Криза и Уједињено Краљевство

Црни облаци над Лондоном нису никаква новост али ови не носе само кишу, већ много озбиљније промене које не наговештавају ништа добро. Предуго је Уједињено Краљевство харало Светом, удобно се живело од туђег рада, на бази туђих богатстава које су отимали - али се слика сада почиње да мења. Можда то најбоље карактеришу два, на први поглед невезана текста, које једино повезују нити велике финансијско-привредне кризе.

Структурном променом привреде и исељавањем производних капацитета у многољудне азијске земље, ради освајања тржишта и производње роба широке потрошње уз јефтину радну снагу Уједињено Краљевство, као и многе земље развијеног Запада су направиле серију фундаменталних привредних грешака које се сада тешко могу исправити. Чувени Енглески штофови се већ деценијама не производе у Енглеској а такву производњу је сад немогуће обновити јер никако не ће бити конкурентна са истим производима из Кине, Индије, Индонезије… Шта се догодило?

Пресељене су фабрике роба широке потрошње у Азију како би се освојила велика тржишта, која су и освојена. Производило се тамо где има и сировина и јефтине радне снаге, а профити су слани у Енглеску, и све је било идилично – па где је онда грешка?.

·   Прва грешка је што је пресељењем фабрика у Енглеској затворено стотине хиљада производних радних места па је све више радника запошљавано у трговини, услугама, и банкарству. Али то су све услужне делатности које не стварају нову вредност и тако смо дошли до тога да 75% запослених ради у услужним делатностима 3% у пољопривреди а осталих 22% у индустрији високих технологија, аутомобилској, индустрији оружја и индустрији лекова и медицинске опреме. Ако од ових 22% „индустријских радника“ одузмемо 8% оних који раде у разним институтима и развојним центрима, значи да имамо свега 14% правих радника који не шетају папире, машне и ташне. Тих 14% ни на који начин не може да издржава све остале који очекују да живе удобно и лагодно.

·   Друга грешка се аутоматски изродила када су пресељене фабрике роба широке потрошње у Азију. Тим пресељењем фабрика преселила се и технологија па су „бесплатно“ обучени милиони радника тих многољудних Азијских земаља. По освајању знања и технологија они су изградили сопствене производне капацитете који далеко надмашују све Западне, и уз јефтину радну снагу лиферују јефтине производе солидног квалитета. Ти нелиценцирани производи се због далеко нижих цене лако продају у сиромашним али и развијеним земљама Запада, чак и ако нису познате марке попут „Рибок“, „Армани“ „Сони“…. Тако је Азијска индустрија муњевито расла усавршавала се и освајала нове технологије, а ниским ценама потискивала и гасила индустрију широке потрошње у развијеним земљама Запада која је постајала све неисплативија. Обични грађани робе широке потрошње купују свакодневно а оружје, производе високих технологија не купују, тако да су САД и развијена Европа остали на само на два поља – производња аутомобила, лекова и сложене медицинске опреме.

·   Трећа грешка пошто је Запад остао само на неколико група конкурентних производа бацио се на потпуно слободно и неконтролисано финансијско „мешетарење“, стварајући велики броја финансијских фондова и банака на бази све веће количине новца, без реалног покрића. Да би се овај новац на неки начин „опрао“ и државни буџети убрали порез, подстиче се све већа потрошња грађана, тиме што банке снижавају критеријуме у одобравању кредита и велики број грађана се презадужује. Ако сте стан или кућу купили на кредит и још је нисте отплатили банци, она вам никако не може бити гаранција за куповину аутомобила. Али како онда продати аутомобиле? На тај изазов банке реагују тако што прихватају да сте део куће отплатили па се на тај износ можете задужити и купити нови аутомобил, кућне апарате… Када се једна цигла из те „финансијске подморнице“ извукла дошло је имплозије и „подморница“ (банка) је под притиском смрскана. Односно банке које су превише либерално одобравале кредите и своје критеријуме спустиле испод критичне границе, дошле су у ситуацију да не могу да наплате своја потраживања што је довело до банкротства великог броја банака. Оне су онда у банкротство повукле и своје повериоце иначе до тада велике и моћне банке. Задњи адут Запада новац, руши се уз велики тресак који све дотадашње грешке избацује на површину – стварајући од финансијске општу светску кризу.

