Ко су Албанци?

Наш познати академик кроз поједине речи њихово стварање и коришћење говори о томе како Албанци нису аутохтони на Космету па ни у самој Албанији. Да су на тим просторима много раније већ живели Срби и Грци али се окупацијом тих простора од стране Турака ситуација драстично мења.

У мом делу КО СУ АЛБАНЦИ? (издање на српском 2007, на енглеском 2008) посветио сам читаво поглавље тзв. аутохтонији Албанаца на просторима где данас живе. Тамо сам навео ништа мање већ седам докумената, чињеница и аргумената, којима се недвосмислено доказује да Албанци нису аутохтони не само на Космету, већ ни у самој Албанији. Између осталог, тамо сам рекао и ово: "Argumentum ponderantum, non numerantum! И поред тога, ако ових седам аргумената некоме изгледају мало, спремни смо да му наведемо још других седам, па и 70".

Један од тих аргумената (тамо је поређан под бројем 2) јесте и АЛБАНСКИ ЈЕЗИК. Ту дословно кажемо: "Како се зна, албански језик је индо-европски, а то значи да су и они истог порекла као и сви други индо-европски народи, конкретно: Грци, Власи, Срби, Црногорци, Македонци - односно да су дошљаци у Европу и на Балкан из Азије, из Индије, колевке човечанства, и санскритског језика, мајке свих индоевропских језика. Кад би Албанци били аутохтони, њихов језик не би могао бити индо-европски. Ово је једно непобитно сведочанство да они нису аутохтони нигде на Балкану, па ни у Европи, као што је бела, жута или црна кожа Американаца сведочанство да нису аутохтони тамо где сада живе, ма да су, могуће, многи од њих и заборавили одакле су им на амерички континент стигли преци". И не само индо-европска карактеристика језика Албанаца! Да они нису аутохтони доказују нам и њихове најобичније речи, као што су например anije (срп. брод), liman (срп. лука), mrezhë (срп. мрежа), levrek (срп. бранац) и низ других.

Од времена је речено да Албанци немају поморску и рибарску терминологију, чиме нам је немачки лингуиста, академик, проф. др Густав Вајганд (G. Weigand, 1860-1930) доказао да Албанци нису ни Илири. Ово је један од његових 12 чувених аргумената, који су преведени, објављени и продискутовани (па и усвојени!) од свих научника света. Штавише, и од самих албанских трезвених научника, лингвиста, историчара и академика, као што су академик, проф. др. Eqrem Çabej (1908-1980), др. Ardian Klosi, Ardian Vehbiu, Fatos Ljubonja и пуно других. Без обзира на то што је научни свет прихватио истину о пореклу Албанаца, албанске власти, подржане од својих ушкопљених научника и, посебно, од неуких људи, па и од својих кларкова у иностранству, настављају да ударају у бубњеве своје аутохтоније и порекла од Илира. Тиме су преплавили своју литературу, почев од буквара, који стављају у руке својој деци од првог дана ступања у школи, па све до "научних" студија и дисертација, посебних издања њихове Академије "наука".

За оне, који су жељни истине, анализираћемо поменуте речи.

1. ANIJE.- Ова реч, у албанском језику, данас је општа. Светски научници, који су се бавили њеном етимологијом, као Густав Мајер (Meyer, 1850-1900) рекли су од времена да је она ушла у албански језик из арабског језика. С њим су се сложили сви албанолози, међу којима спомињемо добро познатог аустријског академика, проф. Др Норберт Јокл (1877-1942, иначе познат као велики пријатељ албанског народа), па и нашег академика, проф. др Ивана Поповића. Једини који се томе успротивио је Немац M.E. Schmidt, који ову реч упоређује са нем. Schiff "брод". Он претендира да се у високом старо-немачком језику scif употребљава за "суд-суђе", на албанском "enë". Полазећи од овога, E. Çabej претендује да и код предметног апелатива имамо албанску реч anë, проширена са -i. За саму реч anë (која на албанском језику значи "страна") претендира да је албанска реч enë. Значи, по Е. Çабеју имамо овај развој: ENË>ANË + I>ANI + JE = ANIJE. У наставку E. Çabej пише дословно: "Ова етимологија доказује се сада са овим што enët (enë uji) (суђе - суђе за воду) у Улцињу су "средства пловидбе" (барка, шалупа итд.), enët e mëdhaja (велико суђе) "велика средства пловидбе", enët e vogla (мало суђе) "мала средства пловидбе"".¹⁾

Пре свега треба да знамо да претендирање E. Çabeja, да се у Улцињу употребљава апелатив enë за "пловна суђа", није истина. Нико у Улцињу до данас није назвао пловила "enë", ни самостално, нити уз атрибут "e ujit" - "пловна". Изволите видети Издање Академије наука Албаније FJALOR i gjuhës së sotme shqipe, Тирана 1980, стр. 429, где се уз реч ENË дају сва значења, али никако и значење за пловна средства. Затим, албански језик познаје прелаз картког -а- у -е-, (dash>desh, thas>thes), али не и прелаз е:а. Академик Çabej је, у овом случају, науци претпоставио политику Партије (како га то наредио Енвер Хоџа!), склизнувши овако са позиција научника на позиције политичара и пропагандисте.

