнији мозак, објашњава Роберт Динер, професор психологије са Државног универзитета Гранд Вели (САД) који је руководио проучавањем. Претпостављало се да је узрок томе што изискују веома разгранату мрежу живаца да би управљале својом телесином. Скорашњи подаци, међутим, указују на једноставан разлог: веће врсте су уобичајено паметније! Да ли исто вреди и за главате двоношце које свакодневно срећемо?

Запремина предзнак

Налази подразумевају, наглашава овај психолог, да се поново процене многа претходна истраживања у којима је упоређивана величина мозга различитих врста, укључујући наше праотачке хоминиде.

Најновије изучавање се, иначе, надовезује на спознаје истих истраживача, обелодањене у јулу прошле године у часопису „Еволуциона психологија”, које су показале да поједине врсте примата доследно надмашују остале у широкој лепези сазнајних (когнитивних) задатака. Лањски искази доказују да се разлика међу врстама у интелигенцији или „подручју кључног сазнања” огледа у начину изражавања (условно, говора). И да она животињи омогућује да изађе накрај с непредвидљивим околностима.

„Подручје кључног сазнања” стоји насупрот „подручју нарочитих умећа” задуженoм за посебне изазове околине, као што су способност птица да запамте где су оставиле (сакриле) храну.

У новом проучавању упоређено је колико је осам различитих величина мозга ваљано предвиђено сазнајним променама у „подручју кључног сазнања” прикупљеним у пређашњем изучавању. На изненађење научника, укупна величина мозга и укупна величина новог мозга (неокортекс) показале су се добрим наговештајима, али различите мере које усмеравају телесну величину – нису. Исход је остао исти и када су статистичке вредности прекројене.

Свеукупна запремина мозга је, дакле, поуздан предзнак памети, као што је то целокупна величина новог мозга!

Упоређујући различне врсте створова научници су често закључивали да је нови мозак морао да буде више повезан са интелигенцијом, због чега су га сматрали „мислећим делом”. Само од себе намеће се питање: Зашто крупније животиње, уопште, морају бити паметније?

Живчана причаоница

Замашније животиње требало би боље на надзиру своју средину и отуда су стекле већу памет, наглашава Карел фан Шајк, директор Антрополошког института из Цириха и један од сапотписника научног чланка проистеклог из поменутог трагалаштва. Али је најважније, чини се, да су нагињале дужем животу; стога су морале да буду прилагодљивије, јер су се, можда, услови живљења у међувремену мењали. Замисао завређује да се подробно провери.

Верујемо да су велике животиње паметније већином због повезаности телесне и мождане крупноће, али је сасвим могуће – и подједнако вероватно – да су делом имале потребу да очувају већу „живчану причаоницу” (мрежа нерава) закључује Роберт Динер. Главна мисао да је све посвећено само свеобухватном управљању телесном величином сасвим је погрешна.

Амерички научник признаје да нису имали довољно података, али снимци човечјег мозга наговешћују да је неизбежна извесна исправка тумачења у вези са подржавањем нернов ћаскања. Уколико то није било неопходно, суочиће се са истинском загонетком, као што је чињеница да се нема уочљивих разлика у количнику интелигенције (IQ) иако су мушкарци, у целини, обдарени већим мозгом!

И слонови и китови имају веће од наших, али је тешко замислити да су и паметнији?

Недавно су у једном каменолому близу Каира (Египат) пронашли остатке лобања најстаријих људских прапредака (Aegyptopithecus zeuxis) – човеколиких примата – који су живели пре 35 милиона година. Испоставило се да ове наше веома далеке претече нису биле, баш, паметњаковићи, ако се просуђује на основу величине мозга; женски стаје на длан и представља 70 одсто мушког (полни диморфизам).

Елвин Сајмонс, професор антропологије и анатомије са Дјук универзитета, који је предводио истраживање, каже да није превазилазио запремину мозга мајмуна лемура. Касније су на праисторијску позорницу ступили мајмуни и човеколики мајмуни с већим мозговима.

Скок сиве масе

Крајем прошле године, међутим, Брус Лан са Универзитета Чикаго запитао се да ли су нам непроцењив природни дар – толико велики мозак – у залог оставили неандерталци и који је ген (гени) у то умешан. Једини путоказ да схватимо замршену тајну крио се у могућем укрштању прадавних предака савремених разумних двоножаца (Homo sapiens) и неандерталаца (ишчезли пре 35.000 година) у делу Европе у којем су извесно време обитавали једни покрај других.

У људски род је пре, отприлике, милион и сто хиљада година ушао ген микроцефалин (MCPH1) који је утицао на развиће мозга и, претрпевши извесна побољшања, доспео до данашњег човека. Чак 70 одсто данашњих представника најразумније врсте носи га у нешто измењеном облику – тип или алел D, што нипошто не значи да је преузет од неандерталаца. (Алели су различити облици истог гена, чланови пара или низа гена који заузимају опредељено место у хромозому).

Завирујући у “генетски сат”, научници су тачно установили да се први пут појавио – пре 37.000 година. Можда није утицао на повећање, а свакако јесте на успешност мозга. Шта је толико пресудно задесило човека да му се мозак и увећа и усложни?

Помињани Брус Лан је пре две и по године објавио да је – пратећи 214 можданих гена код људи, макаки мајмуна, пацова и мишева – уочио велики еволуциони скок. И приписао га променама у „наследним циглицама” задуженим за устројство и надзирање мозга. Човекови далеки претходници с богатијом сивом масом стекли су преимућство у преживљавању, после једног или неколико изненадних догађаја у природи, остављајући више потомака у поређењу са супарницима.

И на крају, непознаница која се нимало не уклапа у ову прочу: доносаури су на две или четири теглили своје огромне телесине на којима је штрчала малена глава с маленим мозгом.