·   Последице: Прва и друга грешка су довеле до тога да под ударцима знатно јефтинијих производа из Азије затварају се и још по која преостала фабрика у развијеним државама Запада, па оне сад постају и зависне од производа из Азије. Ова огромна производња и извоз роба донеле су тим азијским земљама новац којим оне постају и финансијски центри моћи. Да би ове прве две грешке некако санирале запад прави трећу и најтежу грешку јер се мутним финансијским трансакцијама нису ствари могле поправити. Ако се производња преселила у Азију за њом ће се сигурно преселити и новац само је било питање времена. Кад имате и производњу и новац, онда сасвим логично имате и војну моћ да све то браните. Ако имате знања, савремену технологију и производне капацитете, па ако још имате и новац да финансирате производњу савременог оружја, онда неминовно постајете и војна сила – која одмах у следећем кораку тражи и своје место на мапи утиција.

·   Крај доминације: Ту је крај и доминације Уједињеног Краљевства, које је столећима ако не другачије онда путем војне моћи наметало односе у Свету и пљачкало многе земље. Због привредно-финансијске промене у Свету мења ју се и домети. Сада више некадашњег пљачкања неће бити, јер има и јачих „пљачкаша“ - па је сасвим разумљиво што је на продају дошло и читаво Енглеско село Линкенхолт. Шта ће још морати да се прода и по којим ценама видећемо, као што ћемо све чешће читати да се Срби враћају у отаџбину. Време западног изобиља, високог, а незаслуженог стандарда, је прошло и многи „печалбари“ ће бити приморани да се врате. Најтеже је имати па немати и развијене земље Запада ће још мало агонију покушавати да ублаже разним „упумпавањима“ Долара и Евра без реалног покрића – али то друга страна више неће толерисати. Стога су Русија и Кина јасно најавиле да се мора створити нова Светска валута иначе у противном реалних енергената и роба за упунпане „папириће“ неће бити. То је тачка на и – која ће се убрзано решавати. После тога следи нормална прерасподела богатства и моћи чији је ток од Запада ка истоку и Азији.

Биће јако тешко да се САД и стара Европа одрекну садашњег стандарда и лагодног живота, па није искључено да се некоме учини могућим и војна победа - над Кином од 1,5 милијарди становника или Русијом. Та заблуда нас може увести у велики светски рат јер су бар до сада, све велике кризе производиле и велике ратове. Овога пута то би свакако био рат атомског пустошења и погибија неколико милијарди људи, али и у тој опцији много је већа вероватноћа да неко у пространој Русији или многољудној Азији преживети - наго у САД или маленој Европи.

Због свега изнетог ипак сматрам да рата бити неће, разум ће победити грамзивост, а у новој прерасподели, као и увек - неки ће се боље а неги лошије сналазити. Мале земље ће свакако бити на удару и биће потребно доста мудрости и знања да се из тог великог „тумбања“ које нас очекује, изаћи са што мање повреда. Може вам се ова реченица учини јако песимистична али је ја желим написати. За преживљавање човека потребна је вода, храна, и мало енергије – да се не смрзнемо, а не да возимо аутомобиле. Све остало је надградња и ако је буде одлично је. Ове три кључне ствари Србија има довољно и нико не би требао да буде гладан. Ако би се водила одговорна државна политика (не као данашња) онда би смо могли имали и богату надградњу – па и привредни просперитет. Али не узимајући кредите и смањујући плате већ активирајући своје успаване ресурсе воду и храну која ће многима бити неопходна – за оно преживљавање које сам навео. Само 32% држава на свету имају срећу да својом водом и храном могу да подмире потребе својих грађана.

Срби из Енглеске траже посао у домовини

Оснивачи Српског сити клуба из Лондона посетили Министарство за дијаспору и фирме у Београду припремајући терен за долазак

Све је више Срба из дијаспоре који под налетом светске економске кризе размишљају о повратку у домовину. Чак две трећине наших људи у Великој Британији спремно је да спакује кофере и крене пут Србије. Једна трећина приморана је на овај потез јер на Острву не може да нађе посао, а остали сматрају да би у домовини могли да обезбеде сигурност себи и породици богатим радним искуством и знањем стеченим у иностранству.