Из историје знамо да су 1571. године Турци освојили Улцињ. У борби за овај град Турке су снажно помогли Арабљани, гусари-пирати Северне Африке. По заузећу Улциња, у опустошени град су се настанили за стално ништа мање већ 400 од тих поменутих Арабљана, који су ту довели и своје породице, и бавили се искључиво поморством. Турака је било сасвим мало: командни кадар гарнизона, који је исто тако довео ту и своје породице. Тада је у Улцињу владајући језик био арабски, пошто су претходно становништво или побили, или продали као робље по тржиштима Балкана, Азије и Африке. Тек касније почињу у град да се ушуњају наши Црногорци, па уз њих и покоји Албанац. Немајући своју поморску и рибарску терминологију, ови су Албанци узајмљивали од других те речи, па су тако од Арабљана узајмили и њихову реч ANIJE, затим и српске и турске речи, не само из поморско-рибарске терминологије, већ и из терминологије других области живота. Ово нам потврђују и остале речи, које ћемо анализирати. Турци су скоро два века прије Улциња освојили јадранско-јонску обалу данашње Албаније. Тако Валону, значајно пристаниште Јужне Албаније, Турци су освојили још 1417. године, одузевши је Руђини Балшић. Турци су се ту бавили и поморством и рибарењем. Поставља се питање: Зашто Албанци нису узајмили од Турака ту реч?

Одговор је једноставан: Тада у Валони није било Албанаца. А ако је и био који, тај није ни поглед бацао према мору, камоли и да се бавио поморством. Албанци су сишли из унутрашњости у Валони, са албанских гора, тек у XVII веку, како сами Албанци признају - држећи поглед према горама, где су оставили своја стада. До тада у Валони је преко 50% становништва било јеврејско. Остала половина се састојала од Грка, Влаха, Срба и Србо-Македонаца, Турака. Ту је и Рома, Цигана, било више од Албанаца. Велики савремени албански пријатељ, др. Robert Elsie, признаје да су албански приморски градови до XVII века били настањени претежно грчким, српским и италијанским становницима, па и сам Скадар, што нам у осталом кажу и сами становници тих градова и тих времена. Међу њима и познати савременик и историчар Скендербега - Marino Barletius.

2. LIMAN.- Апелатив liman = "лука, залив" је грчка реч. Она је општа у албанском језику. Да су Албанци од времена били ту, на обали мора, они би је сигурно узели од Грка, или би имали своју. А пошто нису били ту у време Грка, они су је узајмили од Турака, који су је за себе узели од Грка, што признају и албански и турски научници. Турке су Албанци нашли у приморске градове, кад су сишли ту са својих гора. Значи, Албанци ову реч имају посредство турског језика, као што имају посредством неолатинских народа и језика све латинске речи, јер лично никада нису били у контакт са Римљанима, па зато нису ни могли узајмити те речи из латинског језика, понајмање да имају своје. Албанци су са Грцима ступили у контакт пре Турака, јер су и стигли у ове крајеве пре Турака, још у IX веку наше ере. Али, они су ступили у контакт са Грцима планинских предела, где није било лука-залива (лиман-а) и где се ови Грци нису бавили ни поморством, нити рибарењем.

3. MREZH/Ë,-A.- Ову реч Албанци су узајмили из српског језика - mreža = "средство за рибарење". Она је општа у албанском језику и албански научници признају да су је узајмили из српског језика. Зашто ови Албанци узајмљују ову реч из српског језика, ако су на обалама Јадранског и Јонског мора аутохтони, пре Срба?! Требало би да имамо обрнут случај: да Срби узајме ову реч од њих! Тако, и ова нам реч доказује да су ови Албанци сишли на обале Јадранског и Јонског мора после Србо-Црногораца и Србо-Македонаца, односно да нису аутохтони ни у самој Албанији, камоли ма где друго на Балкаму.

Наглашавам овде да сам ја свугде писао да су Албанци стигли из Румуније у Мат, покрајина данашње Средње Албаније, негде у ИX веку наше ере. Насупрот мене, њихов обожавани албанолог, академик, проф. др Eqrem Çabej, каже да су стигли у X веку нове ере. Значи 100 година касније! И поред овога, док њега обожавају као Бога албанологије, мене сатанизирају као највећег антиалбанца, зато што сам се усудио да изнесем на светлост сунца неке историјске научне истине, које се њима не свиђају.

4. LEVREK.- Овај апелатив је грчка реч. Уопштен је у албанском језику нема. Али у овај језик није ушао директно из грчког језика, већ посредством турског, што признају не само турски, већ и сами албански научници. Турци су ти који су узајмили ову реч од Грка, па су је затим од њих узајмили Албанци. Зашто, ако су ови Албанци аутохтони?! Требало би да буде обрнуто: да је Турци узајме од Албанаца! Поменути академик Г.Вајганд каже да је Турска преселила из Анадола у Албанију своје морнаре и рибаре да науче Албанцима поморство и рибарење.