Зато су оснивачи Српског сити клуба (Serbian City Club) из Лондона, у име 600 чланова, претпрошле недеље посетили министра за дијаспору Срђана Срећковића и обишли већи број фирми у Београду да би сазнали који стручни профили су дефицитарни у матици.

- За сада око 200 чланова Клуба интензивно ради на повратку и тражи запослење у Србији, док их је исто толико спремно на тај потез, али немају времена да се довољно посвете истраживању какве су квалификације потребне да би добили посао у домовини. Управо они су наша циљна група и покушавамо да постанемо посредник између послодаваца у Србији и наших људи у Великој Британији - каже за НТ Јелена Кшеницки, председница Српског сити клуба, откривајући да њихов просечан члан има 31 годину, говори два-три светска језика, факултетски је образован и има пет до седам година искуства у струци.

Према њеним речима, разлози за повратак су многоструки: почев од оних носталгичних, испуњених жељом да деца одрастају „међ' својима“, преко процене да ће овде брже напредовати, па до оних којима је долазак у завичај једина нада да се поново запосле, јер су у Британији добили отказ због економске кризе:

- Није поента да кажемо да су наши људи у иностранству бољи кадар од овдашњих, већ да људима у Енглеској дамо реалну слику шта могу да очекују од послодаваца, економских и друштвених прилика у Србији. Истовремено послодавцима нудимо конкурентност на тржишту рада. Ако имају пет кадрова, зашто не би имали још пет, па да изаберу најбољег. Српски сити клуб основан је 2000. као удружење 20-так младих банкара који живе и раде у Лондону. Убрзо су на своје месечне састанке почели да доводе и пријатеље, па је број чланова растао. Данас у Клубу има и адвоката, лекара, архитеката, професора, информатичара, студената... И све чешће се међу њима може чути жеља да се врате у Србију.

Један од оснивача Клуба, Милош Стефановић, каже да раднике у Британији отпуштају у таласима и да је криза захватила целокупну привреду. Појединци су и раније размишљали да се врате, а Стефановић истиче да би то добро утицало на конкурентност кадрова:

- Свесни смо да ово што радимо повећава незапосленост у Србији, али ми омогућавамо и повећање квалитета. Неки ће одмах рећи да ти људи желе да се врате да би заузели фотеље и примали директорске плате. Имамо податак да је фирмама у Србији у сваком тренутку потребно између 50 и 100 финансијских директора. Желимо да својим члановима помогнемо да ускладе жеље са српском реалношћу.

На нашу констатацију да је у Србији много високообразованих који не могу да нађу запослење, Стефановић каже да се не може занемарити чињеница да је тај млади кадар углавном без радног искуства:

- Није тачно да је неко ко је завршио студије на Западу боље образован од оног ко је дипломирао на домаћем факултету. Али верујем да су они који су пет до десет година радили у иностранству стекли другачије и квалитетније искуство. Јесу конкуренција домаћим кадровима, али Србија мора да попуни радна места најбољим стручњацима. Чланови Клуба истичу да су наишли на апсолутно разумевање у Министарству за дијаспору, и да су у сталном контакту са српским исељеницима широм Европе, САД, Канаде и Аустралије где је такође све израженија жеља за повратком. У Паризу постоји слична организација, они тренутно прате како ће наша акција да прође. И послодавци и заинтересовани повратници могу се о свему информисати на нашем веб сајту - наглашава Јелена Кшеницки, и најављује још интензивнију сарадњу са фирмама у домовини.

Наташа Кочиш, председник Српског друштва: Наш језик опет у енглеским школама
Имиџ Србије у Великој Британији је, сматра Наташа Кочиш, председник Српског друштва и члан Клуба, далеко бољи него 90-тих: Тенисери су много помогли да се лоша слика о Србији поправи. Остали смо упамћени и по одличној организацији Евровизије, а и фудбалер Немања Видић има фантастичну репутацију. Ми хоћемо да све то подигнемо на још виши ниво. Гостујући у британском парламенту јасно смо рекли да смо врло поносни на то одакле смо, али и на то где живимо и радимо.

Српско друштво је хуманитарна организација која од 1995. настоји да очува нашу културну баштину. Чланови планирају да у енглеске школе врате српски језик, који је као изборни предмет укинут током 90-тих.

- Ту идеју смо поменули енглеским парламентарцима и добили апсолутну подршку. Сада у сарадњи с другим српским организацијама активно тражимо начин да то спроведемо у дело и покажемо да су све поделе међу нама у Великој Британији премостиве - наглашава Наташа Кочиш, и додаје да се највише Срба населило на Острво у три таласа: доласком четника крајем Другог светског рата, економских емиграната 50-тих и 60-тих, и углавном млађих  људи пре непуне две деценије. Свака група била је неповерљива према претходној и то се задржало до данас

Иван Милетић, Српски сити клуб: Не отимамо радна места, попуњавамо рупе
Иако у Србији, према званичним статистикама, има око милион незапослених, Иван Милетић из Српског сити клуба истиче да их у Министарству за дијаспору нису дочекали речима - Е, само сте нам још ви фалили: Можда би то био проблем неких других институција, рецимо Министарства за рад и социјална питања. Нама је најбитније да су фирме веома заинтересоване за нашу понуду на тржишту рада и спремне на сарадњу.

Током боравка у Београду посетили су Рајфајзен, Уникредит и Војвођанску банку, Делта холдинг... Сви су нам рекли: „Да, дођите!“ Ово није преотимање радних места, ово је попуњавање рупа. Велике фирме су, на пример, овде пронашле јефтину радну снагу, али не и висококвалификовани менаџмент с радним искуством. То им је потребно. До сада су запошљавали кадрове и обучавали их, а то је био додатни трошак. Без обзира на економску кризу, предузећима су потребни кадрови које ми имамо - категоричан је Милетић.

Јасмина Митровић

Линкенхолт - Цело село на продају

Овце пасу по зеленим брежуљцима Линкехолта, енглеског села љупких кућица које се нижу поред мале камене цркве. Фазани скакућу преко живица, а суседи који се познају од рођења топло поздрављају намернике. Ова идила, односно цело село надомак Лондона, може да се купи за само 23 милиона фунти, или око 32 милиона долара.

Село Линкенхолт, са 21 породичном кућом, палатом властелина, бљештаво зеленим тереном за крикет и припадајућим павиљоном, део је имања од 600 хектара обрадиве земље и 170 хектара шуме. Имање се продаје у целини, сем једног делића, посвећеног још од 12. века светом Петру. "То", каже продавац некретнина Тим Шерстон, "припада богу".

Дати цело село на продају је веома необично, нарочито на југу Енглеска, изјавио је Шерстон агенцији АП. "Не могу да се сетим када је последњи пут продавано село". Око 40 становника Линкенхолта, од којих је већина провела цео живот у селу, нада се да ће нови власник одржати имање у целини и да ће се одупрети искушењу да парцелише земљиште удаљено само 120 километара југозападно од Лондона.

"Ово је рај", каже 84-годишњи Ален Смит, који је дошао у село 1948. године да ради на фарми и остао. Његова жена, Бети, рођена је у Линкенхолту. Упознали су се на сеоској игранци. Бети Смит је ишла у сеоску школу а затим је радила у властелинској кући која је била центар ужурбане пословне фарме. "Док сте ишли кроз село, сви би вас поздрављали из својих башта. Могли сте да ћаскате", прича Бети. "Било смо као велика, срећна породица".

Властелин је живео у својој палати и поседовао земљу. Људи као Смит, који су жели жито, јечам и овас, гајили поврће, говеда и овце, живели су у сеоским кућама. Ствари су се знатно промениле: цело село је сад у власништву компаније за некретнине која издаје сеоске куће становницима. Будући власник имаће право да се усели у властелинску палату али неће постати ни лорд ни леди, јер нема титуле уз имање. Једна му ипак припада - постаће председник локалног крикет клуба. Једина ставка која недостаје из сеоског инвентара је - кафана. Паб у Линкенхолту је затворен пре неколико година, па они који хоће нешто да попију могу да прошетају до суседног села, "на криглу".

Ово није први пут да је Линкенхолт на продају. Купљен је за 2.000 фунти 1629. године а 60 година касније село је продато за 12.000 фунти - краљевску суму у то време. Стручњаци за некретнине кажу да је, упкос текућој кризи, ова куповина јединствена прилика, јер нема ничег сличног на тржишту. Једна од одлика имања је и глас који га бије да је врсно ловиште фазана. Лов привлачи људе који су вољни да за то плате хиљаде фунти.