Све нам ово доказује да су на обале Јадранског и Јонског мора стигли пре Албанаца и Турци, а камо ли Срби. Албанци унутрашњости, посебно они на Косово, у Метохији, дан-данас и не једу рибу, не знају ни да је спремају, јер се никада нису бавили рибарењем, ни на обалама језера и река, камо ли на обали мора. Они су силазили са својих гора на обале река и језера само да напајају своја стада. Између осталог, и из овога изводимо закључак да Албанци нису аутохтони ни у самој Албанији, камоли на Космету. Како смо то већ нагласили, Албанци су стигли на територији данашње албанске области Мат у IX веку наше ере, па су се у наредним вековима ширили на територији данашње Албаније. А кад су ове територије окупирали Турци, они су, негде у XVII-XVIII веку почели да се шире и преко ових граница, на територији Црне Горе, Србије (Косово и Метохија), Македоније и Грчке. Штовише, они прелазе и мора, па се настањују у Италији, а копном су стигли до Аустрије и Швајцарске, на Запад, док су на Исток стигли до - Русије. У последње време они су стигли и преко океана, у Америци и Аустралији, где из дана у дан можемо очекивати да изјаве да су и тамо аутохтони. Један је Албанац већ изјавио да су они изградили и Токио у Јапану и да је по етимологији и та реч њихова, албанска, од њиховог апелатива tokë = "земља".

Нова група албанских научника, на чело са историчаром Ардиан Вехбиу, после "пада" терора Енвера Хоџе, супротставила се фалсификованој историји албанског народа, и поред свакојаких претњи и маса, које се предузимају против њих од власти. Они имају потребу за нашу свестрану подршку, јер само они могу освестити албански народ и учинити га да се отресе фалсификоване историје и расистичке индоктринације.

___________________

1) ÇABEJ, Eqrem: STUDIME ETIMOLOGJIKE NË FUSHË TË SHQIPES, tom II, Tirana 1976, str. 52.

Писе: Академик проф. др Каплан Буровић

"Смитсонијан": Дечани међу најугроженијим споменицима

Над судбину манастира Високи Дечани из 14. века, једног од 15 најугроженијих културних споменика на свету које неизоставно треба посетити, надвија се сенка међуетничког насиља, пише вашингтонски часопис "Смитсонијан" у мартовском издању.

Описујући мир и прелепо окружење манастира у Метохији, ауторка текста Кејтлин Берк подсећа да га је УНЕСКО 2004. године прогласио за светску културну баштину као "место на коме се романска архитектура сусреће са уметничким обрасцима византијског света". Ауторка напомиње да је угледни историчар уметности Братислав Пантелић у својој књизи "Архитектура Дечана и улога надбискупа Данила II" написао да је ово "највећа и најочуванија средњовековна црква на читавом Балкану". Берк, поред тога, истиче податке о почетку изградње манастира 1327. године у време краља Стефана Дечанског и о његовој прелепој унутрашњости и бројним византијским фрескама, које су тако добро очуване да задивљеног посматрача враћају у давно време њиховог настанка.

Ауторка се, затим, осврће на новију историју и међуетничко насиље које је захватило регион још с почетка деведесетих година 20. века, дугогодишње инсистирање Албанаца на независности Косова, сукоб српских оружаних снага и сепаратиста, НАТО бомбардовање и долазак мировних трупа УН. Беркова наглашава да су монаси манастира Високи Дечани, у складу са вековном традицијом, пружали уточиште свакоме, без обзира на етничку припадност, али да је ово културно благо било угрожено управо због тога што представља симбол српског православља. Тако је 30. марта, подсећа ауторка, манастир био мета напада албанских побуњеника, али је начињена штета "незнатна", бар према речима Салија Шошаја, директора косовске канцеларије шведске организације Културно наслеђе без граница, основане 1995. ради очувања и рестаурације балканских споменика културе.

Сада је ситуација, наводи се у тексту, стабилизована и Високи Дечани, које чувају италијански припадници мировних трупа УН, отворени су за посетиоце. "Дечани морају да остану нетакнути као део балканског наслеђа. Они припадају свима нама", речи су Пантелића којима ауторка часописа "Смитсонијан" завршава текст о значају манастира Високи Дечани.

Међу преосталих 14 угрожених споменика културе које неизоставно треба посетити, стручњаци овог угледног часописа, поред локалитета из Италије, Перуа, Кине, САД, Аустралије, Индије, Мауританије, Венецуеле, Канаде и Кипра, сврставају Цркву Христовог Рођења у Витлејему, древни турски град Хасанхејф и брдо Тара, центар древне Ирске. Издавач часописа је америчка национална образовна установа институт "Смитсонијан", основан 1846. године, који чине 18 музеја, девет истраживачких центара и 120 канцеларија широм света.